Православна Српска црква (Р. Грујић) 2

←претходно

ПРАВОСЛАВНА СРПСКА ЦРКВА Писац: Радослав Грујић

даље→

ПРВИ ДЕО — СТАРА СРПСКА ЦРКВА.

ПРЕГЛЕД.

Претци наши примали су Хришћанство доста споро. — Истина, њих већ од краја VIII. в. сматрају Хришћанима; али управо тек од Немање и Св. Саве може се рећи, да је код нас завршена борба између Многобоштва и Хришћанства. Св. Сава је организовао прву самосталну Српску Цркву. То беше Жичка, доцније Пећска Архиепископија. Душан Силни раширио је снажно границе њене и подигао јој углед. Под њим добива она и име Патријаршија. Несретне политичке прилике учинише, да је Српска Црква после пада Смедерева (1459.), дошла под власт погрчене Охридске Архиепископије и проводила најцрње дане. Тек после сто година успеше одлични родољуби браћа Соколовићи (1557), да обнове самосталну Пећску Патријаршију. То је био догађај од ванредног значаја за веру и народност нашу. Тада су први пут готово сви православни Срби дошли под једну заједничку власт црквену. Корисне последице тога тек се данас живо осећају... Међутим, устанци и сеобе Срба из Турске, крајем XVII. и током XVIII. века, ослабише много Српску Цркву и уздрмаше самосталност Пећске Патријаршије. — То су једва дочекали Грци и 1766. помоћу Турака, коначно укинуше самосталност Старе Српске Цркве. Цариградска Патријаршија присвојила је тада себи власт над Србима и њезини Фанариоти задаваху много јада нашим претцима. Али, готово у исто доба, почело је и организовање нових самосталних српских црквених области, које данас чине Савремену Српску Цркву.

I. МНОГОБОШТВО И ХРИШЋАНСТВО.

1. Сеоба и прво уређење наших предака на Балкану. — Са севера Карпатских Гора спустили су се наши претци у данашњу Угарску. Ту су Авари владали над њима... Али већ почетком VII. в., оставивши понешто својих саплеменика у Банату, Бачкој, Срему и Славонији, отеше се они од Авара, пређоше Дунав и Саву, те се спустише на Балканско Полуострво. Ту оружаном силом потиснуше староседеоце^[1] и настанише се по крајевима у којима махом и данас живе.

Земље, које су тада разна наша племена населила, делиле су се у главном на Поморје и Загорје. Поморје се протезало уз Јадранско Море, од реке Бојане до Цетине; а Загорје од Саве и Дунава до Дрима и Вардара на Југ, па до Тимока на Исток. — Од Цетине и Врбаса на Север населише се наша најближа нам братска племена, која се доцније сјединише под именом Хрвата, а северозападно од њих настанише се браћа Словенци.

Српско име није одмах владало у свима нашим областима. — Странци, Грци и Латини (Романи), називаху нас испрва све општим словенским именом, па су и све земље наше и хрватске од VII.–X. в. називали Словинијом. — Остатак тога имена видимо у данашњој Славонији између Саве и Драве. Међутим, у самом народу нашем убрзо су многа стара племенска имена замењена новим, обично топографским именима, понајвише по рекама око којих се настанише. Тако су у Поморју били Зећани (Дукљани), Требињани (Травунци), Захумци (Хумљани) и Неретљани (Пагани-Многобошци), чији су потомци у главном данашњи Црногорци, Херцеговци, Бокељи и јужни Далматинци. У Загорју најзнатнија племена беху Рашани и Босанци, данашњи Старосрбијанци, Србијанци и Босанци. А српско име, као народно име, потпуно је овладало свима тим племенима нашим тек доцније. — Главни носиоци његови беху Рашани и Зећани. И када су они током X. и XI. в. успели, да готово сва српска и многа околна сродна словенска племена окупе у једну државу, која се назва Србијом, тада постаде име Срби националним именом за сва та племена.

Кад су се наши претци доселили на Балкан нису још знали ни за какову државну заједницу. Народ је живео слободно у својој области — жупи или кнежији, под својим племенским старешином — жупаном или кнезом, који су обично признавали врховну власт византијских царева. Живот је био патријархалан. Породице се нису радо делиле, живело се у великим задругама под управом једног старешине. Више такових кућа, у једном или више села, које су постале деобом од једнога дома, чиниле су братство, а више братстава — племе. Цео крај у коме је племе живело називао се жупа... — Све важније послове решавали су на жупанијским или обласним скупштинама и саборима.

Стари Срби у главном су били сточари, али су се бавили и земљорадњом. Не зна се, да ли су живели у многоженству, као остали Словени. — Побратимство и посестримство беше у великом обичају, те је доцније Хришћанска Црква тај обичај нарочитим молитвама благосиљала...

Староседеоци и околни културнији народи међу које Срби дођоше утицали су полагано на живот и обичаје наших предака; па их постепено привикаваху да мисле и о своме државном и верском уређењу. — И под тим утицајем, већ у почетку IX. в., подиже се једно угледно и храбро српско племе, између реке Лима и Ибра — Рашани, да извојује слободу. Успешно се поби са Византијцима и Бугарима, те окупи око себе многа сродна племена у једну самосталну државицу. То беше прва српска држава под управом жупана Властимира († око 850.). Она је била јак основ и потицај за даљи рад, који се развио и у Хуму или Захумљу (делу данашње Херцеговине и Црне-Горе). — Ту се почетком X. в. појавила једна нова прилично самостална државица, под управом кнеза Михаила Вишевића. А током тога века разви се и у Рашкој јака српска држава под великим жупаном Чаславом. Овај храбри и разборити човек окупио је први пут у једну државу заједницу готово сва српска племена и све српске области (од 931.–960.). У тој заједници извршена је тада и превласт имена Срби, као народног имена, над разним племенским и покрајинским именима народа нашег...

После смрти Часлављеве поцепаше се опет српска племена и изгубише своју самосталност, а многа властела из рашког Загорја уклони се у зетско Поморје. Стога ово постаде убрзо тежиште српског живота и у XI. в. поче окупљати у нову државу сва српска племена. Кнез Зете или Дукље (данашње Црне Горе) Војислав († 1051.) успео је да под своју врховну власт вргне готово све српске области на Балкану. А његов син Михаило, који је узео први краљевски наслов (1077.) и унук му Бодин, одржаше ту државу и још је више раширише. Седиште им је било у Скадру. Али, после смрти Бодинове († 1101.) распаде се опет српска држава у неколико покрајина, које осташе под византијском влашћу све до појаве Немањине у другој половини XII. в.

С падом Хрватске под угарску власт (1102.) дошла је ускоро и Босна (1137.) под јак утицај Угарске; а дотле је бивала саставни део српских самосталних држава. Од сада, силом прилика, остаје она стално одељена од српског државног средишта Рашке или Србије, којој велики жупан Стеван Немања удари снажан основ, а његови наследници развише је до великог и моћног царства. Од то доба и историја Српскога Народа дели се у главном на историју Рашке или Србије и на историју Босне, па и Српска Црква у Босни има сасвим другачију судбину од оне у Рашкој.

