Кад безумни, ненасити
са тирјанском руком владац
мањи народ и нејачи
покорити себ' не може,
нит' га свезат у несносни
и тирјански синџир његов,
онда себе пред свијетом
са порфиром пријеварном
он покрије и одије;
тобож оће са том лажом
да свијету каже свему
е он оно и презире
ка маленкост једва видну
спрама свога величаства,
о којој је стидно њему
помислити и зборити,
камол' са њом рат водити.
У ођелу овом лажном
с црногорске стране мале
пред свијет се кажеваху
кичељиви владаоци
Византије столодржне:
Ахмет трећи, Махмут први -
син Мустафе, Осман други,
док на горди трон Стамбола
сједе Мустав, син Ахметов.
Како сједе, поче мислит
и огњену Отманову
изостриват смртну стрелу
да свободе српске срце
с њом прободе и умртви,
пак у диван Турства ћори,
и у матер зла, глупости, -
ђе нијема и без крилах
лежи правда у синџиру
мучитељском руком мрском
савезана и скопчана,
а неправде и злочинства
ђе глас грми и царује,
ђе добија лака крила
за злоносни људства полет, -
поче љути Мустав зборит:
"Чујте, кнези, војеводе,
којих сабља, хитра рука
брани име, величаство
Отманове славе, главе;
којијех је умност, мишца
непобједни Јупитеров
штит узела, уграбила
Минервиној божественој,
умној руци всемогућој;
којијема славом браном
све планине подуранске
одзивају громогласно!
Куд год наше силне војске
обратише полет хитри,
и јарошћу барјак Турства
раширише и дигоше,
свуд пред њима противника
горда сила нички паде,
и пливућа крвљу поља
свуд осташе у рукама
Османове ђеце хитре.
Али једно влашко племе
и гњијездо Србах мало
у предјелу црногорском
наша мишца, наша сабља
не би кадра покорити
високоме Турства трону.
Наше паше и везири,
са ферманом Турству светим,
често војске поводише,
и са њима љутим бојем
на то племе насрташе;
с њега славу никад бојну
турска мишца не донесе,
но срамоту и стид свагда.
Треба сада непремјено
наше силе обратити,
и дан први, дан велики
мог изласка на престолу
тим добићем честитоват."
Онда диван рабовидни
властитељу своме грозну
ниским гласом одговара:
"Р'јеч ће твоја света бити
до издаха турске силе,
ал' је твоја круноносна
јошт невјешта глава царска
ратовима и бојима;
треба славу и поштење
турског царства и имена
више чуват него главу.
Ми можемо силном војском
тако махом ударити,
њина села и племена
с крвљу многом попалити,
ал' ће они скрити чељад
и имуће све остало
у висока своја брда;
по брег' мора немирнога
ми одовуд ударити,
а од мора неће нико.
Наша војска вјечно неће
у гњијездо црногорско
останути, војевати,
већ се натраг оће вратит,
а они се пуштит за њом,
поломит је и посјећи,
од ње бруку и грдило,
ка од сваке, начинити,
да јој бручни спомен дају
вијекови један другом.
Већ овијем путом бисмо
могли племе то крваво
поробити, истражити,
кад надмена би ошћела
Венеција моредржна
своју силу окренути,
и од мора са њом удрит
на племена црногорска;
а ми с краја свакојега
наше владе и државе
да удримо силом снажно
на кавурско племе чврсто
док се с војском састанемо
млетачкога двора давна.
Тијем бисмо путом само
могли име црногорско
вјечно сакрит од свијета.
Ако л' не кће Венеција
то крваво дјело с нама
дијелити по наполи, -
прођимо се дизат војску,
без грдила и срамоте."
Славољубни Мустав пође
из дивана у двор горди;
како дође, поче писат
пријатељска мрска писма
к млетачкоме двору подлу:
"Сваки данак љубов већа
расте видно и тврди се
међу наша два велика
двора, трона и народа;
свједоци су тога гласни
пријатељска и взаимна
наша дјела сваког дана,
која теку непрестано
кроз пресретна два народа,
који свако земно добро
под високе и широке
наше сјенке уживају;
наше руке скиптроносне
надмећу се непрестано
којано ће којој приђе
доказ нови високога
пријатељства учинити.
