Птице у кафезу

Птице у кафезу Писац: Светозар Ћоровић

Птице у кафезу

(Турска соба, раскошно намјештена. У дну чист обијељен зид, окићен таблицама, на којима су златним словима, на зеленој хартији, исписани стихови из корана; на истом зиду пробијена су два већа прозора, са челичним демирима и зелено обојадисаним и густим мушебацима . Напријед, на десној страни, врата, ишарана разним резбаријама. Под је застрт тешким ћилимом, који је оивичен дебелим серџадама, а иза серџада прислоњени су уза зид фини, велики јастуци. У дну, испод прозора, велико кадифли-шилте. Поред шилта су мале мумтафтице, по којима су нанизани локуми, гурабије, шећерлеме. Поред мумтафтица стоје наргиле. На шилти једној прислоњен уз јастуке, сједи Салих-ага, старац од шездесет година, са цријевом од наргиле у руци, коју је наслонио на Мунтино раме; другом руком обгрлио је Фатиму. И Мунта и Фатима, обучене су у лахко, провидно спаваће рухо; оне се ваљушкају око њега на шилти. На другој шилти лежи Зиба, тужна, замишљена. Она је љепше обучена. О врату јој висе ђердани, накити, низе с дукатима.)

Мунта (чупка Салих-агу за браду): А за Бајрам шта ћеш нам купити?
Фатима (обгрли га и љуби у образ): Шта ћеш нам на пешкеш донити?
Салих-ага (хвата их за подваљак и смјешка се): А шта би ви хотиле да купим? ... Ста би желиле? ... Кажите, не размишљајте пуно!... (Куца се по џепу у ком звече новци.) Има се дуката! ... Говорите само!
Мунта (брзо): Ја ћу огрлицу!
Фатима (брзо): Ја бисеров ђердан!...
Мунта: И свиле за димије!
Фатима: И кумаша за јечерме!
Мунта: И златан колан!
Фатима: И везене папуче!...
Мунта: И још, још шећерлема и рахатлокума.
Фатима: И хурама!... Чујеш ... и хурама!... (Говорећи брзо час га љубе обје, час га чупкају.)
Салих-ага (бранећи се од њих): Ама да не буде пуно што иштете? ... Да није премного? Кад ће вам бити доста?
Мунта: Мени никад није доста!
Фатима: Ни мени, ни мени!... Не може нам бити доста!
Мунта: Кити нам младост док није прецвала!
Фатима: У пролиће се и гора кити и бехаром мирише, а у зиму малаксава и умире под снигом.
Салих-ага (гледајући на Зибу која ћути): А ти, кумријице моја, што ми ти ништа не говориш? ... Зар твојој младости не триба кићења? Зар се ти стидиш заискати? ...
Зиба (тужно): Мени не триба ништа.
Салих-ага: Ништа?
Мунта и Фатима (брзо): Ништа?
Зиба: Шта ће ми?... Не триба! ... Нећу!...
Салих-ага: Какав је то разговор, ричи какве су?... Млада, луда и неће да се кити! ... Ко је то икад чуо?
Зиба: А рашта ћу се китити? Рашта?
Салих-ага (меко): Па због мене да се китиш... (Глади браду.) Зар ти нисам драг? ... Зар ниси рада да мни се још боље свиђаш?
Зиба (уздахне): Ах!...
Салих-ага (Мунти и Фати): Ето, каква је! . . . Нема ни мисец дана откако је доведена, а вазда уздише... Криво јој нешто у мојој кући, тешко јој, мучно. . . Има свега, плива у изобиљу к'о патка у води, а није задовољна ... (Зиби.) Реци ми шта ти фали, кумријице моја? ...
Зиба (тужно се осмјехнувши): Шта ми фали? (Слегне раменима.) Ништа ... (С подсмјехом.) Имам накита, локума, шећерлема ...
Мунта и Фатима: Ето!... Шта би више?
Салих-ага: Не мршти се и не окрећи главу тако к'о да си срићу закопала!.. . Ходи, приљуби се уза ме и залиј ме мирисом из твојих нидара к'о што руже заливају пробуђени дан... (Јаче.) Ходи, сиди ми у крило!... (Она покорно устане и прилази му.) Тако!... (Обгрли је.) Сад ме заложи једним пољупцем, нек ми се к'о локум растопи на устима... (Она окреће главу.) Шта? ... Ти нећеш? ... (Оштрије.) Зар се премишљаш?
