Сањало/10
- Сањало
- X
После неколико дана није било у Београду ни сто-лара Јована, ни професора Саве, ни његова брата свештеника Арона, па ни Гргура. Сви су отишли на ону страну, у Карловце. Гргур још на лађи замиш-љаше себи лепоту и величину столице патријарши-ске, и ма да су Карловци место и мало, и не толико много убаво, опет му се учинило и велико и сјајно, кад је први пут с Дунава опазио велику цркву, па беле низове кућа, а над њима, к планини, непреглед-не винограде, па и ону велику, округлу капелу на једноме вису, у којој је, у прошлом веку, закључен с Турцима познати Карловачки Мир. Народ прекри-
лио улице; ту оружани борци, па депутати из раз-них крајева у разноликој народној ношњи, па све-штеници, па Срби из Србије, „Сервијанци”, у својој народној ношњи с црвеним фесовима, окићеним пи-штољима, а још китњастијим јатаганима, сабљама и шишанама. Пролази Гргур горе доле, чуди се сре-мачким великим шеширима и подугачким гуњеви-ма, па оним опанцима што им се кожа из дале-ка црвени као кухани раци. Још му необичнији по-пови у шеширима. С горње улице слази читав кара-ван кола, долази народ обучен и наоружан, у првим колима велика тробојна застава, на њој српски грб; једни певају:
Који не зна, кад треба За свој род умрети,
Није Србин веН је изрод,
Тог ће земља клети.
Други припевају:
На ноге, Срби браћо, слобода зове!
Гргур гледа и слуша, груди му се шире радости-ма, које до сад није уживао, отвори уста да и он с осталима привикне браћи „Живео!” али му се у исти мах оте поглед на магистрат, виде на њему великог црвеног двоглавог орла, па, као заливен, не пусти ни гласка. Одврати своје очи од тог немилог лика и оде даље ка великој мраморној чесми на тргу пре-ма великој гвозденој огради од Саборне Цркве.
Сутрадан је Гргур отишао проти Матији, Матија га пошље Стратимировићу, а после месец дана већ
беше у редовима оних бораца из Србије, над којима је командовао Стеван Книћанин, бивши саветник и у то доба главним одбором наименовани пуковник. Беше почео август, кад се Срби и Маџари прикупише у јужном Банату. У пределима око Беле Цркве за-метнуше се крвави бојеви. У овим биткама збише се чуда од јунаштва, али се најхрабрије борише браћа из Србије. 21 августа велика битка код села Перле-за; ту пролише своју драгоцену крв најбољи јунаци, и од тога пораза опоравише се тек 28 августа, бит-ком, у којој се прославише многи, а највише Панта Чарапић, потомак славних наших Чарапића из Белог Потока. У овој другој борби доби Гргур лаку рану у ногу. Однеше га у болницу код великога логора, у селу Томашевцу.
Лежи Гргур у болници, која беше смештена у ва-рошкој кући, пружио увезану десну ногу по дрвеној постељи, на којој је разастрта овогодишња слама, леву спустио доле низ креветац, а главу нагао на јастучић од дебела платна, који је такође испуњен сламом. Пред собом имађаше новине Вјестник и дигнувши их рукама изнад главе, читаше најновије догађаје. Само би онда спустио лист и намрштио се, кад би се на увезаној нози појавили много јачи бо-. лови. Напољу је од јутрос сијало и жарило јарко летње сунце, а од подне почеше се са свију страна прикупљати све крупнији и мутнији облаци. Четврти је час по подне, дан у најлепшем јеку, али често пре-ко села пређу тако тамни облаци, да на оне мале прозоре од болнице уђе толико таме у собу, да се на
новинама слова једва распознаваху. Како ово засе-њавање поче учеставати, Гргур спусти Вјестник на столицу до себе, ћуташе и гледаше кроз прозор на-поље. Међутим се чујаше из даљине грмљавина, муње учесташе, по гдекоја крупна кап бијаше у прозор; грмљавина поче бивати све јача и јача, појак ветар њихаше дудово грање пред кућом, одједанпут сило-вито сену, негде у близини рикну гром, и док се ужа-сан крик растолегаше по таванима нагомиланих облака, спушташе се најлепша летња кишица, која, поступно, прелажаше у све јачи и [ачи пљусак. Круп-не капље шуштаху по лишћу на дудовим гранама, бијаху у окна прозорска, и као једро кукурузно зр-невље удараху по дашчаном крову.