Сад у руке ваше стоји
темељ вјечног пријатељства
међу двије равносилне
и државе св'јету страшне
поставити, утврдити,
ал' му силу божествену
вјечно скрити, угасити
међу Млетке и Стамболом.
Знате српско племе једно
које се је скоро дигло,
пробудило и јавило,
испод скиптра громометна
отргнуло знатног сина.
Наше војске непобједне
славу бојну много путах
клето племе то помрачи;
блистателна Турства слава,
моје царско височество
то трпјети више неће.
Османов се крволитни
мач пламени из ножнице
са љутошћу истргао
и остроту крвожедну
к Црној Гори обратио.
Моје војске с нестрпјењем
очекују на миг један
који ће им знак подати
да са сваке стране удре
на то племе новородно.
Већ ако сте, ко што мислим,
пријатељи моје главе
и државе мени дате
пророковом руком светом,
ваше војске истурите,
по граници поставите
кругом влашке Горе Црне
од Грахова до крај Бара
да не дају бјежат робљу
које војска моја зајми
у приморска ваша мјеста.
Пак се нека војске ваше,
како чују бој огњени
међу мојом и Србима,
све навише попримичу
док се стану с мојом војском
у средину Горе Црне.
Кад се стану, пиличника
од Србаљах остат неће!
Ови случај рађа љубов,
ал' ненавист вјековјечну
међу турском Византијом
и латинском Венецијом."
Како дука са сенатом
прими писмо гордовлаца
Дарданелах, Пропонтиде,
одмах њему отписаше
са радошћу глупом, ниском:
"Мустав-царе, Турства главо,
и високи властитељу
половине земног круга!
Твоје писмо громогласно
прочитасмо, разумјесмо;
твоје умно рјешително
намјерење ми видимо,
које славу, чест и фалу
даје твојој вјенценосној
прозорљивој ханској глави.
Наш могући блистателни
двор је готов учинити
по желању Византије
и ње трона царедржна;
наше силне многе војске
свим приморјем которскијем,
открај Бара до Грахова,
поставити ми оћемо.
Роб се један црногорски
у држави нашој неће
моћ сакрити ни примити,
но свакога који трне
вашој силној побјећ војсци,
наша ће га непобједна
уфатити, вашој дати.
Праха они купит неће
у држави Венеције
нити друге потребности
што мегданско поље иште.
Ми са њима од времена
Думан-паше Ћуприлића
непрестано крв лијемо;
већ су и нам додијали
са бојима честијема
по Приморју пространоме,
већ на ноге твоју силу
сад окрени и обрати
пут крвава Срба гњезда.
Сад је згода и вријеме
да споменеш прошлу бруку
с којом турску мишцу храбру
оцрнише на мегдану.
Наше двије силне војске,
са помоћу једна друге,
могу тијем поступањем
Црногорце истражити,
да свободне главе више
у крвави предјел њиов
не подраста ни јавља се.
Него, како наше писмо
у државну руку примиш,
нек се твоја сила креће,
а ми наше војске много
отправљамо у Приморје
да на мјеста биљежена
стану редом, утврде се."
Кад два града скиптроносна
међу које до тадера
спор вјечити царствоваше
бешчовјечно дјело, вољу
на тај предмет сјединише,
султан Мустав тек разумје
повољно му Венеције
дружељубно посланије,
радоснијем гласом хучним
свод дивана сав потресе,
ка звјеровах громогласни
цар властитељ грабељиви
кад пећине своде горде
својим гласом све потресе.
Па фермана три танана
из дивана полећеше
на татарске хитре ноге:
један граду једренскоме,
који гордост свога лица
огледује дневно, ноћно
над Марицом бистротечном;
други Босни војеродној
и Травнику ње власнику;
трећи знатном бојем љутим
отачеству Скендербега,
у крвави крај Бојане
Скадар тврди и гласити.
У фермане везирима
син свијета владалице,
владатељским гласом виче:
"Брже, слуге, силне војске
што можете сакупите,
и с војском се брже-боље
открените и дигните
пут кавурске Горе Црне.