Зиба (спусти му хладан пољубац на уста).
Салих-ага: Их, хладан ти је к'о да је под срцем од леда приспав'о... Ама то не смета мени, кумријице... Моја је крв још врућа, моја је снага и сад загријана и најчвршћи лед отопиће се под њом... (Пољуби је у образ.) Видиш да у мени још пламен гори!... Видиш ... (Пољуби и Мунту и Фату.) Ја сам и њих загриј'о, а биле су ледене, леденије од тебе ...
Мунта (улагујући се): Ама немој да ти ватра спржи памет, па да заборавиш што си нара обећ'о ...
Фатима: Ми ћемо да нам све донесеш! Одмах, сад да донесеш!...
Мунта: Ако нам не купиш, никад те више нећемо пољубити.
Фатима: Ако не купиш, погледати те нећемо.
Салих-ага (смјешка се): Мени се чини к'о да ме гоните од себе ...
Мунта: И гонимо те!... Купи, донеси, обаспи нас пешкешима, па да ти се киша пољубаца оспе на образе.
Фатима: Тако је!... Без пешкеша нема ни љубљења!...
Салих-ага (диже се, Зибу држи у наручју): Ех, ех, ех видим да вам се не сми ништа обећат' што се неће одма испунит'!... Ех ... (Одмахне руком.) Па добро добро ... Отићу, купићу, донићу, неће ли, зар, и моја кумријица развеселит' се мало и сахранити дерт под пешкешима... (Лукаво.) Видите, 'она је мудра, па' неће ни да каже шта би јој купио ... Хоће да ја нађем, да изаберем, те да добије нешто што је најлипше...
Мунта (стане му се једне стране и дрпа га за рукав): Ни ми ти нисмо све казале ... Можебит' смо нешто и заборавиле! ...
Фатима (стане с друге стране и дрмуса га): Ми' нисмо ни могле све казати.. . Ниси нам дао да договоримо! .. .
Салих-ага: Охо, хоћете ли се икад заситити? ... (Тапше их по плећима.) Ама нека... нека... Можебит' ћу вас и више обдарити ако будете паметне, па ми моју кумријицу развеселите. Ако ми се њезино лишце разведри, а њезина писма разлије се кроз кућу, онда нећу жалити дуката, сипаћу их немилице, макар ост'о без њих .. .
Мунта: Не бој се за то! ... Само хајде!... Иди!...: Купи!... (Гура га.)
Фатима: Не чекај! ... Не размишљај!... Хајде!...
(Обје га гурају из собе, а он се као брани и опире, намигујући на Зибу, коју је пустио и која стоји у страни, једнако тужна и замишљена. Пошто га изгурају, затворе врата за њим.)
Мунта (пане на једну шилту и дубоко одахне): Ах!
Фатима (пане на другу шилту): Ах!
Мунта: Једва једном!...
Фатима: Једва!
Мунта: Откако је Зибу довео, вазда је с нама. Натоварио нам се на врат к'о туга на душу... Неће готово никад да нас остави саме!...
Фатима: А ја волим кад смо саме, кад никог међу нама нема, да бар душом дахнемо и да лакше отворимо срце једна другој ...
Мунта: Не могу ја никако с њиме . .. Тешко ми је... Притиска ме и дави к'о мора. Подгриза ме ...
Фатима: Триба да се увијам око њега и да се припијам к'о пијавица, триба да га љубим, а срце ми га неће па неће ... Оно вехне од његова задаха, малаксава, копни, умире ...
Мунта: Додије ми његов глас ... његов разговор... његово тепање .. . Све његово додије ми, све ми омрзне.
Фатима: Миловање његово мене умори... (Отхукне.) Ух ... (Узима колач и једе.) Доклен ће 'вако? ...
Мунта (узима лохум): Док нестане нас јали њега ...
Зиба (гледа их): А ја се чудим вама, чудим се и не могу се начудити!...
