Сеоска учитељица/X
X
Љубица се већ прибрала, размислила, умирила се, па иде на рад као и досада. Шта ће, кад јој је таква судбина! Погнула главу, па ради за оно злехудо парче хлеба. Мало је размишљала о последњим догађајима: обузела је некаква апатија према свему, па нити је што љути ни весели. Свеједно, може пропасти цео свет и она са њим, то јој је право... Устане ћутећи, гледајући полусвесно око себе, иде у школу и ради, све са неким чудним, сањивим погледом, који јасно казује, да њена душа не учествује у раду. Стојан је нешто запита или саопшти, а она буновно диже главу и гледа га чудно, необично. Старац се стресе од тога погледа и измиче се журно испред ње... Дође једно јутро и стаде пред њу:
— Казао господин управитељ да му пошљете оних девет ђака.
Љубица диже главу и погледа га зачуђено. »Шта хоће они... о чему то говоре?... Какви ђаци... коме они требају ?... Аха, знам... то је од онога« и са тим сећањем на деветорицу ђака појави се у њој сећање и на све оно, што је у вези са тим. Али је она већ навикла да угушује мисли о томе.
— Кажи господину нек изиђе у ходник, или нек дође овамо, рече она тихим гласом.
Мало постаја, па уђе Гојко у разред. На лицу му исписана жива радозналост, али се јасно чита на њему и горко сажаљење, прекор... И опет рекао би да и његово лице вели: »Шта ћемо, кад нам је таква судбина !« Он уђе, као обично, гледајући у земљу, али кад стаде пред њу, подиже очи и погледа је за часак, само за један тренутак, па опет их обори, накашља се мало и проговори као истрке:
— Треба да се изврши наредба Министрова, одвојте ми деветорицу... које ви хоћете.
— А морају ли се они засебно уписивати ? запита Љубица, гледајући га некако чудно и тужно.
— Разуме се, у моју уписницу.
— Ево вам списка, па узмите озго или оздо редом... Тако је најбоље.
— С краја ћемо, оздо. Гојко преписа имена на чисту хартију и таман да почне прозивати децу гласно, Љубица га заустави.
— Нека деце код мене... ја и онако радим само то. Ви можда мислите... запе она, црвенећи; ја нисам... то није било по мојој жељи. И сама видим...
— Добро, добро... убрза Гојко, окрећући главу десно и лево, не знајући како да се склони од тих изјава, које га узбуђују.
— Онда тако... Ја ћу ове уписати код мене, а ви како хоћете са њима, рече он и изиђе брзо.
Љубица настави рад, па кад опази да су јој деца заморена, пусти их на одмор. Тек што деца изиђоше и она, оставши сама у соби, замисли се, а врата се отворише лагано, у школу уђе средовечан човек, обријана лица, с великим, усуканим црним брковима. Он улажаше пажљиво, као да се бојао пореметити кога у раду, али кад опази да је Љубица сама, остави врата и приђе јој слободно.
Љубица поведе очима, чим се врата отворише, и у прво време гледаше исто онако буновно, полусвесно, као и до сада; али одједном јој засветли у очима жива радост, она скочи весело, узвикнуши:
— Гле, тата !... Откуд ти по оваком времену?!... па га пољуби у руку и понуди да седне.
Стотинама питања и прекора управи она оцу, говорећи и питајући брзо, не знајући о чем ће пре. Шта ради мати, сестре, пише ли брат из Београда, који тамо учи гимназију, па питања о крави Зорки, њеној љубимици, о ружама и олеандеру које је донела из Београда, о неким суседима... и ваздан других ствари... Па онда осу прекоре што су је овако оставили, ни да јој пишу, ни да је обиђу, а она чами овде у туђини, сама без игде икога свога. Отац јој одговараше на сва питања, али оним истим својим изразима, с којима се погађа и цењка за коже, шљиве и друго; а то се Љубици сад учини веома грубо и сурово, и ако она не зна за друкчији разговор очев.