Ти, везире Босне гласне,
дигни твоју силну војску,
Херцеговце и Бошњаке,
хајде са њом управ друмом
острошкијем низ та брда
ка ћеш силом твојом изист
на крваво српско Кчево.
Ту војнички табор сави;
кавге немој заметати
ко те са њом не понуди,
веће чека' Романије
силну војску и војводу
да уједно бој чините
каде војску прикупите.
Ти, Једрене трононосне
началниче су три туга,
дигни силу Романије,
све полкове жељобојне;
с војском хајде преко Турске
управ Кчеву гласитоме,
ђе везира Босне чујеш.
Ту ми силне браноносне
моје војске изм'јеша'те,
али боја јошт немојте
са Србима пожижати
ако мога војска твоја
проћ без њега икојако
до табора босанскога, -
приђе топе не чујете
Скадранина паше зорна,
с којијем ће знак подати
каде удри на нахију,
на Црмницу плодоносну.
А кад топе зачујете,
силну војску раширите,
на гњијездо црногорско
ударите огњевито;
што фатате, све кољите
да од врага турске славе
не остане ниђе трага;
нек ви цигла љута змија
која Турству очи вади
не утече остру мачу;
пак са бојем хајте широм
док се с војском састанете
пријатеља узданога,
млетачкога дуке храбра;
кад се с војском том станете,
што ви робја она даде -
све га сабљи поклоните.
Кад витешко ово дјело
докончите и свршите,
и то клето и упорно
када племе истребите,
онда силну војску вашу
сву спуштите у Приморје,
пак се с твојом ти увези,
главни пашо над пашама,
у бродове наше многе
који ће вас ту сусрести,
у Романиј' истурити.
А босански силни везир
нек се с својом војском врати
преко Рисна и Грахова
у витешкородној Босни;
а скадарски витез везир,
Мехмед-паша учтуглија,
нека крајем приморскијем
он обрати силну војску
ка ће доћи под барскијем
управ градом на крајину.
Ти, скадарски крајичниче,
Мехмед-пашо Бушатлијо,
дигни војску свуд хваљену,
на Црмницу хајде са њом
црногорску усамљену.
Када на њу удриш храбро,
жежи топе гласовите
да по гласу њиовоме
све једанак удре војске;
попали је и пороби
са витешком славом твојом;
немој мушкић њезин ђегођ
да утече својом главом.
Када мушки ти савршиш
то витешко дјело хвално,
са војском се твојом дигни
уз Грађане племе храбро;
ка Црмницу истријеби
огњем, мачом и мишицом
сву нахију Ријечанску,
па отолен војску дигни,
на Цетиње с њом удари,
на њем влашки храм разури,
у који се задојива
крепка мишца црногорска
славом бојном и витешком,
и који је духом својим
раје маче наострио
да сијеку турске главе.
А владику тога луда,
њина вожда и главара,
жива предај у рукама
једренскога главна паше,
да га мени робом пошље,
ал' његову мртву главу;
па отолен војском крени
у јуначко племе Његуш.
Ако буде друга прошла
проз Његуше пут Приморја,
хајде за њом сустопице;
не буде ли, пашо, прошла,
ту је чекај, док доспије,
да заједно откренете
пут Приморја млетачкога.
Кад дођете у Приморје,
казаће вам главни везир
од Једрене многогласне
куд ће која војска поћи."
Гле Муставе кратковидна -
он отправља војске своје,
наредбе им дава такве
ка готова да их чека
побиједа и добиће,
те баш онђен ђено драже
мртве главе носе в'јенце
од побједе у гроб тавни
него живе стидна ропства
по свијету бијеломе.
Три везира брже боље
послушаше насљедника
Отманова царства славе,
и велике своје војске
од по Турске подигоше.
А млетачки двор бешчесни
диже војске, генерале,
те границе црногорске
од Грахова до крај Бара
све са војском непрекидном
он утврди и увати.
Кад Србије храбри синци
са очима видијеше
е су љути океани
од истока и запада
своје вале мутнотечне
пут гњијезда њиховога
с жестокошћу обратили
да га током њиховијем
у дубока мрачна њедра
своја скрију и утопе,
са сваког се краја, стране
узмоташе и узвише
и наједно саставише
да витешким сокољењем
један другом дух учврсти;
не од силе да се многе
тад одбране и сохране,
но да мушки и витешки
на мегдану помру листом,
да њиова погибија
не би турској и латинској
војсци дала славе праве.