Мунта: Чудиш се? ... Рашта? . . .
Зиба: Како се можете претварати, како га можете љубити и умиљавати се? ... Њега, дида једнога, наказу, ђутурума, па да нако љубите... ух!...
Мунта: Па шта би друго? .. . Хоћеш ли да му полетимо у очи, да му их копамо? ...
Фатима: Хоћеш ли да му очерупамо браду?
Зиба: Није ... није то.. . То не можете а и не смите. .. Ама како се можете увијати око њега, ломити? Како можете ишта искати? . ..
Мунта: А што не би искале?
Фатима: Зар је то ружно?
Зиба: Ружно је ... ружно јер ... јер је мрско све његово... И пешкеши његови из оне сухе, длакаве туке, што је сва почађавила од духана, мрски су ми и ја би их побацала, поломила...
Мунта: Пешкеши његови мрски су и мени, ни ја их не примам драга срца. .. Ама ја иштем и искаћу вазда!. Хоћу да троши, дан и ноћ, нек троши и капом и шаком што се каже ... Све своје нек потроши, нек остане фукара, просјак, па нек обиси торбу о раме, нек моли за кору хлиба ... Он ми је укр'о и от'о младост моју, а ја хоћу да отмем и украдем у њега паре и сва добра његова .. . Све!.. .
Фатима: Ми хоћема да му ништа не остане!...
Зиба: Ама ја не могу тако... не могу ... Ја му се не знам улагивати, не знам искати, јер ми је тешко и...
Мунта (прекида је): Ништа, научићеш ... И ја сам така била кад ме довео .. . Бижала сам од њега, окрећала главу, сакривала се ... Па видиш . .. привикла сам... Сад се умим улагивати к'о нико ... Мислио би неко да ми нико није дражи од њега ...
Фатима: И ја, и ја!... За прва три мисеца мислила сам да ћу умрити и помахнитати, а сад .. . Сад само мислим да му се светим ... Цидићу му живот к'о лимун, трошићу му паре док га не уништим.
Зиба: Ех, кад би Алах дао, па би тако било!... Ама он ће исцидити нас, изломиће младос' нашу ... снагу ... липо'ту ... па ћемо свехнути к'о изломљенл феслиђен ...
Мунта: Тако сам и ја некад мислила и бојала се, а сад више јок!... Ми ћемо њега при уморити него он нас...
Зиба: Ах! (Пане поред ње на шилту.) Ко ће то доживити?
Мунта (милује је): Немој ти тако туговати, липото моја ... Немој ... Знам ја да ти је мучно ... мучно је и мени... ама триба да будеш јунак 'вако к'о и ја... (Нуди је.) Узми један локум.
Зиба: Не могу... нећу ... не могу ...
Мунта: Узми, једи!... И ово је његово и овг једи!... Троши нек нема, нек наново купује ... Троши!...
Зиба: Не могу ...
Фатима: Развесели се мало!. .. Немој се убијати... Неће зар ни нама освићати црни дани... Развесели се!...
Зиба (уздахне): Кад бих могла!. . .
Фатима: Хоћеш да ти запивамо мало? . .. Нема бољег илаџа срцу од писме наше.. . Кад се у њој окупа, подмлади се некако, очвршне, оснажи, па све дертове поднесе лахко и заборави их ... Не бижи од писме ако желиш себи добра. (Дрмне је.) Чујеш ли ме?... Хоћеш ли да ти Хана запива? ...
Мунта: Не питај нас, него зови и Хану и Неџу ... (Јаче.) И ја хоћу писме, хоћу теферича!... (Узима наргилу.) Зови их!... Зови!... Брже!...
Фатима: Одмах ћу, одмах! (Пође.) Морамо је развеселити! (Отрча.)
Мунта (лагано Зиби): Не бој се!... Све ће проћи!... Гледај на нас, па се смири мало ... Није ни у нас срце од камена, па трпимо . ..
Зиба: Кад би' могла дивовање заборавит', можебит' би ми и лакше било, ама овако...
Мунта (упада): Заборављај га силом!
Зиба: Не може се.
Мунта: Кушај!
Зиба: Залуд ми је кушање ... Не могу .. .