2. Стара вера. — О многобожачкој вери наших праотаца зна се врло мало поузданога. Али нема сумње, да су и они као и остали Словени веровали у једнога врховнога Бога и многа нижа добра и зла божанства. Има трагова да су обожавали сунце, месец и звезде; огањ, муњу, па шта више и камење и дрвеће. А имена Перуна — громовника и Велеса — бога стадâ, као и Додола — божанства земаљске плодности, Ладе — божице љубави и друга, очувана су код нас и данас у називима местâ, брдâ и биљака, те у причама и обичајима народним. Зла божанства у доцнијим изворима називају се бесима. — И данас се вели: иди до беса!... или: до зла Бога ми је тешко...

|О нижим божанствима остало је много више трагова у народној празноверици. — Ту су на првом месту виле, као духови изворâ, рекâ, морâ, шумâ, планинâ и облакâ. Њих је народна прича и песма опевала као вечно младе девојке у белом оделу, дуге распуштене косе, као помоћнице или осветнице људима. Њима су сличне рођенице или суђенице, које одређују судбину људи о рођењу, као и мушко биће-усуд. Море и вештице јесу зла женска бића, која чине пакости људима, сисају крв и одузимају живот њима и њихову благу... И данас још постоји по где-где веровање, да се у вештице и вешце преобраћају живе рђаве жене и људи, а у вукодлаке или вампире мртваци који устају ноћу из својих гробова.

Било је код наших старих и свештеника или жречева. Звали су се: врачари, гатари, чаробници и ресници. — Ови последњи беху нека врста философа. Богослужење се састојало махом у принашању жртава од домаће стоке и земљоделских плодова; а место за жртвовање беше обично по шумама и висовима, где су били и кипови богова (болвани или кумири), и називаше се трјебник.^[2]

У народним причама и песмама има трагова, да су и код нас, као и код Руса и Полапских Словена, и људи приношени на жртву. Жртве су приносили породичне и племенске старешине, уз песме, игре и гатања. Међу светковинама најглавније беху Коледо или Бадњак у сред зиме, кад дан почиње расти и Купало или Јарило и Крес у сред пета, као празник сунца и огња.

Мртваце су наши стари закопавали у земљу или их спаљивали. Поред покојника метали су све, што му је за живота најмилије било; а бивало је случајева, да су и жене живе закапане или спаљиване поред мужа... На гробовима дизане су хумке или могиле од земље или камена. За тим се играле јуначке игре и надметало, те јело и пило за покој душе, што се у такозваним даћама и до данас очувало.

3. Ширење и утврђивање Хришћанства. — За Хришћанство сазнали су Срби већ у старој домовини, јер су и тамо по каткад долазили у дотицај са хришћанским народима. А када дођоше на Балканско Полуострво хришћански свештеници из далматинских, тесалских и трачких градова брзо су почели ширење Хришћанства међу њима, као и међу осталим балканским Словенима. И већ у VIII. а. морало је међу овима бити доста Хришћана, када је у другој половини тога века и један Словен успео да буде цариградски патријарх.

До 732. г. цео западни део Балканског Полуострва потпадао је под власт римскога папе, те су и први весници Хришћанства међу нашим претцима били римски свештеници (од 642.–732.), који су махом на латинском језику обављали богослужења и вршили обреде. Али ти први весници, као и они доцнији, што долажаху из Византије, нису много успели са својом проповеђу; једно због богослужења на латинском и грчком језику, а друго и нарочито, што су наши претци ванредно одани били својој старој вери и њезиним обредима, те туђинци нису умели пажљиво да поступају са нежним осећајима Срба спрам отачкога предања и дубоко укорењених старих обичаја. — Осим тога, наши су се стари бојали, да се са Хришнанством не утврди и власт византијска над њима. Стога су, под притиском византијским, само поједине старешине примале Хришћанство, а масе народне остајале би и даље у старој вери. А и Хришћанство народних старешина било је испрва само привидно, венином тек да се удовољи жељи моћних византијских царева. Зато је брзо нестајало и тога привидног Хришћанства, чим би са њих пала власт византијска; па су тада и мисионари протеривани из српских крајева...

Али, и ако за прва два века (VII. и VIII.) не беше правога успеха у ширењу Хришћанства међу Србима, ипак се за то време успело много, да се у млађега поколења пољуља вера у старе богове и утре пут коначном примању Хришћанства.— Уз то, од друге половине IX. в., наступиле су за тај посао погодније прилике. У то доба (863–4. г.) саставио је Константин (Св. Ћирило) словенску азбуку и са братом Методијем превео најнужније црквене књиге на ондашњи језик јужних маћедонских Словена; те баш у то време најживље развијаху свој апостолски рад међу северозападним Словенима у суседној Панонији (Западној Угарској и Славонији), Моравској и Чешкој; а у Бугарској примио је Хришћанство кнез Борис с великим делом свога народа (864.).

Нема сумње, да је у таковим приликама било доста не само Словена него и Срба, који су већ подобни били да својим саплеменицима проповедају Јеванђеље и загреју их за Хришћанство. И лако је могуће, да је баш то највише утицало, да су за владавине византијскога цара Василија I Маћедонца многе старешине српских племена, признавши силом прилика његову врховну власт, заједно с Хрватима обратили се цару с молбом, да им пошаље довољан број свештеника који ће их научити правој вери и крстити. Цар им је одмах испунио жељу, те се Срби и Хрвати крстише у великим масама (око 879.). — То главно Крштење Срба беше у доба Властимирова сина, рашкога жупана Мутимира. А крајем IX. и почетком X. в., када протерани ученици Св. Ћирила и Методија из Моравске и Паноније, са многим црквеним књигама на словенском језику, дођоше у Далмацију и Маћедонију, те ту основаше нова религијско-просветна средишта, примила су Хришћанство и она српска и хрватска племена, која му се најдуже опираху, а нарочито западни Маћедонци и данашњи Херцеговци–Неретљани или Пагани.

4. Прва Српска Црква. — За Србе што примише Хришћанство нису одмах установљене посебне епископије. Њих су, у прво време, потчинили околним епископијама, које су већ одавно постојале за староседеоце тих земаља. Тако је прва Српска Црква у Рашкој и Босни потпала под епископије потчињене Драчкој Архиепископији, зависној од Цариградске Патријаршије, а она у Поморју, где је свака област наша брзо добила свога епископа, дође под власт Спљетске Архиепископије потчињене Риму. И тако ето, одмах у почетку, један део Срба потпаде под утицај грчкога Истока, а други део под утицај римскога Запада. Доцније како за Рашку код цркве Св. Петра у Расу, тако и за Босну код цркве Св. Петра у Брду, основане су две епископије, које непосредно потпадоше под власт Цариградске Патријаршије. Када је за тим маћедонски владалац Самуило овладао Српским Земљама (989.), подвргао је он сву Српску Цркву новооснованој Охридској Патријаршији, доцнијој Архиепископији. То је 1020. г. потврдио и византијски цар Василије II. освајач целе Самуилове државе. Само Поморје остаде и даље под Римом.