— Здрави су, здрави су... сви су здрави, одговараше газда Цветко, како га зваху сељаци. Сви су те поздравили. Мајка ти рекла... и сад се стадоше ређати поруке од мајке, сестара и дође говор на брата.
— Мика пише, често пише... због њега сам ти и дошао. Ти му сама рече да остави послуживање, па сад ето... треба уговор испунити. Већ су два месеца, доста је чекања.
— Знаш да због прве плате примам оба ова месеца по пола...
— А квартирина?
— Нисам још ништа примила. Кажу, да немају. Ако хоћеш да одемо заједно до суднице, да видимо.
— Како не, како не!... Зато сам и дошао. Дете пише: исцепало се, обосило, а зима — ето је!... Нема шта ни да једе, а ја не могу више да дајем... Нема више никакве зараде. Ове цене да те Бог сачува: данас једна, сутра — друга. Још да није ових кожа, не би се имало шта јести.
То већ беху обични Цветкови разговори, али Љубица обрати нарочиту пажњу на саопштења о брату. И она је добила од њега писма, у којима моли за помоћ, јер нема шта јести, али је опет живо интересовао очев говор о томе, као да је то све ново за њу.
Одоше у судницу, али се вратише у стан Љубичин без успеха. Кмет их одби одлучно, чудећи се што му досађују у невреме. Он је, вели, казао једаред да ће дати учитељима нешто пара тамо о Божићу, док покупи школски прирез за ову годину, а сад купи само државну порезу.
— Зло, мој брате, зло ! рече газда Цветко, уздишући. Ради, мучи се, па опет ништа!... Ја сам мислио чак и за нас штогод да одвојиш. Станка још иде боса...
Љубица задрхта. То јој је најмлађа и најмилија сестрица.
— Боса !... узвикну она, по овакој лапавици. За Бога, тата, шта радите ?...
— Зар ти не знаш наше стање, одговори Цветко прекорно, ломећи велика парчета погаче и залажући то са по мало сира. — Погледај мене, видиш... сто закрпа, а на опанцима десет подлога.
— Ево ти динар да купиш Станки опанке одмах, а ја макар и не јела за дан-два. Мајка нек дође сад у недељу; даћу јој пара извесно, можда целу тромесечну квартирину... Удесићу ја то, доврши она загушеним гласом; усне јој задрхташе, а грло јој се стеже... Опет јој у очима блесну онај апатични израз и брзо га нестаде...
Оде јој отац, купивши узгред ту у једној кући две овчје коже. Вајдица је и то: зарадиће на њима три — четири гроша.
Љубица остаде скрушена, сломљена, без мисли, притиснута неким тешким, грозничавим заносом. Нити јој срце за чим жуђаше, нити јој се у души рађаху какви осећаји. Само мутан поглед блуђаше по далеку недогледу, показујући јасно да је душа успавана, да је срце обузето тврдом леденом кором. Налактила се тако на сто, стисла главу обема рукама као клештима, па гледа бесмислено кроз мутан прозор. Шта ово би?... Куд оде онолика љубав ка животу ? Како нестаде оних лепих и заносних идеала о раду, о скромном гнезду и тихој срећи? да ли се то све одједном угаси под првом навалом громовите буре живота, или се само нахватао пухор по живој жеравици, која ће планути још јачим жаром, чим духне лагани поветарац?... Младост је силна; она лако преноси све незгоде, а у старости је најмилије сећање на ове дане борбе, кад се млада снага носила са недаћама и борила се живо, одважно, са самопрегоревањем...
После два дана дође писар. Уђе у школу опрезно, пажљиво, бојећи се да ни ваздух не узмути више него што мора. Деца беху изишла на одмор ; он је извесно то и очекивао, па да дође у школу. Љубица подиже очи на њега, али се одмах трже, поцрвене и збуни се. И он беше збуњен, управо у двоумици, не знајући да ли да иде напред или да мало застане. Она се диже и опет га погледа. Јест, то је оно лице... с којим су везани они осећаји; и гле, сад је опет друкчије : много обичније, познатије, као да се сад тек јасно испољила свака црта на њему. И као да га сад тек добро познаје, и оно јој се чини тако обично, као да је многе године провела гледајући у њега.