Фатима (врати се): Сад ће оне ... сад! ... (Узима и она наргилу и легне на шилту.) Задимани и ти, Зибо, па нек све бриге биже од тебе, нек се колутају и губе под таваницом к'о и дим... (Припали Мунтину наргилу, Мунта припали њезину. Зиби.) Пуши! (Силом јој тутне цријево у уста. Зиба се закашље и отури га. Међутим Хана и Неџа, Циганке, улазе са дахирама.)
Мунта: Зовнуле смо вас, Хане, да пивате штогођ, ама нешто наше, липо... да нас разгали мало, да нам прси испуни, па да заборавимо и на овај свит и на кућу ову и на све ...
Хана: А шта ћемо?
Фатима: Не питајте и не љутите нас! ... Пивајте коју од севдаха ... (Завали се бекријски и пусти дим.) Нек нам писма о севдаху каже кад саме никад не окусисмо шербета његорва ... Пивајте!...
Хана и Неџа (сједну, прихвате дахире и запјевају):
     Мој дилбере, куд се шећеш?
     Што и мене не поведеш?
     Севди севдум, бир ефендум,
     Аман, аинан, аман!
     Хај, хај, џамун Ђурџија!
Зиба (хвата се за срце): Аман! Хана и Неџа (пјевају даље):
     Када пођеш у чаршију,
     Ти ме продај базрђану,
     Севди севдум, бир ефендум,
     Хај, хај, џанум Ђурџија!
Зиба: Доста је!... Доста!... Не пивајте ако бога знате!... Не мучите ме више.
Мунта (зачуђено): Шта ти је?
Зиба: Ама зар те не боли кад слушаш? Зар можеш бити мирна, зар... (Извија се.) О севдаху се пива, а ми... а ми... Ди је наш севдах? ... Ди смо ми? ... Чије смо? ...
Мунта: Не ломи се! ... Не говори!. .. Смири се једном!... (Хани.) Пивајте друго што...
Хана и Неџа (запјевају):
     Пропивала бумбул птица,
     Мисли зора је,
     Устај, Зибо, устај злато,
     Спремај сватове...
Зиба (скочи, оте им дахире и баци их у крај): Ни то, ни то нећу (Јаче.) Ни то!... (Разјарено.) Идите!. . . Бижите! ... Оставите ме данас! ... Не триба ми ни писма, ни младос', ни липота, ни живот! ... Зар се ружа за то гоји да је на сметље бацамо? (Бијесно.) Идите! (Хана и Неџа снебивају се, изађу. Зиба опет пане поред Мунте и покрије лице рукама.)
Фатима (притрчи јој): Зибо ... Зибо ... Немои бити дите ...
Зиба (кроз плач): Камо сриће да сам дите!... Уз мајку би' се привијала, с њоме би' пивала, на њезиној руци почивала и била би' рахат!. . .
Мунта: Не плачи. . . Немој ... И ја ћу, чини ми се, с тобом заплакати... Немој, Зибо!...
Зиба (наслони јој главу на прси): Кад срце плаче, могу ли очи остати сухе? ... Ви. .. ви... ви не знате како боли... овди боли. ..
Мунта: Ми да не знамо? . .. Ми? Шалиш ли се, Зибо?...
Зиба: Можебит' и знате, ама не знате к'о ја... Док нисам дошла у ову кућу, у кафез ови, ја сам била слободна и весела к'о ласта . .. Чинило ми се да је Алах створио свит само за ме, да ја у њему живим, да се играм и да пивам ... Ја при нисам ни знала за дерт и за муку. Да ми је ко о том и прич'о, не бих му вировала.
Мунта: Па тако се и мени некад чинило!
Зиба: Ама ви све лахко заборавите, прежалите, а ја не могу ... нећу да заборавим ... (Заносно.) Могу ли заборавит' н'оћи оне кад се мисечина разлије по махали, топла, мека, дрхтава мисечина, пуна свитлости и пуна мириса, што крв младу загрије и распали, што сву снагу окупа, па се по жилама размили нешто слатко... липо ... нешто што осваја, опија, дражи... па набрекну прси, надму се, и дође ми да ципам хаљине, да се трзам, кидам, да саму себе гризем ... да пивам и да плачем уједно .. .