Ускоро после тога раздели се Хришћанска Црква на Источну и Западну (1054.). Српски зетски владалац Михаило Војиславић, који је баш у то време успео, да поново уједини готово сва српска племена, наумио је одмах, да цело Српство уједини и у црквеном погледу. Ту мисао је он донекле и извео. Због борбе с Византијцима приклони се он Западу и признаде папу за свога врховног црквеног поглавицу, а папа допусти 1067., да се на место старе Дукљанске Архиепископије подигне, за цео Српски Народ, нова самостална архиепископија у Бару. Тој архиепископији буду одмах потчињене све Српске Земље од Саве и Цетине до Бојане и Дрима. Но, после смрти Бодинове († 1101.), дође српска епископија у Рашкој опет под Охридску Архиепископију и остаде под њом све до оснивања самосталне Православне Српске Архиепископије у манастиру Жичи (1219.), — до времена када се Православље коначно утврдило у већем делу Српскога Народа. Али српска епископија у Босни остаде и даље под врховном влашћу римскога папе, као и неки крајеви наши у Поморју.

У XII. в. је основана Дубровачка Архиепископија, која се одмах почела такмичити са Барском Архиепископијом и одузела јој епископије у Босни, Травунији (у манастиру Св. Петра код Требиња) и Захумљу (прво на Стону, а Немањин брат Мирослав потиснуо ју је на Корчулу). — Међутим, разлика између Западне и Источне Цркве, све дотле, није се ни осећала у овим земљама. Од сада тек она се опажа и бива све већа.

5. Охридска Архиепископија. — Словени, који се крајем VI. в. доселише у Тракију и Јужну Маћедонију, измешали су се брзо са Грцима и прилично лако примили Хришћанство, па се многи током времена и погрчили. Међутим Средњу и Северну Маћедонију населили су Словени у густим масама, па су били и много отпорнији Хришћанству. Код њих се оно коначно утврдило тек крајем IX. в., када су у Маћедонију дошли ученици Методијеви, пребегли из Моравске, те почели обављати богослужења на словенском језику и развијати први књижевни рад словенски, преводећи и компилујући грчке књиге црквеног и световног садржаја. Те су књиге постале доцније својина свију православних Словена. А Црноризац Храбар написао је ту и кратку историју постанка првог словенског писма — глаголице, коју је саставио Константин, доцнији Св. Ћирило, према грчкој курзивној буквици и другим источњачким писменима. — Једна солунска легенда о њему вели, да је он та слова изумео у граду Равну на Брегалници, куда је ишао да крсти још некрштене Словене... Ту је постала и ћирилица у X. в., према унциалној грчкој азбуци, која је по Маћедонији и целој Србији врло брзо истиснула тешку глаголицу.^[3]

Средиште прве хришћанске културе словенског обележја беше на обалама Охридског и Преспанског Језера. А главни радници беху Св. Климент и Св. Наум, ученици Методијеви. Ту је Св. Климент подигао први наш манастир 890. г. у Охриду, па је ту 893. г. основана и прва словенска епископија за Маћедонију. За епископа постављен је сам Климент, који је умро ту 916. г. Други познати нам манастир основао је Св. Наум око 900. г. на југоистоку Белог-Охридског Језера. Тај манастир и данас постоји. Шта више, у том крају развио се монашки живот већ у оно доба тако бујно, да се у XII. в. помиње један архимандрит као старешина читаве групе пелагонијских манастира, којима је центар морао бити данашњи Битољ, а негдашња Обитељ-Монастир.

Прва словенска епископија у Маћедонији беше потчињена бугарском архиепископу, доцнијем патријарху у Доростолу (Силистрији), јер су тада целом том облашћу владали Бугари. А када је 971. г. прво Бугарско Царство пропало дође и Маћедонска, као и сва Бугарска Црква, поново под власт Цариградске Патријаршије. Но маћедонском владаоцу Самуилу брзо је пошло за руком, да од Маћедоније, Арбаније и околних Српских Земаља оснује једно велико Словенско Царство, које се све до 1018. г. успешно опирало византијској превласти. Уз царство подигао је Самуило († 1014.) и самосталну Словенску Цркву у Маћедонији, којој су први представници били Бугари, па се и она, као и царевина, називала и бугарском.

Седиште архиепископа, који се називао и патријархом, било је испрва у Малој Преспи на острву Аилу. Име то добило је острво по Св. Ахилију светитељу из IV. в. (отуд и наше Ариље код Чачка), заштитнику града Ларисе. Њему је Самуило 983. г., на том острву саградио манастир, те из Ларисе у манастирску цркву пренео његове светитељске моћи. — Импозантне развалине, у којима се очувао живопис, и данас се зову Велика Црква, те се у апсиди виде и престоли епископâ некадашње Преспанске Патријаршије.

Осим тога очувани су у том крају и многи други сведоци јаке црквене културе, која је ту цветала особито крајем X. и почетком XI. в. (976.–1018.). Тако се на самом Аилу, близу развалина Преспанске Патријаршије, налази добро очувани манастир Св. Богородице; а даље, и по језерским обалама преко пута, виде се зидови и темељи од других 11 порушених манастира и цркава. Док се на обалама Великог Преспанског Језера, особито у поткопима 3 м. изнад језерске површине, у пећинама и стенама, често наднесеним над језеро, налази знатан број скитова и црквица у скоро неприступачним положајима, са много примитивних слика светитеља, јелена, срна и других животиња, израђених врло живим, већином црвеним и плавим бојама.

Како је у тим областима црквени живот у оно доба врло бујан био сведочи нам и предање, које каже, да је у другом центру Самуилове државе, потоњој престоници царства и патријаршије — Охриду, било 360 цркава. А слависта Григорович, који је 1847. пропутовао туда вели, на основу писмених података, да је у Охриду још у XVII. в. било 33 цркве и параклисе (капелице). Даље се прича, да је некад јужно од Прилепа и Бучина било 99 манастира, да је Костур имао 60 цркава, од којих и данас служи 11, а Велес 36 и т. д. Па и по рушевинама изгледа, да је некад у Јужној Маћедонији заиста било много цркава и манастира, можда као у Шпанији и Јужној Италији.

Маћедонску Царевину уништио је цар Василије II. Бугароубица 1018. г. и готово све земље Балканскога Полуострва поново подвргао Византији. — Тада је он, по старом асирском обичају, многе маћедонске Словене раселио по Малој Азији чак до Јерменске; а на њихова места довео многобројне колоније Грка и Јермена. Тиме је одмах почето издвајање Маћедоније из културне заједнице осталих јужних Словена и придруживање њено византијској цивилизацији... Истина, Охридска Архиепископија остала је и даље као самостална црквена област, а остављен јој је и њезин први архиепископ Јован који беше Словен. Шта више, са две дипломе од 1018. и 1020 г. подвластио јој је Василије 29 епископија по Маћедонији Арбанији, Српским Земљама и Бугарској. А како се далеко у наше крајеве протезала њезина власт види се и отуда, што су тада под њу потпадале и епископије у Сремској Митровици — Syrmium, у Београду — Singidunum и Браничеву на Морави — римски Viminacium близу Костолца...

Но после смрти Василијеве († 1025.) отпочело је одмах јелинизовање маћедонских Словена, а у првом реду њихове Цркве. Из тога је времена и први Грк на охридској архиепископској столици. Беше то Лав-Леон (око 1037–1056. г.), дотадашњи хартофилакс Цариградске Патријаршије, жестоки полемичар с Латинима у очи коначног разделења Цркве. — Од тада су не само архиепископи охридски него и епископи њихови бивали махом Грци. Архиепископе су постављали византијски цареви, а производили их цариградски патријарси. И за кратко време они су успели у многом, да погрче поверену им Словенску Цркву и готово сасвим затру развитак старе словенске књижевности, која се тако лепо и бујно почела развијати баш у Маћедонији и Охриду, као средишту целог црквено-просветног живота ондашњих балканских Словена...

