* * *


Радул и Радоња

(Из Груже)

Рани мајка јединога сина,
Јединога Радоњу дијете.
Ранила га за седам година,
Па кад зађе у осму годину,
Дијете се снаге дохватило. 5
Тад му мајка опреми кулаша,
И о раме сабљу оковану,
Па га спреми у Кунару сињу,
Да јој чува по Кунари свиње.
Оде д'јете и одјави свиње. 10
Чува дјете по Кунари свиње,
Чува свиње летњи дан до подне.
Кад је било око пола дана,
Злу намјеру намјери Радоња
У Кунари високој планини, 15
Намјерио тридесет Турака,
Бадају се камена с рамена,
И потешка маља гвозденога;
Једно Type свијем отураше
То Радоња гледа са кулаша, 20
Па Радоња срца јуначкога,
У Радоњи срце заиграло,
Своме срцу одољет не може,
Па се скиде са коња кулаша,
Па он баци камена с рамена, 25
Камен баци, далеко одбаци,
Маља баци па свијем пребаци.
Кад ти виђе тридесет Турака,
Зледаше се један у другога,
Па не смеде тријест на једнога; 30
Но се сташе криво клети Турци,
Неки братом, а неки сестрицом,
Неки с' куне вијерницом љубом,
Да Радоња пребацио није,
Ни камена, ни гвоздена маља. 35
Радоња се нема чиме клети.
Нема д'јете брата ни сестрице
Нит' га јоште оженила мајка;
Но се куне дебелим кулашом,
И куне се сабљом окованом: 40
„О да Бог да, тридесет Турака!
„Ако камен пребацио нисам,
„И камена и гвоздена маља,
„Мом кулашу грива опанула,
„Моју сабљу рђа попанула!" 45
Тој му клетви не вјерују Турци.
То Радоњи врло жао било,
Па појаши дебела кулаша,
Окрете га друмом низ планину,
Оде дјете двору бијеломе, 50
А остави у Кунари свиње.
А кад дође двору бијеломе,
Он дозива своју стару мајку:
„Бог т' убио, моја стара мајко!
„Кад ти мене роди јединога, 55
„Што не роди брата још једнога,
„Ал' млађега, али старијега?
„Кад не роди брата још једнога,
„Што не роди једину сестрицу?
„Кад не роди брата ни сестрицу? 60
„А зашто не оженила ниси?
„Но ти мене роди јединога,
„Па ме јутрос у Кунару спреми,
„Наопако, да ти чувам свиње;
„Чувах свиње по гори Кунари, 65
„Чувах свиње летњи дан до подне;
„Кад је било око пола дана,
„Злу намјеру ја намјерих, мајко,
„У Кунари високој планини:
„Ја намјерих тридесет Турака, 70
„Бацају се камена с рамена,
„И потешка гвозденога маља,
„Једно Type свијем отураше.
„То ја, мајко, гледам са кулаша,
„Па у мени срце заиграло, 75
„Своме срцу одољет' не могох,
„Па се скидох са коња кулаша,
„Па ја бацих камена с рамена,
„Камен бацих, далеко одбацих,
„Маља бацих, те свијем пребацих. 80
„То кад виђе тридесет Турака,
„Згледаше се један у другога,
„Па не смеде тријест на једнога;
„Но се сташе криво клети Турци,
„Неки с куне братом, неки сејом, 85
„Неки с куне вијерницом љубом,
„Да им камен пребацио нисам,
„Ни камена ни гвоздена маља.
„А ја брата ни сестрице немам,
„Нити си ме оженила мајко, 90
„Да се кунем вијерницом љубом;
„Но се кунем дебелим кулашом,
„И кунем се сабљом окованом:
„„О да Бог да, тридесет Турака!
„„Ако камен пребацио нисам, 95
„„И камена и гвоздена маља,
„„Мом кулашу грива опанула,
„„Моју сабљу рђа попанула.““
„Тој ми клетви не вјерују Турци.
„Бог т убио моја стара мајко! 100
„Што ти мене роди јединога?“
Проговара остарила мајка:
„E мој сине! Радоња дијете!
„Не кун' мајку, не гријеши душу,
„Није мајка само теб' родила, 105
