Писмо од Остоје Кристића и Стипана Јаблановића
Љуто цвиле Босанке дивојке
тер проклињу Кристића Остоју:
„Бог убио Кристића Остоју,
славне Босне краља зулумчара!
Јер не оста под винцем дивојка
ни у Босни млада удовица,
коју није Кристић обљубио,
краљ од Босне, да га бор убио!“
Кад то чуше босанска господа,
то је њимам врло мучно било,
међу се су виће учинили,
да погубе Кристића Остоју,
а окруне Јаблановић Стипу,
којино је племић од старине.
Што зборише, оно учинише,
Стипу кнеза краљем учинише.
Кад је Кристић гласе разумио,
скочио се на коњица свога
пак побиже прико Босне равне,
утече се цару честитому.
Љуби цару руке и колина,
горко плаче, сузице пролива,
тер је њему тихо бесидио:
„Суд ми чини, царе господине!
Бошњаци ми круну уграбише,
а другога краља окрунише,
по имену Јаблановић Стипу,
слугу мога, душманина твога.
Већ те молим, мили господине,
да ми дадеш силну војску твоју,
сто иљада млади јањичара,
тријест иљад' по избор коњика.
Освојићу сву Босну поносну,
погубићу босанску господу,
Стипана ћу жива уфатити
и Ружицу, љубу Стипанову.
Љубићу је насрид Цариграда,
баш на очи Јаблана Стипана.“
На то се је царе насмијао
тер је њему тихо говорио:
“Даћу теби силну војску моју,
тер отиђи на Босну поносну,
а ти мени сина у тутију,
по имену млада Радивоја.“
Ал се њему ино не могаше,
већ му даје сина Радивоја,
а цар њему војску небројену,
младе пишце и брзе коњике.
Дигоше се свиони барјаци,
ударише цареве борије,
отиђоше прико Романије,
улизоше у Сервију равну.
Мало вриме постојало бише,
глас допаде краљу босанскому:
„Зло га сио, Јаблановић Стипе,
ето на те силна турска војска!
Прид њоме је Кристићу Остоја,
отеће ти круну и краљество
и Ружицу, вирну љубу твоју,
љубиће је насрид Цариграда.“
Кад је Стипе ричи разумио,
силену је војску сакупио,
младе пишце и брзе коњике,
од краљества по избор војнике.
Ал је мало вриме постојало,
на Стипана Турци ударише,
робе, пале села и вароше:
што је старо, под стабло окрећу,
што је младо, воде у сужанство.
На Турке је Стипе ударио:
ту се тежка крвца проливаше,
до неба се јадан глас чујаше,
виска коња, а јаук јунака.
Бојак бише од јутра до мрака
и од мрака до бијела данка.
С оби стране многи изгибоше,
ал се не зна, чији мејдан бише.
Кад видио Јаблановић Стипе,
он написа листак књиге биле
тер је шаље у војску цареву,
а на руке Кристића Остоје.
У књизи је Стипе бесидио:
„Спомени се, Кристићу Остоја,
спомени се јадне душе твоје
и причисте вире Исусове!
Кога робиш нег ирају своју?
Кога сичеш него братју твоју?
Оди, јадан, да се помиримо,
почастимо и још побратимо.“
Кад је Кристић књигу разгледао,
од мила је сузе проливао,
посла Турке к цару честитому,
а он оде к Стипи побратиму.
Кано братја липо складоваше
и босанским краљеством владаше.
Што је киша, то је јела виша,
што је суша, то је зеленија!
Свим јунаком писам на поштење,
од Бога јим било опроштење.