При том послу много су им помагали калуђери и свештеници грчки, који су са народом, испред насиља разних турских племена, кроз цео XI. и XII. в. стално избегавали из Пафлагоније, Памфилије, Витиније и других области Мале Азије у наше јужне крајеве. Зато у то доба и сретамо на обали Црне и великих маћедонских језера, на Вардару, па и у самом Призрену грчке калуђере и свештенике, који су рођени и одрасли у разним малоазијским крајевима. — Један од такових, монах витинијског Олимпа, а после епископ струмички Манојло, подигао је 1080. манастир Богородице Милостиве, који се и данас налази на огромној стени изнад села Виљуше, на путу из Струмице у Штип.

После 1018. г. Скопље је постало седиште византијског управника целе бивше Самуилове државе. Зато се и ту развија знатна грчка црквена цивилизација. Подижу се многе цркве и манастири, а нарочито у Скопској Црној Гори. — Већина је данас у развалинама, али по неки још и сада служе. Својим грчким записима причају нам они каткад и о свом грчком пореклу. — Такав на пр. полуразорени манастир Матејич под Скопском Црном Гором, западно од Куманова, из доба цара Исака Комнина (1057.–9.) и прилично очувани манастир у селу Нерез, у планини Водно над Скопљем, кога је саградио неки грчки властелин 1164. г. Из тога времена потичу можда и манастири Нагоричано, Марков, Тетово, Гостивар, Кучевиште, Св. Јован Бигорски и многи други. — Уопште изгледа, да је Маћедонија и Скопска Стара Србија за време грчког господарства препуњена била грчким црквама и манастирима тако, да су српски владаоци, када су крајем XIII. в. почели те земље ослобађати, већином само обнављали старе грчке цркве и манастире, правећи од њих велике и лепе задужбине, које дадоше и сачуваше обележје снажне српске културе у целој тој области.

6. Трагови Многобоштва. — Срби су имали као култ предака нарочитог домаћег бога, заштитника породице. С тим богом нису могли да се растану ни кад су примали Хришћанство. Стога су им, по свој прилици, пажљиви проповедници Хришћанства препоручили, да при крштењу изаберу једнога од хришћанских светитеља за заштитника породице и дома свога, на место оног старог домаћег бога. Тако је постало Крсно Име и свака српска кућа има свога светитеља — своју Славу, Свечарство или Свето, већ како се то у ком крају каже. Слава та спојена је са богослужењем, поменом умрлих сродника, свечаним обедом и гозбом, те даривањем сиротиње и цркве. Ту је крсни колач, жито или кољиво, просфора за цркву, црно вино, воштаница, тамјан и измирна. — По старом обичају ваљало би да „колач ломи и Бога моли" свештеник са домаћином, а ако то није могуће сам домаћин са укућанима и гостима. У одсуству домаћинову врши то и сама домаћица, као што нам каже и народна песма о љуби Тодора војводе од Сталаћа, који и у тамници слави Крсно Име своје...

И данас је Крсно Име једна искључива особина Српскога Народа, те се с разлогом каже: Где је Слава ту је Србин! А народ наш дубоко верује, да је највећи грех угасити своју Крсну Славу. Стога и многи Срби у јужној Старој Србији, који су примили Мухамедовство, те и језик српски заборавили и постали Арнаути, још и данас држе Славу своју и ако понешто измењену. Па и Богомоли српски по Босни и Херцеговини држали су Крсно Име као најважнији празник. А у прво време славили су Крсно Име и сви римокатолички Срби. Но римски свештеници, који махом туђинци беху, полагано искоренише тај лепи обичај српски као и многе друге народне обичаје, који нас сећају дубоке старине и наших многобожачких праотаца. Ипак и данас још има у приморским крајевима (Боци Которској, око Дубровника у Конавлима и по западној Херцеговини) доста римокатоличких Срба, који славе Крсно Име као и Срби православни, и ако без благослова своје Цркве. — Међутим, Православна Српска Црква одмах је прихватила тај народни обичај наш и развила га у духу хришћанском, створивши нарочити црквени обред за прослављање тога домаћег празника. — У оно доба био је Св. Никола, као чудотворац и помоћник у свакој беди и невољи, најчувенији на Балкану, те је већина Срба њега изабрала за свога заштитника; док други изабраше Св. Јована, Св. Ђорђа, Св. Арханђ. Михаила и друге.

Трагови Многобоштва огледају се данас још и у многим другим обичајима нашим. — Тако се на пр. Св. Илија назива громовником, Св. Пантелија — чуварем ветрова, Св. Власије — чуварем стадâ, Св. Марина — Марија Огњена и т. д. А о Божићу: бадњак, колач, чесница; О Иван-дану: венци, ложење и прескакање ватре-кресови; за тим ладарице, чароице, додоле, колеђани, као и многи други обичаји, о тим и другим данашњим нашим хришћанским празницима, сећају нас разних старих многобожачких светковина наших прадедова...

7. Св. Симеун Мироточиви (Стеван Немања). — Овај мудри и вредни владалац српски задужио је много српски народ. Чим је постао велики жупан Рашки он је одмах смишљеним и истрајним радом настојао, да сва српска племена одлободи и уједини, те са развитком просвете и културе ударет здрав и јак основ будућој српској држави.

Немања се родио у Зети, која је, као и све друге приморске области српске, у оно доба, припадала Римској Цркви, те је крштен по латинском обреду. Ну, кад му се отац повратио у Рашку дао га је превести у Православље. И када је Немања доцније постао жупаном увиде одмах, да подела Српскога Народа на две Цркве — Латинску и Грчку — много смета напретку народном. Он се брзо увери, да Православље више одговара духу Српскога Народа и да је зато омиљеније у народу, те му може много помоћи у његову родољубиву раду на дизању народне свести и просвете. Стога се коначно одлучио за Православље и тиме решио судбину народа свога, одвргнуо га од Запада и коначно приклонио Истоку. — А да се Православље што боље утврди у народу почео је одмах дизати цркве и манастире као верска и просветна средишта, снабдевајући их богато свима потребним средствима за вршење њиховог узвишеног задатка. — Знамените су његове задужбине: Ђурђеви Ступови у Расу код Нова Пазара, „Студеница на Влаху Староме, бјел Вилиндар на сред Горе Свете..." и многе друге.

Таковим радом Немања је брзо стекао велику љубав народа свога, те када му завидљива браћа зло наумише, опасан снагом народне љубави, савлада брану и покори их. А када за тим, у боју под Звечаном (око 1170.), разби византијску војску, коју је водио против њега брат му Тихомир; и када доцније нешто освоји Зету, — уједини он под својом влашћу знатан део Српских Земаља.

Немања је 1183. г. извојштио потпуну слободу од Византије и знатно проширио границе своје државе, па је свом снагом наставио да уреди верске прилике у Рашкој. — Поред Православља, као државне религије, било је у приморским областима још доста Римокатолика; а по целој држави налазило се много Богомола и других кривовераца, па и Многобожаца по забитам горским крајевима. Из политичких обзира Немања није прогањао Римокатолиштво, те је увек био у пријатељским односима са римским папом; па је зато, даривајући цркве у Јерусалиму, Цариграду и Солуну, даривао уједно и цркве Св. Петра у Риму и Св. Николе у Барију... Али да би Многобошце, Богомоле и друге јеретике обратио у Православље подузимао је он, у споразуму са својим епископом у Расу, све нужне кораке. Кад, међутим, лепим начином није могао успети, употребио је и он уобичајена оштра средства свога времена.

