Растајање

Растајање  (1865)  Писац: Коста Поповић

Време дошло остављати село,
Где сам тихе проводио дане
Добра мира, среће поуздане
И љубио једно срце врело.

Дође време остављати гаје,
Куда вечно живот свети влада,
Где је сваком испуњена нада,
— Јер природа сваком добра даје.

Дође време остављати благо
За ким душа и мис’о бијаше,
За ким срце једино куцаше,
Време дође с богом, рећи, драго!

Сини сунце са истока сјајно,
Да погледам још та места жудна,
Где сам блага уживао чудна
Тобом ходећ’ моје место бајно!

Зажубори и ти горо пуста,
Те да чујем за ћим срце жуди,
За чим ми се жељно пењу груди:
Сладак говор природиних уста!

А ти, злато, загрли ме само,
П’ онда с богом! Бог тек може знати,
Да л’ ће опет срећа нам засјати,
Јер далеко пут мој иде тамо!!...

Извор

1865. Вила. Година прва. стр. 17.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Коста Поповић, умро 1864, пре 160 година.