„Но родила брата још једнога,
„Не млађега, веће старијега
„По имену Радулу дијете;
„Па га раних за седам година
„Ја га раних, докле га одраних 110
„Док се д'јете дохватило снаге,
„И да снаге, и да бритке сабље.
„Кад се д'јете дохватило снаге,
„Не даде му ђаво мировати,
„Одметну се, оде у хајдуке, 115
„У Кунару високу планину.
„Ев' од онда дванаест година,
„Па сам чула ђе говоре људи,
„Да је сада јунак на мегдану,
„Харамбаша пред шесдесет друга, 120
„Пред шесдесет горскијех хајдука.“
Кад то зачу дијете Радоња,
Плану д'јете како огањ живи,
Па Радоња мајци говорио:
„Бог т' убио моја стара мајко! 125
„Што ми прије казивала ниси,
„Ђе ја брата имам још једнога?
„Меси, мајко, бијеле колаче,
„Уточи ми до три купе вина,
„Док је спремим дебела кулаша, 130
„Да ја идем у гору Кунару,
„Да потражим мог брата Радулу.“
То је мајка сина послушала,
Умеси му бијеле колаче,
Наточи му до три купе вина. 135
Докле мајка умеси колаче
Дотле дјете опреми кулаша,
Па се њему на рамена баци,
Оде право у гору Кунару.
Па кад био на дну од Кунаре, 140
Он устави под собом кулаша,
Танко викну са коња Радоња,
Танко викну, а јасно подвикну:
„О мој брате, Радуле хајдуче!
„Изиђи ми на друм под планину, 145
„Изиђи ми, да се састанемо.“
То не зачу Радул харамбаша,
Него зачу друштво Радулово,
А на име шесдесет хајдука,
Па одоше, Радулу казаше: 150
„Харамбаша, Радуле хајдуче!
„Да виш' амо силнога јунака,
„Под планином насред друма равна,
"Од силе те на мегдан позива,
„Да на друму мегдан дијелите.“ 155
Кад то зачу Радул харамбаша,
Своме друштву Радул говорио:
„Моја браћо, шесдесет хајдука!
„Одбер'те се до тридесет друга,
„Па идите доле под планину, 160
„Отидите те га погубите,
„Од њега ми донесите главу.“
То хајдуци једва дочекаше,
Одбраше се до тридесет друга,
Па одоше друму под планину, 165
Ухватише кланце и богазе,
Око друма тврде метеризе,
Па Радоњу на нишан узеше.
Одма пуче тридесет пушака
Свије тријест погоди Радоњу, 170
Свије тријест ране начинише,
Ал' Радоња срца јуначнога,
Он се скиде са коња кулаша,
И поцепа са коња сеџеду,
Те затиште свије тријест рана. 175
Па појаши дебела кулаша,
И потрже сабљу оковану
Па у гору наћера кулаша,
И по гори поћера хајдуке,
Свије тријест сабљом исјекао. 180
Па отиде друмом уз планину,
Докле дође на среду Кунаре,
Ту устави под собом кулаша,
Танко викну Радоња са коња,
Танко викну, а јасно подвикну: 185
„О мој брате, Радуле хајдуче!
„Изиђи ми на среду Кунаре,
„Изиђи ми, да се састанемо.“
То не зачу Радул харамбаша,
Но остало друштво Радулово, 190
А на име тридесет хајдука,
Па одоше, Радулу казаше:
„Харамбаша, Радуле хајдуче!
„Да виш амо силнога јунака,
„Од силе те на мегдан позива, 195
„Насред наше Кунаре планине,
„Да по друму мегдан дијелите."
Њима рече Радуле хајдуче:
„Моја браћо, тридесет хајдука!
„Потрчите друму на планину, 200
„Погубите силнога јунака,
„Од њега ми донесите главу."
То хајдуци једва дочекаше,
Истрчаше друму на планину,
Ухватише кланце и богазе, 205
Око друма тврде метеризе,
Па Радоњу на нишан узеше.
Одмах пуче тридесет пушака,
Свије тријест погоди Радоњу,
Свије тријест ране начинише. 210
Ал' Радоња срце јуначкога,
