Разговор
| Разговор Писац: Лаза Костић |
Разговор
С увученом српском заставом
у мађистрату новосадском
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
зар већ у твојим бојама спава
црвена крвца и крвца плава?
О чему сниваш кад се не њијаш?
Је л’ те рођено копље проболо,
те од белине рођене свијаш
самртни покров на тело голо?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?
Да ли се сећаш векова давних,
векова давних, часова славних,
шарени лептир кад си још била,
по лепом врту српске целине
полетајући с цвета на цвет?
У сунцу славе шар ти се крила
дивно прелива,
а ти почива
на цветној ружи душанске силе
сисајућ из ње занос и свест.
Славан то беше српски лепирак
и српског врта заношљив мирак,
слава се наша далеко чула,
чула је за њу источница була,
чула је за њу, па се докраде,
под јаглуком јој лепирак паде
занесен славом од врта свог:
була му крила резати стаде
на шарен-гаће за дилбер каде
меког сараја падишиног.
да ли се сећаш још и тих дана,
те црне траге срамотних рана
срезаним крилом стидљиво скриваш?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?
Проблаговала с' у лаком сану
суморну зиму народног стида,
ал' већ и теби пролеће грану,
сарајске чини са тебе скида;
сунце слободе и крстов значе,
млада ће крила да ти озраче.
И ти се прену из тешке коби,
чауру ропства крилима проби,
полети сунцу и крсту свету,
ал', још у лету,
стаде те писка, стаде јаук.
Не беху то зраци сунашца златна,
То беше мрежа паука гладна,
сузама горким бељена, прана,
народа клана, поисисана,
а усред мреже крсташ паук:
у препреденој, големој мрежи,
српски лепирак — ево га лежи!
Паучином си сапет у крили',
гмизави паук по теби мили,
шеће се по твом срцу стрвену,
сиса ти плаву крв и црвену,
а ти зар живиш, зар очекиваш?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?
Ако још има крилатих снова
испод окова,
ох онда сањај облаке црне
што ће их врели јуже да згрне,
облаке црне, олује бесне
и муње кресне
и гром и јек;
вихар да сапон раскине мреже,
тебе у врте твоје донесе,
гром да сажеже
пауку век. —
Ил' ако не мо'ш од среће ружне
замислит, друже, топлоте јужне,
бујице лужне, вихоре кружне:
а ти бар усни северне стеге,
мећаве, цичу, сметове, снеге,
да круне прште на челу живу,
корице мрзну о сабљу криву,
ни крвав порфир да згрије крв!
а камо л' крвник у плашту сиву,
а камо л' паук, а камо л' црв!
Па нек и твоје срце прехладни,
тек да те паук не једе гладни,
тек да ми ниси стрвини стрв!
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.
|