Робиново рођење
(Старо-инглеска балада)
Виљем племић, чувен јунак,
Потомак од славних Барда:
Отиш'о је, служио је — —
Слуга беше у Ричарда.
Ричардова млада ћерка
К'о љиљан је лепа била,
Ал љубавна за Виљемом
Полетеше њена крила.
... Дивно вече ... тихо вече...
Би се чуо дах од цвета ...
Виљем јунак с ричардовом
По гори се ћерком шета.
„Хој, Виљеме, дично име!
Пукнуће ми срце моје:
Та на лицу нема више
Оне здраве, рујне боје.
Кад би наше свете тајне,
Кад би мени бабо знао:
Нит' би јео, нит' би пио
Док те не би растргао.
Али зато, Виљем — злато,
Још једаред дођи мени:
Да на твоје груди пане
Бели љиљан саломљени!"
... Сунце село ... ћути село...
Нема ваја, нема даха ...
Ал Виљема ето млада
У свом плашту од шарлаха.
Рони сузе, драгу узе,
Иа је чарној гори носи ...
„Срце, душо, лепа ружо,
Тако тужна, бледа што си?
Каква тица да ти тепа?
Какав жубор да ти годи?"
Док он пита, ружа вита
Дотле њему чедо роди.
Тек суморна ноћ што оде
И тек зора што заруди,
А из тешког, из немилог
Сна се Ричард већ пробуди.
Па он пита слуге своје:
„Да ли нојца још не прође?
Ил како је, да ми ћерка,
Да преда ме још не дође?
Страшан санак уснио сам:
Сунчани се луч погаси,
А ћерка ми погинула
На језеру међ таласи.
Па ако је бона, мртва,
Па ако је нема више:
Нек се тврдо небо ломи,
Холуј страшан нек се диже!
Од жалости сво јестаство
Нек у црно се обуче,
А океан од болова
Бесомучно нека хуче!"
И одоше брзе слуге
Кроз дубраве, горе доле;
И нађоше младу мому
Нађоше је крај тополе.
Ваљан Ричард на руке је
Ћерке своје диг'о чедо,
Па онда га сузним оком
Дуго, млого, слатко гледо.
Пољуби га, потом рече:
„Ко што мрзим твог бабајка,
Толико је мила мени
Моја ћерка, твоја мајка.
Њојзи луче, а унуче,
А унуче мени ти си!
Нек ти Робин буде име
Ако ми још крштен ниси!"
И певачи, доброј браћи
Пред господом, а при вину,
У песмама разноврсним
Причаше већ о Робину.
О јунаку, светлом зраку,
И љуби му — о слободи:
Ал до данас нико није
Знао где се Робин роди!
