Светислав и Милева/13
ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
1.
ОСМАН, ЕМИР
ОСМАН: Где је цар?
ЕМИР: У ризници својој, мислима обузет.
ОСМАН: Или љубовљу султанке, каурке? Емире, залуд ми пролевамо крв и освајамо земље, кад Бајазитова воља то у ништа обраћа. Три сам ране на пољу Косову добио, сто тисућа витезова ту смо сахранили, и сам велики Мурат живот свој, свима на жалост, изгуби — па зашто? Да се свега лишимо без нужде, што смо стекли с толиком жертвом!
ЕМИР: Воља цара код нас је светиња.
ОСМАН: И остаје светиња. Ал' царица није светиња, јер не купује животом славу и земље турскоме роду, већ лукавим сузама отима и оно, што је под власт нашу потпало. Где је Србија? Њојзи за љубов повраћена је натраг, још и крв своју мора да пролева Турчин, да јој матер од Бранковића брани, неблагодарно дишући противу онога, коме смо ми за услуге доста дужни. Не, великога ми Бога, тако се не залева цвеће славе наше!
ЕМИР: Можеш ли изменити?
ОСМАН: Бестрага с том царицом, пак је све измењено! Зар да срећа наша о њеној вољи виси? Где је Бајазит по вас дан? Код ње! Где проводи скупе своје часове? Код ње! И ми очима гледимо пропаст среће наше, и ништа не говоримо!
ЕМИР: Помози, ако умеш, и ја ћу ти први бити на руци.
ОСМАН: Чујеш, Емире, ја сам наумио раздерати подлу ову свезу, макар знао животом платити. Она живи по закону своме, он пије по вас дан вино код ње, које се с алкораном не слаже. И ми то да трпимо? Нисмо ни ми разнежени и разнежени и ражентарени људи, но јунаци: и као такови треба и цара да имамо тврда и разборита, да не троши безрасудно оно, што је други стекао. Но доста! Ево њега самог.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|