Фатима (прекида је): А зар се то није и нама дешавало?
Зиба (наставља, не слушајући је): Могу ли заборавити оне сахате кад сам, вирећи кроз мушебаке, са зебњом чекала кад ће у башти почет' крцкати плотови, кад ће зашуштати јорговани и одјекнути шаргије? Могу ли заборавит' момке оне, младе, једре, здраве, силне момке, пуне снаге и младости, кад би почели да ударају пиљцима у пенџере, да ме зову и маме говорећи о кара-севдаху, о чежњи, о мил'ости, и јадима некаквим. .. Ах, кажите ми, кажите ми, могу ли заборавити?...
Мунта (тужно): Заборавићеш ...
Зиба: Никад!
Мунта (упорније): Заборавићеш силом!
Зиба: Кад би' имала ваше срце, можебит' би' и заборавила ... Ама ја га немам ... Моје ништа не заборавља, ништа .. .
Мунта: А јеси ли ти и једног од момака, што су ти долазили, севдисала мимо друге?
Зиба: Не знам ... Нисам ... Чини ми се да нисам...
Мурда: Ниси?
Зиба: Па... била сам млада, дите ... И ниједан ми није био мимо друге... Сви, сви су ми били драги, јер су били плахи, жестоки, јаки... пуни крви и ватре...
Мунта: Да те макар који од њих уз'о, била би сритна?
Зиба: Бих ... Лако је бити сритна кад гориш на младу срцу, кад те младе руке стежу и обвијају, кад ти млада уста сисају душу кроз пољупце, кад млада снага надјача твоју, па пред њом клонеш, изнемогнеш ... слатко изнемогнеш ... и предаш се ... пушћеш... ах ...
Мунта (тужно): Е, видиш, а ја сам још несритнија од тебе.
Зиба: Ти несритнија? ... Ти? ...
Мунта: Твоје срце било је свачије, а ја сам своје само једном дала... Душа, тило и све моје било је његово!... Ја никога нисам знала него њега, никог нисам слушала ни гледала осим њега ... У очима његовим ја сам гледала читав свој свит, у липоти његовој сву своју срићу.
Зиба (брже): И ти си га оставила?
Мунта: Нисам га ја оставила, нити би' га оставила икад, макар и просила с њиме! ... Ама он није био зенђил к'о Салих-ага, и отац ме силом дао Салих-аги, баш к'о и тебе твој. А он ... од дерта отиш'о у Турску...
Зиба (пријекорно): И ти си то заборавила?
Мунта (жешће): Нисам заборавила, нит' ћу икад заборавити! У отој кући ја... мучим се да заборавим, док... док не исцидим овог Салих-агу, док му све не потрошим, док му се не осветим к'о нико ником...
Зиба: А хоћеш ли моћи?
Мунта (одлучно): Хоћу ли моћи? Ја хоћу, а и ти, и Фатима, помоћете ми... Још ћемо се улагивати и ломити га, још ... (Из даљине се чује потмула, весела граја.)
Зиба (прекида је): Ја не могу ... Мрзак ми је, мрзак, па не могу ни помислит' о улагивању ... Не могу се ја претварати! Кад ми се примакне, к'о да ми се смрт примиче, кад ми обвије руку око паса, чини ми се к'о да ме змија обавија, кад ми принесе уста, к'о да ми отров приноси... Ја ... ја се гадим од њега ... јер ... јер је ружан, грдан, наказан ... изнемог'о је, остарио, ослабио ... ух ...
Фатима: А зар се ми не гадимо?
(Граја, смијех, пјесма споља, приближише се.)
Зиба (тргне се, живо скочи, погледа кроз мушебаке. Виче исврекидано и узбуђено): Мунто, Фато, ево их ... ево ... Ево момака!... Гледајте како пролазе!... Гледајте!... Шта стојите? ... Имате ли очи? ... Ено, ено онај ми је долазио ... ено ... Хасан Кадић погледајте само како је кршан, стасит, виђен – право мушко!...
Мунта и Фатима (трче другом прозору и провирују): Сви су они кршни, сви!...
