Свадба Ришњанин Селима и Лимун хајдук

* * *


Свадба Ришњанин Селима и Лимун хајдук

Запросио Ришјанин Селиме
У Зворнику зворничку дјевојку,
Прстен ставља, свадбу уговара:
„Моја свајба до године дана.“
Брзо прође годиница дана, 5
Нити Ришња, ни од њега гласа.
Иза тега и друга година.
Кадар грећа бјеше настанула,
Пише књигу зворничка дјевојка
И шаље је Ришјанин Селиму; 10
„А што чиниш, Ришјањин Селиме,
Тер не купиш кићене сватове?“
Ал’ Ришњанин књигу отпишује
Тер је шаље лијепој дјевојци:
„А, борја ми, зворнишка дјевојко! 15
Ја би тебе и дамно водио,
Ал’ не смијем проћи кроз горицу
Од онога Лимуна хајдука!"
Ал’ дјевојка књигу отпишује:
„Муч’, не бој се, Ришњанин Селиме, 20
Купи свате, тер их шаљи двору!
У мога баба има доста блага,
Зајмат ће нам врле пратиџије
Да нас прате горицом зеленом.“
Кад су њему књиге допануле, 25
Књиге лега, а сватове купи.
Здраво свати дошли до дјевојке,
И здраво се натраг повратише;
Поведоше лијепу дјевојку.
Кад су били горицом зеленом, 30
Још говори са коња дјевојка:
„Богом браћо, куме и дјевере!
Је ли ово горица зелена
Гдје ми стоји Лимуне хајдуче?“
Говори јом куме и дјевере: 35
„Језди коња. лијепа дјевојко,
Не бојим’ се Лимуна хајдука!“
Пратиџије натраг повратише,
А за деспет лијепе дјевојке.
Кад су били мало понапр'једа. 40
Још говори са коња дјевојка:
„Богом браћо, куме и дјевере!
Уставите моје сејсане,
Да ја вадим б’јело рубје моје
Да дарујем по гори хајдуке: 45
Ја сам ноћас мало поспавала,
Мало спала, јадан сан виђела,
Да су нас разбили хајдуци.
Сви се свати по гори разбјегли,
А ја остах на коњу дјевојка.“ 50
То је сватом врло мучно било,
Метербашам’ својијем говорише:
„Сад удрите бубње и свирале
На срамоту Лимуна хајдука!“
Ал’ то Лимун и гледа и слуша, 55
Диљку своју пушку напунио,
И дозива Селима чауршагу:
„Немој ријет да је пр’јевара!
Диљку јесам напунио пушку.
И у пушци два зрна од злата: 60
Држи, побро, не би л’ ухитио,
Тер сватовим’ токе позлатио!“
То изусти, пушци огањ даде.
И удари турско момче младо.
У зло га је мјесто ударио, 65
Међу пуца, гдје му душа куца.
Сви се свати по гори разбјеже,
А остаде на коњу дјевојка.
И под њом су коња ухитили,
Поведоше у гору зелену. 70
Чу се пушка, а до Ниша града,
Ал’ говори Ришњанин Селиме:
„Чујте, чујте, дружинице моја!
Пуче пушка Лимуна хајдука,
Он је моје свате развадио, 75
Смео срећу у дјевојке моје!"
Нејма када оседлати коња,
Нег’ се махну и на гола коња,
И он иде горицом зеленом.
А кад су га свати угледали, 80
У помоћ се к њему сакупили.
Пуче пушка Ришњанин Селима
Да погоди Лимуна хајдука:
Не погоди Лимуна хајдука
Нег’ погоди лијепу дивојку. 85
Кад то виђе Лимун арамбаша,
Звишком своју сакупио дружбу.
Да је кому погледати, јадан.
Кад хајдучке сијевају корде,
Тере турске полијећу главе. 90
Све су свате под мач обрнули:
Седамдесет и седам сватова
Они своје не видише куће!
Они л’јепо коње под'јелише;
Л’јепо јесу коње разд’јелили, 95
Иза коња лијепо оружје.


Напомене

Извор: Дубровачки рукопис, бр. 66.
Овде према: Богишић, бр. 118, стр. 331-334. Наслов у збирци Валтазара Богишића преузет из рукописа.
Мотив: удар хајдука на сватове.
Варијанте: Вук, СНП III, бр. 68; Пјеванија, бр. 144, Hörmann I, br. 6.
Коментари: Мотив „крвавих сватова" веома је популаран у епској поезији. Легенда о сватовским гробљима среће се и код хришћана и код Муслимана (в. „Svatovsko groblje na Koritima“, Hörmann, I, ћг. 6). У варијантама овог мотива у дијахронијској перспективи на делу jе процес епске идеализациЈе те покушаj оправдавања неприхватљивих поступака хајдука са становишта обичајног права, по коме удар на сватове и кварење девојачке среће представља велик грех. У старијим записима хајдуци без предомишљања ударају на сватове, девојка и сви сватови по правилу гину. Мотив удара хајдука на сватове најчешће се везује за Лимуна хајдука. Из архивских извора видимо да то нипошто неће бити случајно. У дубровачким документима често се истиче његова суровост према женама.
          Према неким тумачењима Лимо харамбаша је буљубаша Драгојло који се помиње у которским споменицима (Ристо Ковијанић и Иво Стјепчевић, „Хајдуци у Боки до Морејског рата“, 163). У народном предању Боке сачувано је сећање да је Лимо имао кулу у Столиву, одакле се дозивао преко Залива с Бајом, који је столовао у Перасту.

Извор

  • Валтазар Богишић: Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, књ. 1, Биоград, 1878., стр. 331-334.
  • Бошко Сувајџић, Епске песме о хајдуцима и ускоцима, антологија, Гутенбергова галаксија, Београд, 2003., стр. 248-251.