Број Богомола био је у то доба већ прилично велик, па су и нека угледна властела српска припадала тој јереси, која је била много ближа старом српском Многобоштву него Православље. — Стога Немања није хтео да сам реши то питање, него позва државни сабор у своју престоницу Рас. А на том сабору, после дуже препирке о вредности и штетности Богомолства, закључено би, да се та јерес ма и силом искорени из Рашке државе, јер је њено комунистичко и анархистичко учење врло опасно по српско друштво и државни напредак... После тога Немања крену читаву војску против непокорних Богомола и брзо их свлада. Све оне, који се не хтедоше крстити даде уништити, а неке и спалити живе; имања им одузе и подели околним црквама, манастирима и сиротињи. Учитељу и старешини њихову, по византијским законима против јеретика, даде језик одсећи и прогна га из земље своје; а све њихове верске књиге даде покупити и јавно на ломачи спалити... Од тога гоњења побегоше многи Богомоли у Босну — бану Кулину, где се настанише и умножише. А у Рашкој остаде сада Православље као једина народна вера; и ако се и ту још дуго после тога налазило притајаних присталица Богомолства и Многобоштва.

Немања је био искрено побожан владалац, па је настојао да ту побожност што дубље и у народ свој прошири. — Стога, када је већ остарио у раду и труду за добро и срећу народа свога, одлучи се да последње дане живота што чистије и богоугодније проведе. И промисливши о свему добро сазва 1196. г. народни сабор у Рас. Ту објави сабраним народним представницима, да своме средњем сину, даровитом и у византијском духу образованом Стефану, уступа великожупански престо свој, а најстаријем сину Влкану оставља и даље кнежевство у Зети и Требињу... Уредивши тако државне одношаје и поучивши децу своју како да управљају народом својим, отидоше Немања и жена му Ана у манастир. — Он у Студеницу, сазидану од мрамора бела, а она у женски манастир Св. Богородице у Расу. — И тако од великог жупана Немање постаде смирени монах Симеун, а од велике жупанице Ане побожна монахиња Анастасија.

После годину дана монашкога живота у Студеници, на позив свога најмлађега сина Саве, оде Симеун у Свету Гору, где га син и светогорски калуђери с највећом радошћу и најдубљим поштовањем дочекаше. Ту је живео као највећи испосник, те је са Савом подигао и данас знаменити српски манастир Хиландар. — Наскоро је ту и умро 13. фебруара 1199.

Ради богоугодна живота Немањина и великих његових заслуга за Православну Цркву и Народ Српски, убројала га је Црква наша међу прве светитеље своје. Он је управо понос наше средњевековне Цркве и изгледа, да је његов култ тада био вени и од Савиног. Сматран је и заштитником државе, па се у опасностима њему обраћало с молитвама. — А Доментијан назвао је једном цео српски Народ племеном Св. Симеуна...

II. ЖИЧКО-ПЕЋСКА АРХИЕПИСКОПИЈА (1219.–1346.)

1. Св. Сава и његов први рад. — Раско, најмлађи син Немањин, беше бистар и разборит младић. Изгледа, да је он врло рано почео пажљиво да посматра живот народа свога, па је морао опазити како у том животу има много недостатака, који силно сметају напретку, благостању и срећи народној. Његовој нежној младићској души беше то тежак терет, јер није могао равнодушно да гледа, како народ његов без просвете, без својих народних свештеника и учитеља, лута по тами незнања и побија се од немила до недрага, — како у верском тако и у политичком погледу. Видевши уз то одличан пример напорна рада код свога доброга оца, за срећу и напредак народни, у племенитом заносу своме брзо разрачуна сам са собом и одлучи, да жртвује сва уживања овога света и све предности двора владалачкога, само да се што боље спреми. Његову снажну природу и велики дух вукла је жива жеља, да што више користи народу своме и из таме незнања изведе га на просветну висину других народа. Стога, већ у седамнаестој години, кришом од родитеља одбеже у Свету Гору Атоску као просветно средиште свега Православља, да ту, далеко од светске вреве, у тишини манастирској и у друштву просвећених калућера, достојно се спреми за просветитељски рад у народу своме. — Зато се у то време предаје и строгом аскетском животу.

Дошавши у Свету Гору Раско се испрва настани у руском манастиру Св. Пантелејмона, где се одмах постриже и доби име Сава. После неког времена, по жељи светогорског старешине, пређе Сава у грчки манастир Ватопед. Ту није он ни дана пропустио, а да не научи што ново, што ће му ум развити, срце оплеменити и духовне очи отворити, да што успешније може радити, када сиђе на апостолски рад у народ свој. А када је током времена довољно се спремио, да може и друге учити и просвећивати, тада је у Хиландару окупио око себе лепо коло младих Срба из Отаџбине своје. Њих је он, одличним примером живота и рада свога, те живом речју и писаним књигама вредно спремао, да му буду помоћници на просветном пољу рада у Народу Српском...

Док је тако Свети Сава у светогорској тишини спремао себе и ученике своје за апостолски рад, надвила се страшна бура над њиховом српском Отаџбином. — Моћни папа Иноћентије III. (1198.–1216.) чим је заузео престо почео је одмах настојати, да и све Србе привуче у крило своје Цркве.. И старији брат Савин, зетски кнез Влкан, нагнан властољубљем и себичношћу, обећа папи, да ће Римокатолиштво прогласити у Србији државном вером, ако му папа помогне да брата Стефана збаци с рашког престола. Папа то једва дочека и одмах упути угарскога Краља Имру, да Влкану са војском помогне. Тако Влкан дође до жељена циља: збаци Стефана с престола (1202.) и овлада већином земаља у Рашкој, те прогласи Римокатолиштво за државну веру у целој Србији. Али, поред папске власти, морао је Влкан признати и врховну политичку власт угарскога краља... У исто време (1203.) постигла је слична судбина и другог српског владаоца, босанскога бана Кулина. — Он је силом прилика морао се одрећи Богомолства, примио је Римокатолиштво и потпао под власт угарску.

Тако је ето сва Српска Црква поново подвлашћена папи. Али, та власт римскога папе није дуго трајала. — У Угарској брзо наступише нереди, те Стефан употреби ту згоду и помоћу оданог му народа збаци с престола угарског вазала Влкана (1203.) и опет постаде самосталан владалац српски. С повратком Стефановим на српски рашки престо, престала је коначно и власт римских папа над Српском Црквом у Рашкој, и ако је Стефан одржавао пријатељске везе е папама, па шта више доцније и краљевску круну из Рима добио — првовенчани краљ...

Но, и ако је Стефан савладао Влкана и обновио православље налазила се српска држава у тешким приликама и у свакидањој опасности, да опет заплива у братоубилачки рат. Стога оба брата обавесте Саву о свима невољама и позову га, да им дође у помоћ. Сава одмах похита из Хиландара у Рашку да измири своју закрвављену браћу и отпочне апостолски рад у народу своме. Са собом поведе многе своје ученике и понесе светитељске моћи оца свога Симеона, сад већ Мироточивога. Браћа га дочекаше с величанственим збором Народа Српског и најсвечаније сахранише тело Немањино у његовој задужбини белој Студеници (1207), где и данас целокупно почива.

