Слога (II)
(Акростих)
Само слога Србина спасава,
А неслога обара у јаде;
Мржња клета руши, - уништава.
Од чег' наша стара слава паде.
Само слога болове нам блажи,
Лишимо се мржње и раздора,
Општа љубав милу браћу снажи,
Градиво је најлепег узора.
А к' желимо милом роду среће,
Сјетимо се тог златног оруђа,
Роду ништа тад нахудит' не ће,
Братска љубав кад нам грије груђа.
Изгонимо мржњу с нашег тора,
Нек' нас сл'еди спасоносна слога,
А к' желимо да нам сване зора,
Св'јетла зора и благослов Бога.
Путем слоге слава роду клије,
Ајд'мо дакле циљу праве среће;
Света љубав нек' нам груди грије,
Адске змије нахудит' нам не ће.
Вазда сложно, као браћа права,
А слога је која нас спасава.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 16., у Сомбору, 15. октобра 1907., стр. 243.