Светислав и Милева/20
8.
СВЕТИСЛАВ, БАЈАЗИТ, ОСМАН, РОБОВИ
БАЈАЗИТ: Сине пакла, каква те слепоћа навуче, да се коснеш светиње саме царице турске?
СВЕТИСЛАВ: О, царе! Царица је толико света у мојим очима, да не бих на то ни помислити могао!
БАЈАЗИТ: Ко си ти и какво је твоје познанство с Милевом?
СВЕТИСЛАВ: Царе Бајазите! Ја знам што ме очекује, зато и причине немам тајну моју крити. Ја сам Србин из Србије, коме је Милева, та иста царица твоја, за супругу била обречена. Ти си захтео њу за жену и тиме раскинуо свезу, коју иначе никаква сила не би могла уништити. Љубови ради земље наше саизволисмо сви да она за тебе пође, и ја сам на овај начин изгубио оно за што би живот мој сто пута жертвовао. У превеликој жељи мојој хотео сам је још једанпут видети, и то је сва моја кривица. Царица је у томе невина.
БАЈАЗИТ: (крши се унутрашњом борбом). Говори, Османе!
ОСМАН: Велики царе! Видео сам их загрљене, где једно другом вечиту верност обећава; чуо сам како овај неверник њој говори: „Иди, убиј Бајазита, и опрости се досадне свезе!"
СВЕТИСЛАВ: Ти лажеш, Турчине!
ОСМАН: Ха, царе господине! Ово ми нико још није рекао! Ја ти се заклињем, да сам истину говорио.
СВЕТИСЛАВ:Ја се заклињем Богом и истином, да си слагао.
ОСМАН: Царица је крива!
СВЕТИСЛАВ: Царица је невина! Или, ако сумњаш, царе господине: дај ми мача у руку, па ће правда Божија ово осведочити.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|