Синови земље сунца
И вођени вечно мишљу о бескрајном,
Мислени и горди, пуни остварења,
Лутају кроз пустош, пипају за тајном
Шибани олујом страшног искушења.
И пред страшним мраком што врх згаслог жара
Прети да храм свети оскрвни, издрозга,
Чупајући јетру из својих недара,
Сеју светлост крвљу властитога мозга.
Заљубљен страсно у папирус, сижу
За звездама које светлошћу их пуне.
И расувши себе врх црва што гмижу
Осећају како свест у њима труне.
А светлости нема што се од њих расу,
Мру очи пуњене сјајем жеље једне
И џелат у мозак њихов сумњу насу!
Учитељ живота, док му усне жедне,
Умире кунући у леденом часу.
(Без датума)
