Просјакиња на мосту
Таласи бистри тихо жуборе.
И путујући к'о да роморе:
Кол'ко смо само болних јаука,
Кол'ко уздаха и тешких мука,
Колико плача, кол'ко цвилења,
Колико само тужног молења,
Путујућ к' мору даље носили,
И свуд милости тужно просили.
Тамо на мосту дугом, широком,
Што се над реком диже дубоком,
Јадница једна — тугом скрхана,
Просећи цвили свакога дана.
Ах, заман молбе — јаднице прости! —
На свету давно нема милости...
„О добри људи милост пружите,
Богу се моћном тим одужите,
Пружите дарак, пруште богати,
Тим ћете богу пошту одати.
Тако вас срећа вазда пратила,
И мушке тешке часе кратила;
Тако вам звезда здравља сијала
И у колевци чедо нијала."
Залуд је јаук, залуд уздаси,
Залуд су молбе и тужни гласи,
Залуд је све то — нема милости
У свету мржње, злобе пакости.
Да, свет је овај грешник грешника.
Људи су неми — срца камена,
А душа им је — душа паклена;
У њих је демон — демон гордости.
Себичне цељи, лажи, подлости
Молбе им пре ће лед истопити,
Него ли што ће њих умолити!...
„А зар бог, мајко, бедне не воли?
Зар патња наша њега не боли?
Сироте зар он беди оставља,
И њих за навек све заборавља?
Зар могу једни много имати,
А други од саме глади скапати?
У грешном сану једни сневати,
А други мрве хлеба немати?
Зар да у беди они умиру,
Што пут богатству свима утиру?
Је л' право то?
Или је глух — ил' је нем тај бог?
Ил' нема бога — нити неба тог?"
Ал' тужном јаду нема одјека,
До само што му жубори река,
А бистри вали даље протичу.
Поред невоље, патње промичу!
1895 г. Шабац
