Прехвала/42
< Прехвала
| ←Пети призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ШЕСТИ ПРИЗОР |
Седми призор→ |
ШЕСТИ ПРИЗОР
ПРЕХВАЛА (сама):
Мора бити боље! Истина је!
У свету се све мена. Ко живи,
Дочекаће после кише сунце,
По злу добро... Та имамо Бога!
Имамо га... али једа ли се
Бави с људма и њином судбином?
(Уздахне.)
Томиславе! ти тамо остаде
У чељусти лава раздражена...
Не имаше часа изнети га...
(Одмахне руком.)
Нико својој судби не утече.
(Замисли се.)
Баш сам скоро сасвим малаксала.
Земља к себи тело ми привлачи,
А глава ми једва управ’ стоји.
Мораћу се мало наслонити.
(Наслони се и заспи.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.
|