Прстен

Прстен Писац: Никанор Грујић

Иди к драгој, међ високе, ој прстене, стене,
Дар си мали, ал’ срдечан, вредан руке њене.
Ил’ се чешља на зрцалу, ил’ на свили спава,
Ил’ доброту срца песме гласом изражава.
Ако спава, поглед тихи на лице јој баци,
И примети јављају л’ се на том љубве знаци.
Мудро гледај, и причекај док се не пробуди,
Кад се прене, уклони се — стидљиве је ћуди.
Нађеш ли ју код прозора, поклон витким стасом
Учини јој, — проговори к њојзи тихим гласом,
Тихим гласом, да не чују ни камене стене
(Ах, бојим се и сав стрепим!) ове тајне њене.
Ишти руку да целујеш; кад ти ову пружи,
Придржи ју, нежно само, пак јој се потужи:
Најпре кажи да си сведок моје љубве жарке,
А потом јој све ишчисли моје муке јарке;
Хоће л’ јој се ражалити, пази пак ми кажи,
А међутим себи место на руку јој тражи.
Дај јој повод десном руком лепо што нек’ ради,
На леву се брзо, верни прстене, поткради!
Стегни себе око прста, да т’ други не збаце,
Та је рука близу срца, чућеш јој ударце.
Ако нежно, кад т’ осети, на тебе погледи,
Распусти се, да ју круг твој мали не увреди,
Јер је она нежна, саме од нежности ружа,
Коју вређа и обара и најмања стужа.
На челу ти спомен стоји, ал’ јој ти објави
Да ћеш њојзи верне љубве сведок бити прави.
Дигде л’ руку да т’ упита шта желиш од груди
Њених, кажи: Верност коју чесни хране људи.
У смеју јој на уснама вољу ти примети,
Буде л’ добра, тад помисли да си већ на мети.
Кад ја дођем и упитам, казаћеш ми стање,
Тај ће вопрос бит мом серцу најслађе питање.

1838.

Извор

• Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 227-228

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никанор Грујић, умро 1887, пре 137 година.