Зиба (као ван себе): Њих, њих, њих да ми је!. .. Да панем прид њих, да им се око нога обвијем, да ме једном, само једном загрле, па да умрем ... (ломи руке очајно) да се истопим под њиховим пољупцима к'о груда снига... Ох, њих да ми је!... Њих!... Запах њихове младости испунио је, ево читаву собу, па ми памет одузима! (Готово врисне.) Њих ми дајте!
Мунта (окреће јој се): Лакше ... Чуће те ...
Зиба: Нека ... Нека ме чује свак!... Не могу вазда шутити ни трпити стара и изнемогла код себе ... Ја хоћу живота, ватре, севдаха без памети!... Тога ми дајте! ... Тога!... (Као помамна тресе мушебацима.) Дајте ми њих!.. . Младости дајте! . ..
Мунта и Фатима (притрче и отргну је од мусебака): Шта ти то радиш? ... Јеси ли при себи? ... Момци те чују, окрећу се и гледају у пенџере ...
Зиба (весело): Гледају? ... Гледају зар? ... (Хоће да се отме и полети прозору.) Ево ме ... Ја хоћу да ме они гледају! Хоћу да ме виде, да изгорим пред ватром њиховије' очију ... (Отима се.) Пушћите ме!... Њих, њих хоћу!...
Мунта (држи је чврсто): То не можеш ... то не смиш ... Шта би ти се рекло? ...
Зиба: Нек рекне шта ко хоће, нећу слушати.. . Пушћите ме! Само да их видим!...
Фатима (оде до прозора и врати се): Шта ћеш? Нема их више ... Прошли су ...
Зиба (Отргне се од Мунте па и она погледа. Тужно.): Прошли су ... (Мунти и Фатими.) Што сте ме држале? Што ме нисте пустиле да их још гледам? . .. Ја ћу њима!... Нећу ја овди!. .. (Кида огрлице и ђердане и баца их.) Све ја ово нећу, јер је његово, јер ме он окитио!... (Чупа ђердане и гази их.) Ух ... кад бих могла и њега 'вако чупати и изгазити 'вако... вако ... 'вако ... Да га на комаде искидам и изгазим!... Да уништим све!... (Гази бјешње; споља се чује кашљање и Салих-ага лагано отвори врата.)
Салих-ага (улази и, правећи се к'о да није ништа видио, смјешка се): Ахаа. Знам да сте ме се зажелиле. Ама шта ћете кад нисам мог'о доћи прије... Трибало је пешкеше куповати да их донесем, да вас окитим ... (Пружи Мунти и Фати поклоне.) Ево, ево их! (Зиби.) А моја кумријица чини ми се нешто љутита? ... Мргоди се нешто ... Шта ли јој је?
Мунта и Фатима (старају се да је собом заклоне): Ништа ...
Сдлих-ага: Пустите је нека мени дође. (Оштрије, заповједнички.) Зибо, ходи амо ...
Зиба (узбуђена, подрхтавајући, покорно, оборене главе, приступа му).
Салих-ага (вади гривну): Теби сам овај пешкеш сам изабрао, па да те обдарим данас ... Пуно сам дао за њ, ама не жалим. Погледај га! ... (Гледа је.) Шта? ... Не свиђа ти се? ... Реци!...
Зиба (окреће главу да га не гледа).
Салих-ага (меће 'јој ђердан на грло): Видиш... видиш како ти липо стоји!... За таки пешкеш триба да ме сто пута пољубиш!... Хоћеш ли?
Зиба (ћути).
Салих-ага: Шта? Шутиш? Е, кад шутиш, онда и кабулиш ... (Обгрли је и привуче на шилту.) Сиди код мене, метни ми главу на прси и чуј како срце бије!... То је за тобом! ... Кад починеш на њему мало, ти ћеш се и одљутнути... Ја ћу те учити севдаху, кумријице, јер... јер си ти дите, па и не знаш за севдах! (Пољуби је.)
Зиба (извија се и стреса као да се гади): Ух!...
Салих-ага (строго): Шта је? ...
Зиба (уплашено): Ништа ... није ништа ... (Покорно му спусти главу на раме, док се напољу опет чује граја, смијех и пјесма момачка.)

1906.

Извори

• Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 9, страна 112-125 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.