Дошавши у Србију и измиривши браћу своју над гробом оца свога, остао је Сава у Студеници, да у средини народа још боље проучи живот народни и упозна мане и недостатке, које треба лечити и искорењивати. — Ту је он, пре свега, окупио велики број младих Срба из разних крајева наших, те их са својим старијим ученицима вредно спремао за просветитељску службу у Народу Српском. Уз то је, као апостол, путовао и сам по градовима и селима, учећи народ правој вери и честиту животу; болне је лечио, сиромахе помагао, нове цркве подизао а старе оправљао, где цркава није било подизао је нарочите крстове, обилазио је и најзабаченије крајеве, исправљајући све што не ваља. При том просветитељском раду увидео је Свети Сава и то, да успешном ширењу хришћанске просвете међу Србима много смета, што у Отаџбини њиховој има мало православних епископа, па и ти су подвлашћени били погрченој Охридској Архиепископији, која је у то доба била још под влашћу Србији непријатељски расположених епирских деспота.

2. Самосталност Првославне Српске Цркве. — За десетгодишњег боравка и рада у Србији Свети Сава је прилично успео, да свој народ подигне у духу хришћанском и утврди у Православљу. Он је уједено, својим ванредним дипломатским и државничким способностима, много помогао и брату своме Стефану, да се реши разних непријатеља и сретно посвршава разне политичке послове. За добро Отаџбине своје и народа свога није Сава презао ни од најтежих послова. Добивене тековине ваљало је сада учврстити, па да се живот Цркве и народа што боље развијати може. И Сава се брзо реши, да употреби прилике времена и изведе једно велико дело, које не бити од неоцењиве користи за цео Српски Народ свију времена.

Због неспоразума са Стефаном отишао је Сава око 1217. у Хиландар. Ту је остао неко време и почео се спремати за велики посао. А када је све како ваља приредио отиде, с одобрењем Стефановим, у пратњи неколико калуђера својих, у малоазијски град Никеју. Тада се тамо налазила престоница византијскога цара и цариградскога патријарха, од како су Латини Цариградом овладали (1204.). Приспевши у Никеју Сава мудро извести цара и патријарха о опасностима што прете Православљу у Србији од Римокатолиштва, које натурују Србима не само папе из Рима, него и Латини из Цариграда и Бугарске, а Мађари из Угарске, и онда их замоли, да Православној Српској Цркви у Рашкој признаду самосталност, како би што боље могла утврдити се и свима непријатељима одолети. — Византијски цар Теодор Ласкар и патријарх Манојло I. и сами беху у врло тешким политичким и црквеним приликама, те су требали тако угледне пријатеље, као што беху Сава и брат му Стефан. Стога пристадоше на молбу Савину, али прво покушаше да само делимичну самосталност даду Српској Цркви. Но Сава им разборито представи све опасности од те половности и они најпосле пристадоше, да српског архиепископа у будуће постављају и посвећују сами српски епископи, без икаква утицаја цариградскога патријарха или охридскога архиепископа. Тако православна Српска Црква доби потпуну самосталност и патријарх Манојло, са присутним грчким епископима рукоположи Саву за епископа и произведе га одмах за првога српског архиепископа, а неке његове пратиоце посветише за нове српске епископе 1219. Против тога протестовао је охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, под чијом је влашћу дотле била сва православна Српска Црква. Али и Срби и Никејци нису се на то много обазирали: једно што је он био у држави Стефанова противника деспота епирског, а друго што су цариградски васељенски патријарси у то доба, као и раније, сматрани врховним духовним старешинама и над охридским архиепископима.

Свршивши сретно овај велики и добро смишљени посао повратио се Сава из Никеје у Хиландар. Ту и у Солуну задржа се неко време, ради набавке превода и преписа књига и осталих црквених потреба, па се онда врати у Србију са посвећеним епископима и другим одличним калуђерима, који ће му бити помоћници у великом и тешком послу уређења нове самосталне архиепископије у држави брата му Стефана. — У Србији дочекаше га с највећом радошћу и он одмах приступи своме задатку смишљено и одлучно. Пре свега, у договору са Стефаном и властелом српском, основа неколико нових епископија и подели целу државу на девет владичанстава: седам у Рашкој, (Рас, Топлица, Моравица, Дабар, Будимље, Хвосно, Призрен), а по једну у Зети (на Превлаци код Котора) и Захумљу (код Стона на Пељешцу). За седиште архиепископа изабра манастир Жичу, који баш у то доба доврши брат му Стефан са сином Радославом. Све епископије биле су испрва у манастирима, јер је градова онда било мало, а доцније су неки манастири добили нарочиту повластицу, да у њима не смеју бити епископске столице. Епископије разделио је Сава на протопопијате, а ове на парохије — нурије. А шиљући нове епископе, саме Србе, протопопе и свештенике, у одређена им места и крајеве учио их је очински: да народу ревносно проповедају Јеванђеље и вредно служе службу Божју на српско-словенском језику; да кривоверство и остатке многобоштва искорењују, а народ утврђују у свима хришћанским врлинама. Сваки епископ добио је тада најнужније Црквене књиге у добром овереном препису, а свештенство по парохијама морало је из њих преписивати или према њима исправљати своје старе књиге. А да се хришћанска просвета што дубље у народ рашири подигао је Свети Сава на све стране цркве и старао се за спремање будућих свештеника и учитеља народних. Још је упутио брата свога Стефана, да изда и неке нужне прописе за хришћански живот народа свога.

Тако је ето тај велики јерарх и родољуб српски, а уз то редак државник и организатор, својим пажљивим, разборитим и неуморним радом извео Српску Цркву из непрестанога лутања од Истока–Западу и од Запада–Истоку; усталио је и коначно утврдио Православље међу Србима у држави Немањића; а ударивши здрав основ уређењу црквеном, учинио је Цркву врло снажним чиниоцем у развитку српске државне моћи. Српска Црква и држава беху од тада увек у најлепшој и најтешњој вези, радећи удруженим силама на народној просвети и напретку.

3. Смрт Св. Саве и спаљивање тела његова. — После проглашења независности Српске Цркве и крунисања живео је краљ Стефан Првовенчани само неколико година, помажући Св. Саву у његовом просветном раду. А пред смрт своју (око 1224.) покалуђерио се и доби име Симон Монах. После смрти уврстила је Српска Црква и њега у број својих светитеља, ради многих богоугодних дела његових. Тело његово и данас целокупно почива у Студеници. Наследио га је његов најстарији син Радослав (1224.–1234.), који је у споразуму са стрицем Савом наставио рад на просвећивању и културном дизању Срба. Али, он беше више монах него владалац и моћна властела збаци га с престола, па изабра за краља млађега му брата Владислава (1234.–1243.). Св. Сава био је у незгодном положају за време ових нереда и још пре коначне промене на државном престолу, сазва народни сабор у Жичу. Ту предаде архиепископско место свом најбољем ученику Арсенију I., а сам оде да поново обиђе света места у Палестини, Синај и Египат. Са тога пута није се више Св. Сава жив вратио у Србију. При повратку из Свете Земље затече га смрт у Трнову 14. јануара 1235. код Владислављева таста бугарскога цара Асена II.