Љубица му пружи руку, гледајући у страну. Он јој притрча весело, са изразом необичне среће на лицу и као мало стидећи се, сазнавајући своју кривицу. У овакву стању било је тешко говорити ма о чем, с тога Љубица одмах пређе на ствар.
— Баш добро што дођосте. Ишчекујем вас од јуче једнако...
— Зар?... прекиде је он. А ја био у Београду, неким малим послом... рече он, и зачуди се сам зашто је морао то слагати.
— Био ми ономад отац, па не могосмо да добијемо квартирину из општине... настави она, па одједном застаде, не знајући да ли да му све каже: незгодно јој помињати сиротовање своје родбине. Али се нешто мораде рећи. — Имам да примим за два месеца и још сам мислила да узмем унапред и за овај, а они не даду... Па сам хтела вас молити да им ви кажете, вас ће послушати.
— Знам, казаше ми сад у судници... О, брате, што сте допустили да се тако мучите без невоље ! Изволите, колико вам треба новаца... И он извади велики новчаник са гомилом наслаганих банкнота. — Ја ћу с кметовима то сад регулисати.
Љубица стаде рачунати, па онда извади из стола чисту хартију.
— Па, ако ћете ми дати за три месеца... да напишем признаницу.
— Шта ће приз... Ах, да, да... трже се одједном полицајац, треба за општину, рече он, па се осмехну левим брком. — Знате шта! узвикну он : урачунајте све до краја године, да се не мучите са овим лудацима. Ја ћу то са њима за час наредити.
Љубица израчуна и написа признаницу, па му показа:
— Да ли ће бити добро овако ? запита она бојажљиво.
— Врло добро, врло добро, одговори он гледајући само цифру, на колико је гласила признаница, па немарно забаци хартију у џеп, а Љубици изброја и даде колико је требало. Све се то изврши неким полупословним тоном, као да издаје обичну плату, а њему дође да заигра од узбуђења.
— Баш вам хвала! Не знате како сте ми добро овим учинили, проговори Љубица, јер не би лепо било да му се не захвали на услузи.
— Молим вас, не треба речи да трошите. Кад год вам што треба... само кажите.
На тако пријатељске речи, Љубица подиже главу и захвали му се пријатним осмехом. Он се беше спремио да иде, али погледавши Љубицу, одједном седе уз њу и стаде јој говорити разне бесмислице, шалећи се њеном неумесношћу и смејући се њеној плашњи у службеним пословима. Разговор постајаше све живљи и занимљивији, Љубица се расположи, па стаде празна соба звонити од њенога веселог, јасног смеха.
Писар се одједном промени у лицу; види се да се спрема за некакву изјаву, па га почело обузимати велико узбуђење. Усне му пребледеше, задрхташе, он поче неким промењеним гласом, из кога звони најжуднија молба и покорност, полушаптати, замуцкујући:
— Па немој, болан, тако више да се мучите... Глас му веома задрхта и он застаде, па као да прогута нешто што му дође уз груди до грла. Љубица га гледаше све зачуђеније и збуњеније, поцрвене и стаде дисати убрзано... Обузе и њу узбуђење. — Ви не знате и не верујете... а ја бих за вас... све, и душу моју и будућност и све, све бих вам дао...
Љубица се унезвери, опет је стаде обузимати зебња, али досадашње узбуђење беше веће, те надвлада, и она опет обори главу, стидљиво и плашљиво, а груди се подизаху и спуштаху бурно, све јаче и јаче. Он је узе за руку, па обема својим рукама стеже ту мекану, врелу ручицу.
— Ја бих све за вас... настави он у још већем узбуђењу и дрхтавици, — само да ви нисте онаки... Сву ћу вас обасути брилијантима... Свега, свега што вам душа зажели, све ћете имати.
