Робињици
Робињицо сиња!
Право мени кажи:
Што ти живот таки
У свијету важи?...
Л'јепа си ка' анђел
Најљепши у рају;
Млада ка' прољетња
Младика у гају;
Мила као зора,
Кад јутарцем свита;
Драга као цв'јећа
Мирисава кита. —
Нема мајке, — нема
Ни у гори виле,
Да су чедо тако
Дослен одојиле...
Гдје допире сунце:
Нема твога стаса,
Хода ни погледа,
Образа ни краса.
Нема дике — која
Слична би ти била,
Која би те својим
Узором надвила. —
Ал' су заман теби
Чари свиколици,
Кад тамнујеш — као
Сужањ у тамници.
Кад те стежу ланци
Од челика тврђи;
Кад су ти стражари
Од Арапа грђи.
Кад и онда презаш,
Кад лептирић лета
Од листа до листа,
Од цв'јета до цв'јета.
Кад се стравиш, бојиш
И од своје сјене,
И кад зук пчелице
Као гром те прене...
Па се крити мораш;
Па ти срце зебе,
Да ни зрак сунчани
Гдје не спази тебе.
Па свог њедра жеље
И срдачне пламе
Ти тајити мораш
И од себе саме.
Ах! робињо тужна!
Прстене продани!
Јадни ли су твоји
Часови и дани!
Живкајући као
Струк миле љубице,
Којој оштро трње
Задављује клице:
Па ту вене, сане,
У тјескоби грезне,
Чами, гњије, скапа,
Гине, труне, чезне!...
Ах! робињо црна!
Не копај се жива:
Прени се — и буди
Соколића сива!
Пази понос, — пази
Своје ведро чело:
Ал' док живиш — живи
Слободно и смјело!
Живи!... јер једанпут
Живимо овамо,
А брзо ка' лишће
С горе опадамо:
Љепост, дика, младост,
Ка' појави мину:
Тек баштинства чисте
Љубави не гину. —