Српски народ жалио је много што је Св. Сава у туђини умро. И синовац његов Владислав хтео је одмах да пренесе његово мртво тело. Али, и Бугари су много штовали Св. Саву, те не хтедоше пренос допустити. Тек доцније, када је сам Владислав отишао у Трново тешком муком успео је, да кришом од Бугара, с допуштењем свога таста, изнесе тело Савино из Бугарске, и пренесе у своју задужбину у Рашкој — у манастир Милешеву (6. маја 1237.). У том манастиру почивао је Св. Сава као највећа светиња српска. Гробу његову долазили су с топлом вером, не само Срби Православне и Римокатоличке Цркве, него и Богомоли, доцније и Мухамедовци. Због тога је и босански краљ Твртко I., и ако римокатолик, крунисао се краљевском круном на гробу Св. Саве у Милешеви (1377); па босански великаш и господар старога Хума и околице, јавни Богомол Стеван Вукчић, с дозволом султановом прогласио је себе херцегом или војводом Светога Саве — dux Sancti Sabbae (1448.), те су по томе сви ти крајеви названи Херцеговином, коју и данас тамошњи народ наш назива земљом или војводином Светога Саве.

То велико поштовање, које одаваху Св. Сави сви Срби без разлике вере, и било је главни повод, да су Турци цео покрет Срба крајем XVI. в. за слободом приписивали утицају духа и тела Савина. Па је стога велики везир Синан-паша издао налог, да се тело светитељево потајно узме из Милешеве и пренесе под Београд, где га је на Врачару 27. априла 1594. дао спалити, с намером да тиме уништи и утицај његов на Србе. Али се при том Турци преварише. Они спалише само мртво тело светитељево; а родољубиви дух његов живи у целом склопу Српске Православне Цркве и стално загрејава сва српска срца жарком љубављу за народ и веру своју.

4. Први наследници Светога Саве. — Арсеније I. беше достојан наследник Св. Саве. Њега је светитељ заволео ради доброте и вредноће, па га узео за свога најмилијег ученика, потом помоћника, а најпосле и наследника. Он је одмах пошао стопама свога великог учитеља, просвећујући народ и утврђујући Православље у њему. Својом благошћу, примерним животом и неуморним, радом утицао је он снажно на своје млађе и стварао од њих људе чврста карактера, одлучне и одличне просветне раднике у Народу Српском.

За његове владе ударе кроз Рашку прво Татари, на повратку из Угарске преко Далмације и Босне, пљачкајући и палећи села, градове и манастире (1242.); а нешто доцније (1253.) продреше Бугари и Кумани чак до Лима, исто тако пљачкајући и пустошећи. Тада је пострадао и манастир Жича, те Арсеније I. пренесе архиепископски престо на југ тадашње српске државе, у новосаграђени манастир Светога Спаса (Вазнесења Господњег) код Пећи који је дотле био само метох жички. — Од тада па све до коначног укидања Пећске Патријаршије (1766.), остао је пећски манастир престоница српских архиепископа и патријараха, и ако су они од 1382. г. па до пада Смедерева (1459.), већином у Жичи становали, а неко време и у самом Смедереву.

Архиепископ Арсеније I. управљао је Српском Црквом 30 година, а у његову племениту раду ревносно га помагаху српски краљеви Владислав (1234.–1243.) и Урош I. (1243–1276.), млађи синови Стефана Првовенчанога. — Наследник Арсенијев био је унук Немањин Сава II. који је пре тога био епископ захумски. Он је мало година управљао Српском Црквом (1263.–1270.), али је увек ишао стопама свога великога стрица или ујака Саве I., па је и њега Црква уврстила међу своје светитеље. А међу архиепископима, који су заузимали престо Св. Саве после смрти Саве II. († 1270.) највише се одликоваше побожношћу и вредноћом на пољу народне просвете и црквенога устројства, Никодим I.(† 1324.) и Данило II. († 1338.). Обојица беху и одлични књижевни радници; а стекли су много заслуга и за државу српску: спретно посвршавали поверене им дипломатсхе послове са страним државама и мирили завађену браћу — Краља Драгутина и Милутина, као и Милутина са сином Стефаном Дечанским. Данило је, шта више, показао се и као ванредно храбар јунак. Он је 1308., под кишом стрела и страшним звуцима убојних труба, јуначки бранио манастир Хиландар, — у коме је он тада био игуман, — против разбојника Каталана...

Краљеви српски из дома Немањића, — који су разборитом управом, храброшћу и пожртвовним радом проширили границе државе српске и учинили је угледном и моћном међу државама европским, — свесрдно су помагали архиепископе и друге црквене представнике у њихову раду, те су оснивали и нове епархије, и подизали дивне цркве и богате манастире. — Тако је Краљ Драгутин (1276.–1282.) стекао особитих заслуга за Српску Православну Цркву у северној Србији (Мачви и Браничеву), Босни и Срему с једним делом Славоније, где је био владалац од 1284.–1316., с престоницом у Београду и Дебрцу на Сави између Београда и Шапца. Он је енергично устајао против Богомола у тим крајевима и ширио интересе Православља...

Иначе је он живео аскетски и своје тело мучио. — Спавао и у гробу напуњеном трњем и шиљастим камењем... На његов двор долазили су сиромаси, слепи и кљасти не само из Србије, већ и из других далеких земаља... Много је неговао и црквену уметност. А Краљ Милутин (1282.–1321.), подигавши многе задужбине: цркве, манастире и болнице по Србији, Светој Гори и другим земљама, пронео је славу Српске Цркве и на далеком Истоку. Он је на име, после једне победе удружене српске и византијске војске над Турцима у Анадолији, саградио један чисто српски манастир у самом Јерусалиму и посветио га Крсном Имену породице Немањића — Св. Арханђелима Михаилу и Гаврилу. Манастир је богато обдарио многим добрима и снабдео свима потребама; а поред њега подигао је и болницу с гостионицом за бесплатно свратиште богомољцима словенског порекла.^[4] Милутин је подигао и издржавао и много других болница са нарочитим лекарима; а најлепша му беше у Цариграду, покрај његове задужбине цркве на Продрому. једне од најлепших цариградских цркава. — Ту су, у црквеној порти по његовој наредби, сваког дана дељене сиромашним и страним знатне количине вина, леба и других јела....А у Солуну је подигао царске дворе, те цркву Св. Николе и Св. Ђорђа. У Барију, у јужној Италији, дао је начинити у цркви Св. Николе сребрни олтар, на коме се у латинском натпису поносито назива господарем читаве земље од Јадранског Мора до Дунава.