Љубица се већ почела трзати нервозно. Он се пожури говором, да би заглушио њену зебњу.
— Ето, купио сам часовник, какав ниједна девојка у Београду није понела... Да дођем сутра да донесем, хоћете ли ?... Све, све... хоћете ?...
Он већ једва владаше језиком. Љубица дисаше све јаче, а главу стидљиво оборила, па слободну леву руку само преноси преко чела, а десна све више дрхће у његовим рукама. У глави нема да се јави ниједна мисао: као да је прогутала велику дозу опијума, па јој то стегло, притисло мозак, и она пада у све веће бунило. Само осећа неку пријатну топлину, коју по некад смени лака зебња, па опет занос, бунило и топлина...
— Аха, понео сам га... ево!... И писар, дрхћући рукама и тресући вилицама, стаде вадити из џепа неку малу кутицу. Извади је, али не може да притисне дугме, да је отвори. Руке му врдају, а у прсту нема ни толико снаге. Љубица дигла главу, па гледа бесмислено како се тресе кутица у писаревим рукама и како се он мучи да је отвори. дође јој то врло смешно и она већ хтеде да се насмеје гласно, а Пера отвори капак, положи драгоценост пред њу на сто, па се мало измаче.
Она погледа и одједном, као електрисана, рашири очи, а у њима засветли најпре чуђење и страх... Као да се пита: шта је ово, чије је ? Ко сме ово узети у своју руку ?... Па одједном као да сазнаде шта је то, у очима јој засја дивља, неописана радост, она неким необичним покретом зграби кутицу обема рукама, а очи јој стадоше на украсу као приковане...
Беше то збиља необично уметнички израђен златан часовник, посут ситним љускама брилијантским, са малим, кратким и танким ланчићем укусне израде. Она га извади из кутије, па стаде обртати и разгледати, а очи јој не трепћу, и чини се она сама не дише. Изгледаше као дете, кад добије тако ретку и неочекивану играчку, о којој дотле није могло ни сањати. Сва се предала радости, коју не умеде ни прикрити, нити се труђаше за то. Писар постаја само два-три тренутка, прибра се од узбуђења, али га сад обузе радост. Он се приближи Љубици, наже се мало к њој и прошапта јој:
— Сутра ћу вам донети брилијантску грану... Сва гори као ватра. Хоћете ?... Да дођем, а?... Али нећу, ако ме ви не зовете...
Љубица се насмеши усиљено, усне јој се укочиле, па не може ни да проговори ни да се насмеје, а хтела би да каже бар једну реч, да захвали.
— У десет часова тачно пустите децу кући; часовник вам добро ради, па ћу ја доћи... а ?... Она климну главом и опет се неодређено насмеши. Пера дохвати њену руку, подржа је мало, па се саже и пољуби је... Њу опет прођоше трнци, а писар брзо узе капу и, поздравивши је у ходу, изиђе из собе.
Она скочи са столице, држећи украс у рукама, притрча прозору, па видевши да писар изиђе из дворишта, врати се на пређашње место и загледа се у свој часовник...
Толико пута је, док свршаваше школу, идући главним улицама београдским, застајала пред златарским излозима и остајала тако као прикована по пола часа и више. И сада, ево, стоји као опчарана и једнако обрће и посматра часовник зажарен очима. Прикачи га на груди да види како стоји, али мука: нема у школи огледала!... Отвори га и гледа како ради, па опет затвори и гледа. Нарочито јој се свиди ланац, са лепим украсом на крају, налик на звезду, па га разгледаше пажљиво. И опет она ни о чем другом не мисли: нема више ни бриге ни зебње: осећа да је све у реду и добро, али не мисли о том; зна да у џепу има доста банкнота, да ће тај новац обрадовати и помоћи брата, оца, све... али су јој сад и они далеки. Сад има нешто прече, ближе... ово сјајно, лепо злато, које јој угушује све бриге, отклања ону досадну зебњу и ствара у души расположење, срећу...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|