◄   XIV XV XVI   ►

XV

ЈОВАНКА, ВЛАДИМИР (Пауза. Свако је село на противној страни, оборили главе и тихо плачу).

ВЛАДИМИР (диже главу и гледа дуго у Јованку, код њега је извесна борба; најзад се реши и устаје те тихо, неодважно али
топло): Јованка!
ЈОВАНКА (изненађена, диже главу, лиџе јој се за часак озари срећом и гледа Владимира у очи да се увери о истини)
ВЛАДИМИР: Ходи да се заједно помолимо богу за наше дете.
ЈОВАНКА (усхићена прилази му): Владимире... ти ми прашташ?
ВЛАДИМАИР: Праштам ти, Јованка!
ЈОВАНКА (са ускликом полети му у наручја, наслони главу на његово раме и плаче горко).
ВЛАДИМИР: Можда ће ми тај опроштај дати снаге да заједнички поднесемо удар. Праштам ти, о боже, целом свету праштам!
ЈОВАНКА: Колико си великодушан, Владимире! Одиста, твој опроштај окрепио ме је, дао ми је нове снаге, дао ми је
поуздања. Идем, идем тамо да дахом своје среће задахнем самртницу. Помоћи ћу јој, помоћи ћу јој!...


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.