Па на искуп пред свијема
на крајинско соколовско
Кчево племе црногорско
тад владика Петар млади,
баш Данилов унук прави,
Црногорцма поче зборит:
"Видите ли, браћо храбра,
како се је, с једне стране,
седмоглави ненасити
змај Азије и Европе
са огњеном својом силом
разлетео и дигао
пут нашега отачества,
с друге стране - лав срдити
Венеције богомрске.
Два страшила та свијетска
оће својим полијетом
да нам име уничтоже.
Завидљивци наше славе
и свободе крвљу платне
мисле да ће наша рука
оружана пасти одмах
к величини њиној гордој,
да се неће смјет усудит
просут р'јеке непроходне
крви своје за чест своју.
Ласније би било трпјет
часну сину отачества
и народу славом правом
увјенчану, задојену
све тартара мрачне муке
него јарам стидни, тешки
који мисле да остатку
нашег рода на врат метну
Венеција, Византија.
Боље би нам и часније
пред свијетом правим било
да смртнога нигда ухо
наше име чуло није
него да се да савршит
то Венециј' и Стамбулу
што су сада наумили -
без просућа многе крви.
Што се крвљу плати скупом,
то већ храброст права неће
ни продати ни пуштити -
осим за крв већ ни за што.
Ја приликом не находим
да ће име од побједе
паст у нашу малу војску,
но и то је тврдо скрито
од смртнога ока знања;
али треба да за славу
отачества и имена
сви помремо, крв проспемо.
Поједном се мре и рађа;
до поштења све је мртво -
оно живи вјековјечно;
гроб је частан вјечан живот,
живот стидан - гроб вјечити!"
Онда војска сва скупљена
остре маче брже киде,
па врхове њине остре
к срцу своме обратише,
пак се војска и главари
један другом ту заклеше:
"Врх му мача свога остра
своје срце пронизао
ко за своје отачество
неће сваку капљу крви
на мегданско поље излит
и ко ће се жив предати
у погане скверне руке
Млечанина и Турчина,
ко ли ће се с мјеста маћи
да куд жену, ђецу крије;
веће нека сами бјеже
из племенах граничкијех
у средину наше земље.
Ту без страха нека стоје
док ми листом сви војници
од душманах погинемо;
а кад наше главе падну,
ето жене, ђеца, куће
и остало све имуће, -
ко до њега први допре
на поклон му вјечно било!"
Тад војводе и сердари,
и главари сви војнички
црногорску војску брже
умно главно разредише,
и хиљаду брже другах
отправише на границе
супроћ војске Млечанина;
а црмничку војску храбру
отправише нахиј' својој
да на себе чека силна
Мехмед-пашу Бушатлију.
А на Кчево остадоше
пет хиљадах соколовах
од нахије српске двије,
од Катунске и Ријечке,
да на себе дочекају
два од Турске хитра змаја,
два везира учтуглије,
босанскога, једренскога.
Но тек бјеше војска пошла
на границу у Црмницу,
у то момче црногорско
са острошке страже дође
у околу војске српске
насред Кчева каменога,
те јој младо хитро каза
е босанска сила спала
на крваво равно Сливље.
Како храбри Црногорци
разумјеше врсно момче,
на лаке се ноге брже
подигоше, отрчаше
на острошки друм широки,
међу Брда и Никшиће.
На друм тврди и велики
шанац брже направише,
и у шанцу бој с Турцима
с нестрпјењем очекаху.
По царевој и ферманској
вољи гордој и наредби
крену везир с војском турском
да са Сливја путем иде
низ племена брдска равна,
ка ће Кчеву црногорску.
Но босанска када сила
на метериз црногорски
љути дође и нагази,
пет хиљадах из фитиља
пуче пушке црногорске
на небројну војску турску,
а босанске - ни броја се
не зна казат ни умије.
Па се облак густ и крвав
над обије војске диже
од врућега боја тога
и од паре коју роди
ту просута крвца многа.
