Пучина/46
VIII
МАРИЈА, ЈОВАНКА
МАРИЈА (улази слева тихо): Јованка, ти се богу молиш?
ЈОВАНКА (остаје у истом положају, не диже главу).
МАРИЈА: Ако, ако, Јованка, дај му, боже, здравља! (Прекрсти се и сама.)
ЈОВАНКА (брзо дигне главу): Шта каже доктор?
МАРИЈА: Он нас теши.
ЈОВАНКА (диже се): Само теши, ништа више?
МАРИЈА: Да, каже: видеће... казаће.
ЈОВАНКА (хвата је чврсто за руку): А ти, Марија, шта ти кажеш, ти си сгарија, искуснија си, разумеш се, реци шта ти кажвш?
МАРИЈА (снебива се).
ЈОВАНКА: Ти кријеш очи; бојиш се да ја не прочитам из очију оно што би ми морала рећи. Реци, реци, молим те.
МАРИЈА: Али, шта да ти кажем?
ЈОВАНКА: Реци ми истину, реци ми ону страшну истину коју су се заверили сви да крију од мене до последњег тренутка.
МАРИЈА: Не може се ништа казати. Озбиљно је, опасно је, врло је рђаво, али... ко ће као бог.
ЈОВАНКА (заплаче тешко): Јест... јест... тако је... то је та страшна истина коју сам хтела знати. (Падне на канабе.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|