Разговор душе и тјела
У сну виђе светитељу,
Ђе богата душа зваше,
А на гробу тјелу сташе,
И овако тјело зваше:
„Тјело моје, јадо моје, 5
Подигни се амо горје
Да ти са мном проговориш”.
Тјело душу послушало,
Горје јој се подигнуло.
Када душа тјело згледа, 10
Кад све тјело ка’ од леда,
Руменило потамњело,
За све лице поцрњело.
Па му душа говораше:
„Тјело моје, јадо моје, 15
Ђе је твоје сјајно лице,
Де ли ти је врат дебели,
Де ли су ти бјели двори,
Камо села и државе,
Камо игре и пјевање 20
Камо коњи и кочије,
Камо шћери и синови,
И велики пријатељи,
Нико тебе не спомиње,
Нико твоју руку љуби, 25
Нико теби капу скида,
Ни од тебе има стида.
Знаш ли тјело, знаш ли јадо,
Кад се цркви опремасмо,
А ти дуго затезаше. 30
А кад у лов ти иђаше,
Рано зором устајаше,
Врана коња ти јахаше,
Под оружјем вас блисташе”.
Пак се тјелу додијало, 35
Стаде души говорити:
„Душо моја, туго моја,
Што ме тако грдно кориш,
И земаљски све говориш,
Нег’ ми кажи, црна друго, 40
Бил’ се могао откупити,
Јал’ у Бога умолити,
Да се опет састанемо
Да заједно вјекујемо”?
Душа тјелу одговара: 45
„Тјело моје, јадо моје,
Што ме за то амо питаш,
Амо ти је црно стање,
Пако један, друго није.
Он је савјен ка’ и гнијездо, 50
Од синџира страовитог,
Од сужањства вјековитог,
По њему се змије вију,
А претопљен сумпор пију.
Ту се муче грјешне душе, 55
И дозивљу нечастиве,
А они се сви помаме,
И зубима свије кољу,
Ту се чини тешка вика,
Потреса се небо и земља, 60
Пропадају грјешне душе,
У јазбине и збјегове,
Пак навише погледују,
Ђе су горје Божји двори.
У мукама јече, вичу: 65
„О Исусе Божиј Сине,
Ти се смилуј на нас бједне”!
Ђаволи их умукоше,
С веригама увезаше,
Што ви прије не зборасте, 70
Док у тјелу ви бијасте,
Сада вам је потписато,
Де је кому мјесто дато
Да ту стоји вјековито!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