Киша падаше, а Гргур, слушајући и гледећи кроз прозор, пренео се мислима преко Дунава, уз Авалу и Космај, широм по Шумадији. Уставио се код свог сеоцета на брду, походио брижне родитеље, па се спустио, кроз браник, ливадом уз реку, па из реке оном стазицом, што правце води у школу. Мишљаше о свом старом учитељу Макси, о учитељци, и о нег-дашњој својој другарици, о Даници. Успомена на њу не учини му се никад тако драга, њезин лик му за-трепта као лик анђела. У тај мах, кроз малаксало шуштање кише, зачу се велико звоно са томаше-вачке цркве, које оглашаваше вечерњу. Он се пре-крсти, мољаше се с пуном преданости своје чисте душе, па у свом несебичном срцу зажеле својој дру-гарици најлепшу срећу. Звоно се још дуго, час јаче час слабије чујаше, а он, свршив молитву, и даље
замишљаше себи срећу, којом би, да је свемоћан, обасуо негдашњу своју коншколарку. О себи није ми-слио; у њему је било пуно идеала, вишег тежења за срећу потлаченог Српства и Словенства, за срећу својих пријатеља, својих ближњих. Мислиће он и о себи самоме, али тамо доцније, док се опште добро доведе под сигуран кров, док, док ...
Но Гргур још у себи и не обележи докле, а врата од његове собе отворише се и, на његово велико изненађење, уђе унутра главом његов другар Илија.
— Јеси л’ ми се надао, Гргуре? викну Илија, по-што се руковаше.
— Никад, Илија.
Гргур га понуди да седне до њега.
— Знам, и да ми не кажеш, да ти се већ врти по глави: а какав ветар овог донесе? Ветар, дабогме ветар. Живот, Грго, и није ништа него вихорови, а ми слама коју они разносе.
— Јеси л’ одавна из Београда?
— Данас пети дан. Куда ме није било, куд се ни-сам повијао ово од уторника. Пути несигурни, мо-раш околишом. Умало ме не ухватише маџарске страже; да не би кукуруза, твој би Илија данас тан-цовао између неба и земље. Ужасно, гдегод кога сти-гоше, повешаше. Шта је с твојом ногом?
— Још који дан ...
— Још који дан? Добро је, кад није горе. Па од сад буди паметан. Не бој се, биће Србаља и без наше крви. Рат је рат, нужно зло. ЈТепо је бити јунак, али није свашта за свакога, нису сви за све рођени. Ти,
ти си ... ја, знаш ме, увек истину говорим ... ти си увек био онако, онако мимо нас ... био си ...
— Шта сам био? запитаће га Гргур полусмешљи-во, кад је опазио да Илија запиње.
— Био си, не срди се, био си сањало. Хтео си нешто веће, нешто лепше, него ијаи твоји другови. И ја сам се, вера и Бог, дуго колебао: да ли на твоју или Миланову страну. Знаш ме, ја сам као имела, морам се прикачити о ма чије стабло. Добар си, пле-менит си, али, не замери, Миланови пути чине ми се поузданији. А ја сам се доста мучио, доста пребијао од једнога до другога, док сам ово мало знања на-пабирчио. И сад ме се не тиче нико, ни Књаз, ни па-тријарх: док ви расправљате велике политике, ја ћу своје знање на пазар, продаваћу га што скупље и што с већом даром. А нисам баш ни празан, не ми-слим овде, него овде (и ту звекну по ћемеру). Му-чио се, служио, ишао подеран и гладан, али сам зато сачувао цело „благодјејаније” од ове две три године. Није Бог зна шта; за мудар почетак и не треба више.
