Пролеће (Светислав Стефановић)

Пролеће Писац: Светислав Стефановић

Мирише земља, сочна, свежа, једра.
Све клија, пупи. Свуд струјање, врење.
Чисто се види где земљи из недра
Живот кроз жиле сише подмлађење.

Под једним храстом лего̂ сам на траву
И слушам како шушти, пуцка, струји.
Пучину гледам неба бистру, плаву,
Док рана пчела негде близу зуји.

А сунце лије, точи сраке вреле.
Под жаром им, ја сањам усред јаве,
И пред собом већ слутим воћке зреле
И шарен ћилим цветова и траве.

И осећам ко̂ да сам с храстом једно:
Кроз жиле ко̂ да сишем подмлађење,
И као да ми крави срце ледно
Живота сочног, свежег, једрог врење;

Да пуштам жиле све дубље, све шире,
Кроз многе слоје простора и доба,
Кроз живот цели што се чудно стире
Од праотачког до најмлађег гроба.

И осечам кроз мене како бије
Дах тајни оних што ће за мном стићи,
Будућност даљна што још брижно крије.
У пупољку се то буде цветићи.

И у час овај пролетњи и млади,
Док свуда пуцка, шушти, струји врење,
Ја осећам како у мени ради
Живота светског вечно подмлађење.

Ко̂ дрвеће и моја душа пупи
И са блаженством сан стварања снива.
О расти, душо, пуштај жиле, упи
Све сокове из којих живот бива.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 178-179.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светислав Стефановић, умро 1944, пре 80 година.