Он се скиде са коња кулаша,
Па поцепа свилену кошуљу,
Те затиште свије тријест рана.
Па појаши дебела кулаша. 215
И потрже сабљу оковану,
Па у гору наћера кулаша,
И по гори поћера хајдуке,
Свије тријест сабљом исјекао.
Па отиде друмом уз планину, 220
Докле дође врху од планине,
И ту дјете коња уставило,
Танко викну, а јасно подвикну:
„О мој брате, Радуле хајдуче!
„Изиђи ми врху на планину, 225
„О мој брате, да се састанемо,
„Да те виђу за живота свога.
„На мени је до шесдесет рана,
„Од твоијех шесдесет хајдука,
„Још ми ране досадиле нису, 230
„Још се држим на коњу кулашу."
А код зачу Радул харамбаша,
Скочи хајдук на ноге лагане,
Па Радула собом говорио:
„Авај мени силнога јунака! 235
„Ђе га силе амо донијеше
„У Кунару високу планину,
„Погуби ми шесдесет хајдука,
„И мене ће жива ухватити,
„На мукама душу извадити.“ 240
Па он пуни бистра џeвeрдана,
Не пуни га тешкијем оловом,
Но га пуни сувијем челиком.
Кад напуни бистра џeвeрдана,
Он га љуби с обадвије стране, 245
Па га оде Богом братимити:
„Богом брате, бистар џeвeрдане!
„Не мој мене ватром преварити,
„За око те ни молити не ћу.“
Па он трчи од јеле до jеле, 250
Те он хвата тврде метеризе
Па Радоњу на нишан узео.
Пружи пушку низ лијеву руку,
Десном руком даде ватру живу,
Пуче пуче пушка, оста ће му пуста, 255
Те погоди Радоњу на коњу,
На лоше га мјесто погодио
Међу пуца, ђе му срце куца.
Паде дјете са коња на земљу,
Д'јете паде, Радула допаде, 260
Над Радоњом мача повадио
Па Радоњу погубити ћаше.
Но се хајдук мало досјетио
Те Радоњи хајдук говорио:
„Ој Бога ти, незнана делијо! 265
„Одкуда си, од кога ли града?
„Од кога си рода и кољена,
„Те си тако зорно на мегдану?“
Проговара Радоња дијете:
„О Бога ми, из горе хајдуче! 270
„Кад ме питаш, право да ти кажем:
„Ја не имам никога од рода
„Разма једну остарелу мајку;
„Па је мени казивала мајка,
„Да ја имам брата још једнога, 275
„По имену Радулу хајдука;
„Па ја јутрос зађох у планину,
„Наопако, да брата потражим,
„Те погибох лудо и безумно
„Ево овде на врху Кунаре.“ 280
А кад зачу Радуле хајдуче,
Проли сузе низ бијело лице,
Сузе рони Радоњи говори:
„О мој брате Радоња дијете!
„Ја сам главом Радуле хајдуче, 285
„Можеш ли ми ране пребољети,
„Да ја цепам зелену доламу,
„Да завијам твоје ране грдне,
„Да сестримим по планини виле,
„Нек доносе свакојако биље, 290
„Не би ли се, брате излечио?“
Проговара Радоња дијете:
„О мој брате Радуле хајдуче!
„Ти не цепај зелену доламу,
„Не завијај моје ране грдне, 295
„Не сестрими по планини виле,
„Нек не носе свакојако биље,
„Не могу ти ране пребољети.“
„Шесет рана ја бих пребољео,
„Твоју рану пребољет' не могу; 300
„А не жалим што умријех овђе,
„Јер те виђех за живота свога.“
То говори Радоња дијете,
То говори, а душом се бори,
То изусти, а душу испусти. 305
А кад виђе Радуле хајдуче,
Ђе изгуби брата рођенога,
Он повади ноже од појаса,
Удари се посред срца жива,
Мртав Радул паде крај Радоње. 310
Оба брата мртва остадоше,
Насред друма у Кунар планини,
Да их кљују вране гаврани.


Референце

Извор

Српске народне пјесме (епске), сакупио и на свет издао Благоје Стојадиновић, II, у Београду, у Државној штампарији, 1869, стр. 53-63.