(у весни 1807)
Почи, мило негда, перце њежнога голуба,
Пјело моје већ не мази невјеста ни љуба.
Боље мени сад пристоје седмоћевне стерни,
Пољска муса, без убора златни и среберни.
У отлуки безмолвија, под сјен’ју древеса, 5
Твоји чајем, о богињо, ја силу чудеса!
Не негодуј, твој пол вишњи радо има људе,
Слатке шале продерзљиви нарекли су блуде.
Ти ћеш мени (о буд’ штедра милоснику твоме)
Твоје стазе указати, другда доћи по ме. 10
Сељанка си, презиру те градски зато горди,
Величаво твоје стружу пјесни са оскорди.
Но, сељанка, призри на ме, твог новог сељака,
Учи слогу домишљана, твоји весељака.
Даруј лакост, ко дјевојкам, пјети изненада: 15
Каково је различије од села до града;
Расцв’јељеној уложи ми груди твога жара,
Гласу јасност, да се чује, шта хвали шта л’ кара.
Природе су пути прости, свободна држава,
Чувства пуна угодија, а без лести глава. 20
Здравје нишчем задовољству тучна мезда т’јела,
А спокојство, мила доља, духа, добри дјела.
Сама љубов ту царствује, не зна се за кривде,
Правда нејма бојати се Сциле и Харивде.
На селу су кротке воље, кротке свију ћуди, 25
И ту се јошт рећи може: љубе себе људи.
Колико се човек више од туда удали,
И природу међу хитре града ст’јене свали,
Толико се у њем више нове страсти буде,
Да одселе незлобиви пострада за блуде. 30
Гн’јездо плете, ах, невјежа, наљацава сјети!
Подоби се неком богу, а мора умрети.
Блеск и раскош кад већ једном ту срце замаме,
Обајана чувства уђу у волшебне храме;
И кад корист зато умом једина облада, 35
Свашто жели, све добавља, и вишем се нада -
Мрски порок (јер уљудба све уме и краси)
Закон даје и царствује, премда јежи власи.
Добродјетељ, кукољ одсад, пл’јеве се од зрња,
Углада је граду мила, срами се он трња. 40