Бој ватрени два дни траја
у једнакој жестокости,
нит' се једна оној другој
војска с мјеста бојна шену.
Но кад трећом бој полази
из предјела Тритонова
бјеловласа шћер Олимпа,
стаде воздух мучан тутњет
од пламена огња жива.
По тутњу се обратила
црногорска војска мала.
Кад за собом погледала
своје село Загараче,
ал' је на њем Романије
страшни владац ударио,
живијем га огњем свега
у облаке претворио,
па од њега друмом Кчеву
са свом војском обратио.
Кад ту силу Црногорци
са очима видијеше
ђе иза њих ври, улази
пут средине њих гњијезда,
не би коље шанац бранит,
ни с Бошњаком боја бити,
већ пут кућах отрчаше
да њих бране од Тураках.
Но на Кчево кад приспјеше,
али од њих бјеше приђе
турска војска притиснула:
прва око на њем пење,
а задња се јошт откреће
од вароши Подгорице.
Мало стаде, сва се скупи
у широко-мрачни око;
док ево ти одмах за њом
везир Босне с војском својом.
Како дође под шатором
романскога главна паше
и везира великога,
по дужности одмах пође;
а двије се силне војске
изм'јешаше у околу,
и шаторје често своје
поперише и распеше.
Сила бјеше притиснула
одно Гарча додна Лисца,
од Бјелицах до Заљута -
све то Турчин крвожедни
и коњ бјеше брзотечни.
А витешке црногорске
војске бјеше око мали
у бјеличко село Предиш
спрама турске многовидне.
Турска војска само једну
ноћ преноћи без крвљења
у кчевскоме окружију,
па сјутрадан, тек Фебова
скиде сјајнобистра рука
баш порфиру брилијантну
с плећих ноћи и Ереба,
те је сакри од погледа
под завјесом својом св'јетлом, -
зајечаше гласни топи
у околу Скадранина
Мехмед-паше и везира,
који знаке подадоше
турској војсци неизбројној
да једанак сва удари
на племена црногорска:
Како силни два везира
и њихова војска храбра
чуше гласе огњеносне
да удари Мехмед-паша
на Црмницу, српско крило,
онда брже све шаторе
покупише и савише,
како вихор љетни хитри
кад облаке танкосјене
својом хитром руком скупи.
Зар мишљаше турска сила
да ће тај дан проћи ласно,
без крваве сансарине,
проз сва гњезда црногорска
и све од њих што узоће
мишцом, сабљом порадити,
и навече око силни
са шаторма раширити
покрај мора тавна сиња,
у државу срамотнога
пријатеља њина дуке.
Но како се турска сила
јохну листом сваколика,
и отиде широм хитра
ка ће српска сва племена
опколити, задушити
да им цигли дух се не би
куд сакрио и утека.
Но не пошли николико
док на војске црногорске
пет хиљадах наступише,
која бјеше мјестом сјела
кудијен ће кренут Турци
да у срце Гори Црној
с острим мачем својим уђу.
Турска сила сва наврије;
црногорска храбра мишца
не уступи, не узмаче
од крвава боја ништа,
већ на оно мјесто прво
ђе се јутром бој зађеде,
ту их мркли мрак дочека.
Јопет војска турска сави
стан велики ђе и приђе,
баш на прво падалиште.
Ал' се бојак прекрвави
не прекида час ни тренућ
од двадести ијулија
до августа петнаести,
но једнако топ млетачки,
топ турачки грми свуда,
дневи, ноћи непрестано
око српске Горе Црне;
а насрћу силе двије,
Венеције и Стамбула,
са свакога краја војске.
Бој се свуда, на све стране
око гњезда соколовска
уплотио крвосипни.
Од пушчана и топовска
дима густа кололетна
нити једна нити друга
знаше војска када мрче,
кад ли бистра зора сине
и Аполон луче проспе.
Војске мрака шћаше скрити
и слијепе изм'јешати
да оружјелитни плам се
по воздуху ријекама
не лијаше, не пламћаше,
те блиједу смртну свјетлост
ратницима подаваше.
Црногорске мало војске
свуд се храбро, очајано
с Млечићима и Турцима
крвавијем бојем бију.
