Призренска ноћ
По собама више чираци не горе -
Сврх кровова плочних шушти поноћ плава;
У седефу чистом мјесечеве зоре
С доксатима ниским стари Призрен спава.
Само шћи попова, Динка, јоште, бдије
И једнако гледа из демира своји'
На Бистрицу хладну, гдје коњица поји
Одоцњели војник... Све јој срце бије -
И када би само млади витез хтио,
Најљепши би ноћас његов плијен био:
С њим би одмах Динка тамо, преко горе.
Јао, како дрхти - кô лишће на грани!
Тресу јој се њедра, куцкају ђердани
И трепте у сјају мјесечеве зоре.