Протекција (комедија у пет чинова)/59
XIV
МИНИСТАР, ПРЕЂАШЊИ
МИНИСТАР (Спазив Светислава): С ким имам част?
СВЕТИСЛАВ (Клањајући се): Светислав Кукић, уредник Народног Пријатеља.
МИНИСТАР: А тако?... (Мане руком момку те овај одлази) Нисам вас лично познавао, ви сте од скора уредник тога листа?
СВЕТИСЛАВ: Да, од скора, досадањи је уредник осуђен, па сам ја примио редакцију.
МИНИСТАР (Седајући): Извол’те седите!
СВЕТИСЛАВ: Благодарим, господине министре! (Седа).
МИНИСТАР (После краће паузе): Хоћете ли да у разговору будемо кратки и јасни?
СВЕТИСЛАВ: То би ми било најпријатније.
МИНИСТАР: Између мене и вас, млади господине, ма да смо тако удаљени једно од другога, постоји извесна веза, постоје... како да кажем... извесни осећаји, који нас гоне на овај разговор. Искрено говорећи, ја се не радујем што је то тако, али моја кћи хоће да злоупотреби моју неограничену љубав према њој и гони ме, ето, да са човеком кога сматрам својим непријатељем....
СВЕТИСЛАВ: Дозволите, господине министре, да одмах учиним једну исправку. Не разумем на основу чега ме оглашавате својим непријатељем?
МИНИСТАР: На основу... Народног Непријатеља.
СВЕТИСЛАВ: Лист који војује против једног режима...
МИНИСТАР: И против мене лично.
СВЕТИСЛАВ: Само у толико, у колико сте и ви представник тога режима, али то не значи...
МИНИСТАР: Да, да, да! Разумем ја то као фразу, али примените ви такав однос на живот, па ћете видети како то изгледа. Узмите баш случај ради којега смо се састали ја и ви.... Ето, примените теорију на тај случај, па ћете видети како то изгледа.
СВЕТИСЛАВ: Ја не видим...
МИНИСТАР: Ја ћу вам рећи. Када би наш случај повољно решили, када бих ја пристао да угодим осећајима моје кћери, то би значило да бих ја морао примити под свој кров, за свој сто, свога непријатеља.
СВЕТИСЛАВ: Да, ако ви остајете при томе да свога противника називате непријатељем.
МИНИСТАР: Па како се у вашем речнику зове противник крји тако дрско, тако безочно насрће на једнога човека?
СВЕТИСЛАВ: Зове се добар новинар, ако се не служи клеветом, а ја то, господине министре, у својим написима противу вас никад нисам чинио.
МИНИСТАР: Рецимо да нисте, али ако сам ја онакав каквим ме ви у своме листу правите, онда ви, младићу, не можете имати никад љубави за мене, а дозволите — бити муж моје кћери, јединога мога детета, а немати љубави и за мене или бар немати поштовања....
СВЕТИСЛАВ: Пардон, господине министре, ја ипак не мислим тако. Мени мој положај ни једнога тренутка не би сметао да у вама поштујем оца моје заручнице, или, рецимо, моје жене, а да не поштујем политичара с којим се не слажем. Или, ако хоћете чак, ја сам кадар да поштујем и политичара с којим се не слажем, ако је то само уверење које нас раставља.
МИНИСТАР: Ми старији можда то нисмо кадри. Ја не умем да се измирим са таквим положајем, мени то изгледа теоријски исправан; али у истини лажан положај; ја ћу те грдити као министра, као политичара, а поштоваћу те као човека. Напишете у листу: „Ви сте неваљали, ви сте упропастили ову земљу!” Па онда дођете увече на вечеру и за столом ми кажете: „Оно сам ја, знате, написао о вама као политичару, а вао као оца поштујем!” Е, па дозволите да то не иде!
СВЕТИСЛАВ: Ја не видим како би се ти односи дали друкче удесити?
МИНИСТАР: Ја видим, и тога ради сам баш и желео данашњи наш састанак, мислио сам да вам учиним извесне предлоге.
СВЕТИСЛАВ: Саслушаћу их радо, господине министре.
МИНИСТАР: Ви сте млад човек и несумњиво даровит дечко. У државној служби, кад бих вам ја био родитељ, ви би правили лепу каријеру, и на тај би се начин одужили љубави коју моја кћи има за вас. На тој би основи могли да разговарамо.
СВЕТИСЛАВ
(Одлучно): На тој основи не би могли ни да почнемо разговор!
МИНИСТАР: Па лепо, како сте ви другаче мислили? Да ја ваљда дам оставку на министарски положај и да ме ангажујете за сарадника свога листа?
СВЕТИСЛАВ (Смешећи се): То не!
МИНИСТАР: Него?
СВЕТИСЛАВ: Мислио сам, да ћете ви хтети одвојити питање односа мојих и ваших и то двоје не везивати једно за друго. Мислио сам далеко ћете бити од сваких понуда које ме унижавају...
МИНИСТАР: Охо, ви сте прешли већ на крупније фразе. (Устане) Мене је моја кћи уверавала да ви њу волите тако одано као што она вас воли, и ја сам имао сва права једнога родитеља да се о њеној срећи бринем.
СВЕТИСЛАВ: Ваша вас је госпођица кћи уверавала о ономе што је сушта истина.
МИНИСТАР: И ви нисте кадри ни њој да учините оно што не би мени?
СВЕТИСЛАВ: Ја нисам кадар да учиним ту неправду госпођици. Ја нисам рад да госпођицу, која верује у сталност мојих осећаја, уверим о мојој несталности.. И камо срећа када би баш ви, господине министре, прихватили човека који неће да је неваљалац, но што му нудите да то буде.
МИНИСТАР: Покушали смо, али изгледа да се не можемо споразумети. (Другии тоном) Ја рачунам да сам имао посла са младим, поштеним човеком, и да ће овај разговор остати међу нама.
СВЕТИСЛАВ: Молим!
МИНИСТАР: А, шта велите... Како да овај разговор саопштим Драгињи?
СВЕТИСЛАВ: Од речи до речи, она ће ме разумети.
МИНИСТАР: Гле, ви сте још кадри веровати, да бих јој ја другаче, а не од речи до речи могао саопштити. Али, нека би ствар била до краја на чисто изведсна, зваћу је овде и пред вама јој све казати, Мислим да је то боље.
СВЕТИСЛАВ: Како год ви налазите за сходно.
МИНИСТАР (Код левих врата): Драгиња, Драгиња! А, гле, обешенице једна! Ти си дакле овде, крај врата? Дакле, и то знаш? Оди, оди овамо! (Изведе је за руку).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|