Скендербег/37
6.
МАМИЦА, пређашњи
МАМИЦА: Топија, и ти овде, (пљесне се) и Ђорђе овде?
СКЕНДЕРБЕГ: Не као роб, умири се!
МУРАТ: Ево вас сад заједно. Договорите се, хоћете ли мира, или да се сечемо?
СКЕНДЕРБЕГ: Одступи с војском, па је мир вечито утврђен. Веру ти моју дајем да нећу ни један корак преко границе прећи.
МУРАТ: Хоћеш ти на једној мери да стојиш са: мном?
СКЕНДЕРБЕГ: Другојаче не може да буде.
МУРАТ: Погубићу ти сестру.
СКЕНДЕРБЕГ: Ако ћемо убијати робље, оно нек' се зна.
МУРАТ: Нећу никога убити, него само сестру ти, кад си јогуница. — Пристани, кад ти кажем.
СКЕНДЕРБЕГ: Никако, царе.
МУРАТ (поћути па онда Мамици): Ти си слободна. Иди куд ти је драго.
ТОПИЈА: О, великодушни царе!
МУРАТ: Ја великодушан? Ја сам варварин; питајте само Скендербега.
СКЕНДЕРБЕГ: Од природе ти ниси ни зао, ни свиреп, но жеља да царство распространиш, гони те те чиниш каткад, што не би чинио. Иначе ја те почитујем.
МУРАТ: И опет нећеш да ми се потчиниш, те да будеш мој син?
СКЕНДЕРБЕГ: Не захтевај од поглавице албанеског оно, што не би ни сам као цар турски учинио. Како бих ја упустио градове у туђе руке, кад их до сада ниси могао оружјем придобити?
МУРАТ: Добро дакле. Остављам ти Албанију да с њоме по вољи твојој располажеш. Плаћај ми самоодсеком колико је право, па миран буди.
СКЕНДЕРБЕГ: И на то не могу да пристанем.
МУРАТ: Помисли, Скендербеже, на непостојанство среће; ево ја те као старији молим: склони се на лепе ове предлоге. Мени је само света ради да се не каже: Мурат овако силан цар, па није могао ни шаку људи да покори.
СКЕНДЕРБЕГ: Погинућу, али пристати не могу.
МУРАТ: И баш никако нећеш?
СКЕНДЕРБЕГ: Не смем, царе. Како ћу се војсци вратити да јој кажем: до данас бисмо слободни, а одселе опет да робујемо.
МУРАТ: Промисли се добро, изнађи какав начин.
СКЕНДЕРБЕГ: Начина нема другог, него да иступиш из земље.
МУРАТ: Тако ти презиреш старога Мурата?
СКЕНДЕРБЕГ: Као Мурата не презирем те, али као цар и господар мрзак си ми.
МУРАТ: Добро дакле, као цар турски позивам — како ћу те назвати? позивам Скендербега на удвој.
МЕХМЕД (уплашено): Оче!
СКЕНДЕРБЕГ: Мене позиваш на удвој?
МЕХМЕД: Оче, Скендербег је то!
МУРАТ: Мој ће га хлеб убити.
СКЕНДЕРБЕГ: Ја се сећам твога хлеба и зато се нећемо борити. Одреди кога хоћеш из војске у место тебе, — тући ћу се и надвладаћу, ако ми Бог да, али на тебе мача потезати не могу.
МУРАТ: И ја не могу другојачије одступити. Ако погинем, остани у миру, док се други цар не роди; ако погинеш, од Албаније ће бити пустиња. ¬
СКЕНДЕРБЕГ: Лак би то био услов, Мурате, царе, али си ти стар, да се са мном бориш. Видиш ли како ти руке дрхћу.
МУРАТ: Дрхћу што хајдука гледам пред собом.
СКЕНДЕРБЕГ: Ову част нисам још заслужио, Мурате.
МУРАТ: Никако друго име, него то. Ко реч вероломно гази, поверење употребљава на зло, и издаје свога оца и благодетеља, тај је хајдук и пред Богом и пред људима. Мач на среду, док ти нисам пљунуо у очи!
СКЕНДЕРБЕГ: Царе, умери се, страст те је превладала.
МУРАТ: Где цар један с хајдуком мејдан дели, не може бити лепшег разговора.
СКЕНДЕРБЕГ (тргне мач, силно): Хајдук ће те смождити, Мурате!
МЕХМЕД (ухвати га за руку): Шта си наумио, Скендербеже?
МУРАТ (Мехмеду): Одлази одатле!
МЕХМЕД: За Бога, родитељу, пусти мене да се место тебе бијем.
МУРАТ (извади мач): Ти? Није твој хлебац јео, него мој. Савест ће га поразити. (Боре се. Мурату испадне мач).
СКЕНДЕРБЕГ (стане): Сад је време да престанемо.
МУРАТ: С хајдуком не мири се Мурат, докле год дише. (Опет се боре).
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|