Светислав и Милева/6
6.
СВЕТИСЛАВ, МИЛЕВА
СВЕТИСЛАВ: Какав глас, какав ужасан глас! Милево, тебе да изгубим?
МИЛЕВА: О, зашто ону убијаш, која је још онда убијена, кад је првим погледом угледала сунце? (Бризне у плач). Светиславе, смемо ли и једну реч проговорити, где се о добру домовине ради?
СВЕТИСЛАВ: Милево, цвеће живота мојега, најподлији би Светислав био на свету, кад би те за то корити мислио. Тисућу живота да имам, тисућу бих на жертву рода без јаука принео. Само тебе изгубити не могу, тебе, сунце чувствујућег срца мога, тебе, анђелу искупитељу српске бедне земље! Слаб ми је дух, Милево, да ти каже: ,,Не иди!", јер где дужност отечества заповеда, ту сам ти мањи од худога мравка. Иди, Милево, ал' не мисли да ћу ја срећан бити. Сахранио је овај тренутак све лепе сне моје, и ја остадох као гола стена на припеци жаркога сунца. Само те то молим, о Милево, једна је молба моја: да на мене не заборавиш. Носи ме у уму, као што ја тебе никада избацити не могу.
МИЛЕВА: О, престани, престани с овин срце пробадајућим речма! Не убијај несрећну, која је и тако убијена.
СВЕТИСЛАВ: Убијена, Милево, али не као Светислав. Носи судбу, носи срећу моју преко даљних земаља. Али шта „носи"? Могу ли бсз тебе срећна бити? Не, ја ћу с тобом поћи: намолићу Лазара, да ми уступи место своје. Пријатнији ће ми воздух бити, где знам да овај исти и Милеву моју оживљава.
МИЛЕВА: Сасвим ме зар желиш убити? Приступ ће ти бити забрањен. Нигда те нећу видети, нигда за тебе што чути: па ћс ми стање бити трипут горе него иначе. Остани, драги Свстиславе. Тебе никаква сила не стеже. Ти си бар слободан.
СВЕТИСЛАВ: Ја слободан?! О твојој судбини моје биће виси. Каква је слобода, где дух за једну точку привезан стоји? Роб сам ја, Милево, роб твоје среће,твојих часова. ја идем, да се са Стеваном разговорим. Само ми се ти завери, сунце, да ћеш она остати, која си ми била досада. То ми обреци, па ћу трпљиво сносити горко бреме судбине моје. (Ухвати је за руку). Милево, добра Милево, једну само реч! Остајем ли код тебе онај Светислав?
МИЛЕВА: (покрије очи убрусом).
СВЕТИСЛАВ: О, Бајазите, камен да си, омекшао би при овом позорију! Још ме добра надежда блажи. Теши се, Милево, док се опет не састанемо. (Отиде).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|