Гргур хтеде, покушаваше више пута да говору даде други правац, али се Илија не даде омести: он настављаше даље:
— Не бих ни овамо прелазио, да не беше доброга рачуна. Донео сам писма Книћанину! Сутра носим друга натраг. Био сам и код Блазнавца и с њим сам се познао. Познанство, пријатељство, све је то нека сорта ортаклука. А ко је сиромах, к’о по Богу ја, а жели да се истресе из рита, том никад нису на одмег ортаци.
Ту Гргур зевну.
— Зеваш, досадно ти је? Ако, ако ... ја хоћу да имам, да лепо поживим... Шта ме се тиче ... Да, без шале, знаш ли да сам чиновник?
Гргур га још равнодушније погледа.
— Писар! Са столицом у Крушевцу. Где је царе Лазо сабљом, Илија ће пером. Само да сам мало бољи на концепту. Шта ћеш, кад се није стигло све. На-докнадићемо све. Док свикнем само послове, а после збогом Крушевцу, збогом начелство! Одох ти, Грго, у срез. Мало подаље од вароши, од друмова, у па-ланци прогамиз’о ћифта, ни маћи, ни дисати. Благо-словено село, од сељака нигде боље вајте под овом божјом звездом; жилав, а опет га можеш и 'вако и ’нако. Само са њим лепо, низ длаку, ласкај му про-стоти, ако хоће и глупости, па готов посао, слуге, робови! Јеси ли ме разумео, мој добри Гргуре?
Гргур га гледаше, ћуташе, и гризаше своју ру-мену доњу усницу.
— Ћутиш? Болови? Знам ја, кад је човек рањен, жигови, тиштања, штрецања... Да изведем на чи-сто; сума мога програма: живети што лепше и лакше. Доста сам се мучио. Да паднем на нос, ни Вељко, ни Доситије; ћата, секретар, начелник — УЈа- — „пензионер” с црном ниском капом, дугач-ким капутом, ципелама без обсеца и незграпним кожним рукавицама у зимње доба. Шта ћемо, тако је коло живота. Судбина је судбина, а човек је нај-срећнији, док јој је покоран. Послушност је поредак, а поредак је мати свему, па и угодном животу, вла-сти, богаству, свему ... Положај, новац... Да, без шале, јеси ли се обратио попечитељству?
Гргур га погледа мало разрогаченијим погледом.
— Што ме гледаш тако? настави Илија, не ме-шајући тона ни ритма ... Питам те: јеси ли послао „прошеније” ради службе? Ако не ти њих, богме они тебе неће молити. Време је време, ветри, брза, пролази. Сваки дан је по један чанак, у који, ма је-данпут, ваља заитити својом кашиком. Прошеније, службу, положај, па онда сањај колико ти срце иште, мој добри Гргуре... А како стојиш с парама? Без њих је свуда зло, у туђини још понајгоре. Која ме-уедија неће шкодити ... Боже здравља ... ја ти ве-рујем... вратићеш ми. Без писмена ни рођеном оцу; теби, мој добри Грго, верујем, верујем више но самоме себи.
Ту Илија руком к ћемеру, али је Гргур устави.
— Хвала, хвала, Илија, чувај, не труди се; нисам оскудан, свега је дао Бог.
— Добро, добро, настави Илија с приметним за-довољством што не мора крњити сложене фишеке ... Рекох ти, да сутра полазим. Не можеш писати, не-згодно ти је. Добро, казуј, побележићу, па не бери бригу.
Ту извади и отвори кожну бележницу.
— Отиди или пиши мојима у село, да сам... не, не ... да сам потпунце здрав и весео.
Илија забележи.
— Ако одеш до села, спусти се и до школе моме старом учитељу.
— Макси? Добро, забележио сам.
— Пољуби га у руку.
— Баш кад хоћеш.
— И учитсљку.
— Не браним, забележио сам.
— Па ми лепо поздрави и моју другарицу.
— Другарицу? упита Илија радознало, држећи крај од плајваза међу уснама.
— Бележи!
— Ево, бележим!
— Даници можеш рећи и да сам рањен.
— Дакле, име јој је Даница ... А је ли млада?
— Мога доба.
— Нашег доба, прекрасно! Питам те, не морам бележити: а је ли лепа?
— Знам да је честита и добра ...