Кликом јасним Црногорца
и смртнијем јаукањем
Млечанина и Турчина,
непрестаним гласом хучним,
планине се и долине
војницима одзиваху.
Не знаше се што страшније
тада смртно ухо слуша:
ал' грмјаву топа, пушке,
али клепет сабље, мача,
ал' ратниках глас хиљада,
али јаук рањенијех
на хиљаде витезовах,
али уздах слабе мајке
и ђетета цику луда,
које страхом обузето
све плакаше непрестано,
јер час по час све гледаше
кад ће робом постат тужним
Венеције љута лафа
и огњена турска змаја.
Планинска се звјерад љута
од хучања, дима, огња
узбунише и стравише:
не умјеше бјежат никуд,
већ се с војском изм'јешаше
једућ људску крв и месо
док с' опише, помамише,
и са војском они дивје
сташе љуте кавге водит.
Бој огњени непрестани,
свуда грдни; свуд крв лију!
Али ево муке љуте
за витешку српску војску:
нестаде јој бојна праха
и олова смртоносна,
а купит га ђе немаше,
већ с онијем прахом бојак
за шест данах све чинише
што с погипше турске војске
и латинске узимаше.
Него седми срећни данак
војниках се дв'је хиљаде
црногорских одвојише,
тере на друм велестовски
западоше у потају
да чекају џебахану
коју војсци силној турској
пошиљаху и даваху
Скадар, Травник, Сарајево.
Стара срећа црногорска
са витештвом њима дата,
нанесе им на друм много
џебахане Турцма ходне.
Тек витези њу виђеше,
учинише јуриш на њу,
посјекоше војску многу
те праћаше друмом исту.
Ту товарах осамдесет
џебахане уграбише,
и брже је војсци својој
с многотрудна боја, крви
доћераше свуколику.
Кад витези црногорски
у рукама џебахану
уфатише и виђеше,
брже-боље свуколику
на пушкаре разд'јелише.
Онда вијећ војсковође
са владиком својим чине
да на турски око ноћно
са витешком војском удре
не би ли се како Турци
помутили и сломили.
Старјешине међу собом
утврдише, углавише
да на силна два везира
приђе зоре Црногорци
сви нападну и јурише.
Па договор војсци својој
у околу сташе причат:
"Послушајте, браћо храбра,
витезови неуморни!
Ми главари у скупштини
сви за добро изабрасмо
да на Турке ноћас сложно
приђе зоре сви удримо,
зашто се је, браћо, бојак
много крвни продужио.
Могу ђегод нашу војску,
ђе слабија него овђен,
Турци клети ал' Млечани
истребити и исјећи,
па у предјел наш витешки
улећети, увалити,
нама с плећах ударити.
Не треба нам у тој сујми
више стојат ни чекати,
кад божества бесамртна
нашој мишци поклонише
и витешку ње невољу
џебахану турску многу.
Треба нама помислити
на витезе прве храбре
отачества наше земље -
на три Вука црногорска:
Мићуновић, Мандушића
и сокола Томановић,
који боје непрестане
са Турцима свуда бише,
и витештвом бесмртнијем
Црну Гору прославише;
пак нам треба помислити
на витеза од Ровинах,
Томановић знатна Никца,
и на других четрдесет
који са њим отидоше
те силнога Ћехај-пашу
усред турске многе војске
у Ублима посјекоше".
Црногорци бојељупци
сви са гласом радоснијем
потврдише да ће удрит.
Војници се по дужности
к храму неба свиколици
причестише светом крвљу,
па пет хиљад своје војске
на петоро разд'јелише:
једну даше војеводи
Озринићах Драгу знатну
да на Турке са њом удри
преко села Војинићах;
другу дају бјеличкоме
Милић Вуку војеводи
да он са њом витез удри
на околу турске војске
од Заљути села мала;
а хиљаду трећу дају
храбру Јову, ријечкоме
поглавици и сердару,
да он са њом на Турчина
удри снажно и ваљатно
од Предиша села храбра;
а четврти дио војске
дају храбру војсковођи
од Цетиња Вукотину
са витештвом знатну Перу
да он са њом, ка умије,
на невјерне удри Турке
од бјеличка тврда друма;
пету војску његушкојзи
даше глави и сердару,
знатну Јову и разумну
и соколу Јововоме
од Његушах храбру Раду
да са њоме оба удре
од високе горе Лисца
на околе турске војске;
а стотину витезовах
биранијех од племенах
даше Петру, вожду храбру,
да он с њима на врх Лисца
станом стане и изиде,
и свијетлу кад опази
кћер истока ђе помаља,
да сврх горе топ упали,
с њим наредбу да да гласну
војводама да ударе
на крвнички око турски.
