* * *
Ракита се разгранала
Ранита се разгранала
У ливади Радишезој.
Под њом седи робињица,
Она божа љепотица!
Радиш мајци проговара: 5
„Проси мајко робињицу.“
А мајка му одговара:
„Шути сине не говори,
Сестра ти је заробљена.
У сребрној колијевци, 10
Златном жицом обнешена,
Преко мора пренешена!"
Радиш мајку не послуша,
Но испроси робињицу,
Ону божу љепотицу! 15
Кад су пошли на' венчање,
Ведро небо све бијаше;
Кад су дошли до пред цркву,
Све се небо наоблачи,
Из облака киша пада 20
И кроз нишу прокап крви!
Кад у цркву уљегоше,
Иконе се поломише,
Свијеће се истулише!
Калуђери говорагу: 25
„О ви двоје, божји били,
Да нијесте ви што своје?"
Радиш шути не говори,
А робиња проговара:
„О, ја јадна ништа незнам, 30
Ја сам мала заробљена,
Преко мора однешена!
Имала сам седам брата:
Дуну, Леку и Милеку,
Мијат', Мирка и Милинка, 35
Најмлађему Радиш име!“
Сазнадеше брат и сестра
И у цркву живи стали
И на земљу мртви пали![1]
|
|
Певач и место записа
„Пева се и уз окретање тепсије”. Попов До — Новопазарски санџак.
Референце
- ↑ Т. П. Вукановић: на нав. месту.
Извор
- Татомир Вукановић: Српске народне лирске песме, Раднички универзитет, Врање, 1975., стр. 47-48.
