Пут ка демократији...

Пут ка демократији...  (1928)  Писац: Љубомир М. Давидовић

    Хоћете од мене чланак, о задацима Демократије. Широка тема за узак простор. Да покушам. Верујем, и Ви, Г. Уредниче, нисте се надали, да ћу у једном кратком чланку исцрпсти тај обимни задатак.
    Изабрали сте лепо име Вашем листу: Живот и Рад. За данашњицу нема прикладнијег имена. Живети и радити, али живети као човек и радити као човек, насушне су потребе нашег друштва. Ако Живот и Рад допринесе ма и најмање формирању људи у нашем друштву, одужиће се и Демократији и своме народу.
    Демократији ће бити први задатак да ствара људе. Њих је омалило у нашем друштву. И наша Демократија није пребогата у људима. Има их више но друге политичке формације, али и она није богато богата њима. Колико ли их је, који ће за своја убеђења, „на страшном месту постојати?” Не бројте, да се не бисмо запрепастили!
    Колико их је који говоре о принципима Демократије? Колико ли је чувара њихових?
    У овом ружном и материјалистичком времену „људи” се одају тециву каријере и материјалног богатства. На то се своди њихов живот и рад. Борба за принципе, борба за Демократију, сматра се смешном несавременошћу. Зар се једанпут чује: „Лете по облацима”. Тако се вели за све, који се брину о принципима. А колико је лепше летети и по облацима, но газити по блату данашњице?
    Демократија треба да нам даде крила, а не штаке, на којима ћемо посртати, стално посртати кроз живот и рад.
    Политички морал је успомена прошлости. Многи ће, кад прочитају ове редове, рећи: гле, несавремена човека, гле несавремена листа који говори о политичком моралу! Признајем. Заостали смо иза времена. Призанјем и радујем се. Али доћи ће наше време. Оно долази. Права Демократија нам га доноси. Она га мора донети. Дићи, учврстити и очувати политички морал, и то је велики задатак Демократије.
    Слабићи се бране од приговора што су слабићи, замореношћу народном. То је увреда нашег народа. „Народ неће више борбу. Народ хоће власт”. Колико речи, толико неистина. Народ хоће власт, али да чува и остварује принципе Демократије, хоће дизање морала и у политици, хоће да живи и ради, као што људи живе и раде. Колико је било користи за народ од толиких влада, које су газиле, неуморн газиле Устав, шљапкале по земаљским законима и сврпавале толико неморалне послове? Политичко и морално убоштво врхова нашега друштва, утврђују стотине примера. Допустите један једини. Требало је извести једну обману својих сарадника. Југословенски Министар, да би извео ту ружну работу, позива се на Мађарске Законе. То није све. Он се позвао и на одлуке Пештанског Суда! Он не поштује законе своје земље, а срце га заболело за Мађарске Законе. Он ни у шта не рачуна одлуке свога Државног Савета и одлуке свога Касационог Суда, а поштује одлуке Пештанског Суда! Страшно. И за ово би се хтело да окриви свој народ. „Неће народ борбе политичке”. О, како ће се та господа једнога дана горко разочарати!
    Демократија не сме напустити борбу за политичке слободе свога народа. Напуштањем те борбе, она престаје бити Демократија. У борби је живот Демократије.
    Да не идем даље у овом правцу. Да скренем на другу страну. Демократија хоће да живи, али Демократија хоће и да ради. Са облака, како би нам рекли наши противници, да сиђемо на земљу.
    Ми нећемо да заборавимо ни практичне сврхе народног живота. Демократија се мора бринути о онима који пате, који највише пате. Она се мора окренути сељаку, раденику, занатлији. Демократија мора њихов паклени живот направити сношљивим животом. Хоћемо кроз рад да побољшамо живот овим редовима нашега друштва. Њихов бољитак, бољитак је свих друштвених редова наших. Како ћемо се радом помоћи, можда ћу рећи у другом чланку.
    Поштовањем рада њихова, хоћемо њима да укажемо пошту. Демократија хоће култ рада. Обрадовао сам се, кад сам видео да једна група младих људи, узима за свој животни задатак култ рада. Ништа лепше. Срећнија идеја није пала за последњих десетак година.
    Помажите остварење те идеје, Господине Уредниче. Прихватите је, јер је демократска. Ви ћете то учинити. Ако не, онда Ваш лист губи право на лепо име Живот и Рад.
    Желим Вам најлепши успех.

Извор

1928. Живот и Рад. Година 1, књ. 1, свеска 1, стр. 1–2.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир М. Давидовић, умро 1940, пре 84 године.