На речена мјеста брже
откуда ће ударити
војеводе војске своје
поведоше и ставише.
А владика Петар умни
су стотину витезовах
на високи врх од Лисца
чека зору и Даницу.
Мало стаде, док почеше
њежна сјајна њена крила
кроз прозоре Ете храма
излећати, трепетати.
Теке њене св'јетле знаке
позна Петар, дјелом знатни,
одмах слугам наред даде,
те три топа, знак јуриша,
са врх Лисца упалише.
Кад војводе гласом топа
глас владике к боју звани
разумјеше и зачуше,
одмах су пет странах снажно
на стан турски непрегледни
са пушчаном смртном ватром
насрнуше ка лавови,
и троструке страже турске
посјекоше у мах први,
па њих мртве прегазише;
а на табор два везира
навалише одсвуд силно.
Табори се и везири
од ненадна чуда тога
узвијаше, узмутише,
ка коловрат силне воде
кад се вије луд и мутан
над понором лакомијем
док га прождре у широка
вјечно гладна своја њедра.
Бој се ужди по околу,
не знаде се ко се с киме
поче клати и ћерати;
ту брат брату поче лити
у незнање крвцу многу;
свакоме се брат, друг, рођак
противником ту учини,
и потоке турске крви
турска рука просу, изли
мјесто храбре српске крви.
С једне стране Црногорац,
с друге Турчин међу собом
просу крвцу невиђену,
док сметена и крвава
крену турска бјежат сила
бијући се међу собом
и с петињом војеводах.
Ту везирма страх подметну
хртске ноге брзоходне,
те бјежањем многе Турке
престизаху, миноваху, -
па поплатах јошт голијех,
јере чизме не имаху
од хитања кад навући.
Драче боду, кам их с'јече,
ал' се на то не обраћу,
но хитају да утеку;
а у њи' се пет војводах,
су пет хиљад српске војске,
ка сивијех пет орловах,
умутили, упуштили.
Сваки витез непрестано
Турке бије, крв им лије
што му руке могу доспјет,
док угнаше силу турску
у крајични Спуж крвави.
Паде мртав неизбројни
од србинске руке Турчин;
од Кчева се до крај Спужа
васколичак друм широки
бјеше мртвим турским трупјем
прекрилио и покрио.
Када турску црногорска
угна војска војску у Спуж,
онда храбри војеводе
повратише славородну
црногорско-српску војску
пут окола и табора
који бјеше турске војске.
У околу многу славну
нађе добит војска српска:
шаторове разапете
и хатове брзотрчне
у ћустеке све попете.
Тад добићем на мегдану,
задобитим мишцом, мачем
више себе обогати
Црногорац него игда.
Ту на Кчево војска трудна
једну ноћцу коначила,
па сјутрадан приђе зоре
сва се војска хитро диже,
трчи браћи у помоћи
у Црмницу, на осталу
крај Млечанах сву границу.
Но кад војска добрзала
код цетињска равна поља
а кад виђе насред поља
око војске - не џна чије
само знаке што познаше
Азијата и Венета.
Кад барјаке видијеше,
сви рекоше да је војска
Млечанина и Турчина,
и да су им браћа храбра
на границе сва изгибла
од њихове многе војске,
па низ поље пут окола
загон храбри учинише.
Познадоше браћа њина
јере мисле да су Турци,
па весеља гласан огањ
из пушаках учинише.
По весељу и појању
познадоше Црногорци
јере турска војска није,
па и они брже-боље
на весеље са веселим
озваше се браћи гласом.