— Што је добро и честито, оно је и лепо. Не спа-да на ствар, али није згорег свашта прибележити.
Ту се Илија и нехотице мало замисли. Поћута, па онда тишим гласом:
— Гргуре!
— Но?
— Чини ми се да сам увек био паметан.
— Па?
— Али сам ипак учинио једну велику, велику лу-ДОрију.
— Само нека је на једно].
— Једна али голема. Био сам ти, брајане мој, у неку руку будала. Помисли само: био сам ти се заљубио.
— Ти?
— Ја, Илија Милетић, па сам крио, крио као гуја ноге. Али сам се и находао ноћу, па све испод ње-зина прозора. Па што сам се науздисао, доста ми је за цео век; једном сам тако уздахнуо, да у мало не угасих свећу пред собом. А знаш ли, ко беше бо-гиња? Миланова сестра.
— Ружица?
— Ружица главом. Увукла ми се под кожу, у крв, у главу, кудгод крочим нигде да умакнем од ње-зине сенке. Узмем књигу, отворим, читам у себи, чи-там на глас, узалуд, чини ми се: њене модроплаве очи вире иза ситних слова, па ме маме, па ме зачин-кавају. Једне недеље по подне просто ми се смрче. Потрчим на Зерек старој Гркињи. Карте амо, про-клета бабускеро! Гледамо и ја и она. Броји, чита, говори, све прилике горе од горих. Бацих јермилук, па готово око јације пожурих се мајстор-Јовановој кући. Још не беше стигао из Карловаца. Правце њојзи у собу. Сама. Јуначно станем пред њу и поч-нем тачно љубавну изјаву, коју сам већ одавна био спремио и на изуст научио.
— Па?
— Па, онако млада, па лепа, па паметна, али шта ћеш, кад јој је у глави чађаво. Ја говорим, говорим, а она се смеје, смеје грохотом. Ја поновим своје мучно слово, црвеним, знојим се, она, ћурка, смеје ли се смеје. И ја ти загудим у друге жице: она се смеје, и Ја се смејем; почне се прћити, почнем се богме и ја дурити; поцрвене, па тресну ногом о патос, и ја но-
гом о патос, па нагни на врата, у помрчину. Та није да сам бегао, као да ме сто врагова гонило. Чујеш ли, Гргуре, та оно је права роспија. Ајаој, тешко ли си њеном суђенику, ала ће га гуја ујести. Онак> честити родитељи, па ако ... али све било па прошло. Као што видиш, прва љубав није ми најсретнија. Зато се, чујеш ли ме, нећу више ни заљубљивати. А знам и лека од љубави: оженићу се.
Ту Гргур нехотице мрдну болесном ногом; од бола му се лице намршти. По маломе ћутању жмирну И-лија мало десним оком.
— Па као што ми рече, Даница је ваљана девојка?
— Права Српкиња, примети Гргур.
— Вредна?
— Кртица.
— Здрава?
— Као природа.
— Лепа?
— Цвет.
— Добра?
— Босиљак.
— А ти се не мислиш женити?
— Не.
— Ал’...
Хтеде Илија још једно питање, али га не умеде^ ни изговорити. Нешто је хтео, али и сам не зна-ђаше шта.
— Па, Гргуре, поче Илија устајући.
— Шта је Илија?
— Па да полазим.
— Хвала ти.
— Све ћу поздравити.
— Ја те лепо молим.
— Кажем ти: све. Ма како било. свриућу у твоје село. Баш да видим и тог твога учитеља Максу. Ја Ну ти већ писати. Надај се. Ко зна, можда ћеш ти данас сутра бити и у Београду. Ствари иду и тако и тако. Аустрија, стара лисица ... Велим ти, чуваЈ се! Ништа ти не рекох за Милана. Растурен коми-тет... и он је већ у служби. За њега се не брини ... Да га поздравим? Збогом! Да ти отворим прозор? Запара; а како Је на пољу лепа хладовина. Красно вече; изведрило се; лаку ноћ, Гргуре, лаку ноћ!
И ИлиЈа, затворивши неспретно врата, која су, не-намазана, врло досадно цврчала, изгуби се у вечер-њем сутону.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|