Но када се црногорска
измијеша и изљуби
војска храбра браноносна,
тада војска с Чева пита
посестриму од Ловћена
ка црмничка и граничка
разби војска Мехмед-пашу
и млетачку многу силу.
Онда богом посестрима
црногорске бојне славе,
а шћер Лаза царевога,
поче јасним божественим
свезнајућим гласом причат
храбра дјела њине браће,
побједниках Мехмед-паше
и млетачке свом границом
многе силе неизбројне:
"Чуј и слушај мене, војско,
љевше ћу ви ја бесмртна
но сва смртна друга уста
то витештво изјаснити,
која ваша дјела гледам
са Ловћена високога,
мога дома и престола,
којега се в'јенац плави
над облаком мрким горди
и који ми непрестане,
неумирне рате води
с Јупитером громометним:
блеск његове гаси стреле,
и њезину брзолетност
у тренуће мртву чини,
јарост грозну њену узме,
ону силу обесили
од које се свијет тресе,
и океан неуморни
које удар чести трпи,
те се са њом брука, игра
човјеческа слаба рука.
Бој жестоки све једнако
изнад мора по Црмници,
који код вас бијаше се;
турско мноштво и латинско
не могаше одољети
храброј мишци ваше браће
док посљедни шћаше трајат.
Али неба владац вељи
не кће више правосудним
оком гледат ту неправду
ђе безбожне, ђе тирјанске
руке крвцу праву лију,
већ његовом непреклоном
пут неправде вољом вјечном
Еол роди својом силом
из влажнога океанска
њедра облак мраком мутни,
те га хитри љуто зајми,
с њим уранска поља прекри.
Тек додирну лук и тетив
којег кривда Венеције
бјеш' запела и натегла,
и огњену њену стрелу
ње неправда обратила
посред војске њене главне
и окола метнутога
код ријеке под древнијем
приморскијем градом Будвом,
громодржац за лук тегну,
тетив зајми огњеметне
своје стреле смртоносне,
те удрише насред војске
млетачкога дуке стидна;
неизбројну њему војску
поби, свали и разагна.
Тек то моја богом браћа
са очима угледаше
што огњени гром учини
од млетачке војске тужне,
одма они полећеше,
на њу снажно ударише,
и остатак исте војске
посјекоше и угнаше
у градове покрај мора.
Други сину јошт силније
проз облака ноћне мраке
и удари у Црмницу,
украј Вира на рјечицу,
насред војске Мехмед-паше
Скадранина Бушатлије,
ужди њему џебахану
под шаторе свуколику,
војниках му диже много
бездушнијех у облаке.
У тај исти час на њега
ударише витезови
од Црмнице препитоме,
сломише му војску многу
и са мачем посјекоше,
јошт је више наћераше
те поскака устрашена
у дубоко тихо Блато,
а срамотан Мехмед-везир
у лађама живот спасе.
Оставише чадорове
ћилимима подастрте
и миндере турске меке
у рукама бојем знатне
српске војске непобједне
од Црмнице плодоносне.
Тако, војско славородна,
ваше браће јака рука
са помоћу небодршца
сломи двије силе горде."
Виле јасни глас престаде,
а захуча гром пушаках
и пјесанах глас витешких
у околу црногорском.
Бојељубна црногорска
војска дома оде листом
једна другој причајући
славу боја бесамртну.
А осташе мртви Турци
и Млечани на хиљаде
кругом гњезда соколовска
да их пипљу гавранови,
сиви орли, соколови,
који им је мекше кљуват;
и да стидни, но ситани,
многи вуци, пси, лисице
приступају ка господи
Млечанима и Турцима
да с заспате њине ноге
њима кожне чизме свлаче
са вуцањем и скубањем.
Еј, стамболски невјерниче
и млетачки срамотниче,
зар мишљасте да је лако
црногорско гњездо развит,
које није ни иза шта
до из цв'јећа побратога
на мегдану мачем свито?
Виђесте ли, отпадници,
да витештва јесу синци!
Громометни цар Олимпа,
чули сте га ђе вам рече
да сједите посад с миром
од те мишце, тога духа,
којему се смрћу играт
багатела мала чини,
само име славно хранит,
у правоме смислу, дјелу,
отачаству - витешкога
срца, душе свету храму.