Он је заиста и био један од најревнијих владалаца српских. Држава његова беше у оно доба најснажнија и најугледнија држава на целом европском истоку... Она се од других држава одликовала и тиме, што је у њој владала, за оно време, готово нечувена верска трпљивост. У већу српског краља седео је тада, поред православних и римокатоличких епископа, и богомолски старешина — дед из Захумља. Али је ипак и у Милутиново доба, као и за време осталих Немањића, само Православље било државна религија у Србији; те је и Милутин стекао много заслуга за ширење Православља у у Поморју а нарочито данашњој Херцеговини. За његово време умножен је и број српских епископија од девет на четрнаест, а Црква је постигла потпуно уређење. Стога је и он убројан међу светитеље. Тело му је испрва почивало у његовој задужбини манастиру Бањској, а после Косова пренесено је у оближње рударско место Трепче. Одатле је око 1460. однесено у Софију (стари Средац), где и данас почива у његовој катедралној цркви, коју Бугари по њему називају Свети Краљ. — Син Милутинов, а отац цара Душана Краљ Стефан (1321.–1331.) подигао је један од најлепших манастира наших Високе Дечане у близини Пећи, те је по тој величанственеј задужбини својој добио надимак Дечански. Он је код тог манастира подигао и уредио велику болницу, коју је често и сам похађао и у њој болне надгледао и тешио. Српска Црква признала је и њега за светитеља свога; а тело му и данас почива у Дечанима...

III. ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА (1346.–1459.)

1. Проглашење Царства и Патријаршије. — Св. Стефана Дечанског наследио је на српском рашком престолу његов син Душан (1331.–1355.). То беше човек ванредних умних способности, а уз то јак вољом, издржљив и храбар. Разборитим и одлучним радом успео је он брзо, да границе српске државе знатно прошири. За његово време Србија постаде најјача држава на Балкану, а Српски Народ стече угледа у целој Европи. Осим Дубровника, Босне и Срема, сви тадањи етнички српски крајеви беху под његовом влашћу. Уз то је покорио Бугаре и Грцима отео многе земље: целу Маћедонију са Светом Гором, па Тесалију, Арбанију и Епир. Сретно је ратовао и са Мађарима, најопаснијим северним суседима својим... А када је велики део грчких земаља узео под своју власт занео се мишљу, да и сам Цариград освоји, те да на место старог Византијског Царства оснује ново Српско-Византијско Царство. Стога се, чим је 1345. заузео Сер, прогласио царем Срба и Грка. Али, по ондашњем обичају и државно-правном схватању, требало је да патријарх крунише новога цара. Срби су међутим имали само архиепископа. Стога Душан сазва сабор у Скопље, да реши то питање. На тај сабор дођоше, поред српског архиепископа и епископâ с игуманима и протама, бугарски патријарх из Трнова, охридски архиепископ са својим епископима, игумани и старци Свете Горе, па и грчки епископи из освојених области. И сви ти представници Цркве, споразумно с царем и властелом српском, закључише на Цвети 1346., да се Српска Архиепископија прогласи Патријаршијом, а дотадашњи архиепископ Јанићије, пређашњи велики логотет (државни тајник) Душанов, проглашен би за патријарха Срба и Грка. — Седам дана за тим, о Ускрсу, нови патријарх с трновским патријархом Симеоном, у присуству целога сабора круниса Душана за цара, а сина му нејакога Уроша за краља...

Тако ето мудрим и родољубивим радом Душановим добише Срби цара и патријарха. Тада су знатније српске епископије (Скопље, Призрен, Зета и Рашка) добиле наслов митрополије, а као првопрестолна сматрана је скопљанска, јер је била у престоници царевој. Охридска Архиепископија, која је пре тога готово погрчена била, дошла је цела под власт Душанову и остала је самостална с тим, да признаје првенство части пећском патријарху. У њој се од сада почео брзо враћати словенски и српски карактер...

После крунисања Душан је с царицом Јеленом посетио све манастире у Светој Гори и богато их обдарио сребром и златом, скупоценим одеждама; селима и земљама своје државе, а нарочито Немањину задужбину Хиландар. Милутиновој задужбини српском манастиру у Јерусалиму даровао је Душан цео данак дубровачки за Стон; богато је обдарио и цркву Св. Николе у Барију у Италији. По примеру својих предака саградио је и себи задужбину манастир Светих Арханђела Михаила и Гаврила код Призрена (1347.), где је и сахрањен када је умро (1355). — Ту је он подигао и болницу са свима оновременим потребама за лечење и неговање болесника... А и први српски патријарх Јанићије подигао је неколико задужбина нарочито у Палестини, где је саградио две цркве: једну Св. Николе на гори Тавору, а другу Св. Илије на гори Кармилу…

2. Уређење Српске Цркве за Душана. — Створивши велику и снажну државу прегао је Душан да је и изнутра уреди, те удари здрав основ за културно-просветно напредовање. Као главног радника и врсног помагача на томе пољу узео је представнике Православне Цркве своје. Стога је углед патријарха и вишег свештенства у опште подигао до угледа највише властеле; а цркве и манастире, по примеру својих предака, богато је даривао земљама и кметовима (чивчијама), те многим правима и повластицама... Патријарх с епископима, игуманима и протама, као најпросвећенији људи у држави, беху у првом реду чланови државнога сабора, а за њима тек велика и мала државна властела. Никакво важније дело није предузимано без споразума с архиепископом или патријархом и осталим представницима Цркве. Па тако је, између осталога, на државном сабору 1349. у Скопљу донешена и једна збирка закона. — Један део тих закона већ је и дотле постојао као обичајно право од давнине или као наредбе пређашњих српских владалаца, а други су узети из византијског законодавства или су према потребама времена измењени и допуњени. Један доцнији сабор у Серу 1354. допунио је ту збирку са неколико нових чланака... Тако је постао Душанов Законик, који се броји међу најодличније законике целог Средњег Века; а у њему има доста и чланака, којима се уређују верски и црквени одношаји у Српској Царевини.

По том Законику и другим изворима архиепископа и патријарха српског бирали су обично српски Државни Сабори у споразуму с владаоцем, а епископе постављали су Архијерејски Синоди. — Изабрани архиепископ и патријарх постављан је на престо Св. Саве и клицало му се: Многаја љета! Титула му је била слична краљевској и царској: по милости Божјој архиепископ и патријарх свих српских и поморских земаља...; а ословљаван је са — Твоја Светост. Двор патријархов, упоредо с царским, важио је у старој царевини нашој као уточиште (азил) за бегунце-преступнике, које суд гони. — Цареви и краљеви полагали су свечане заклетве пред патријархом и архиепископом, који су са епископима потписивали и потврђивали све велике царске и краљевске даровнице манастирима...

Архиепископија и епископије имађаху своја нарочита добра са селима и кметовима; а владике поред тих и манастирских прихода имали су и посебни духовни доходак од народа, који се називао врховина и димница. Тај приход купили су нарочити изасланици епископски - егзарси. Ови беху уједно и надзорници цркава, парохијског свештенства и религијско-моралног живота народног. — Стога је Душанов Законик забранио, да световњаци постају егзарси...

Протопопе и парохијско свештенство уопште постављали су надлежни епископи у споразуму са властелином места за које је свештеник постављан. — Њих је издржавао народ својим приносима у природним плодовима (т. зв. бир). Неки су имали своје баштине, а остали су и од властелина добивали на уживање три њиве законите; што нас подсећа на данашње сесије у Митрополији Карловачкој. Свештеника је било по равницама врло много тако, да је на једнога долазило тек по 20 кућа или димова; а по планинским крајевима беху тако ретки, да је на једног свештеника долазило и по 7 села са 200-300 кућа... — Стара држава наша беше сталешка држава, па је дуго времена свештеником могао постати само син свештенички ако књигу изучи. Но ако син свештеников не би књигу изучио, губио би сва сталешка права свога оца и падао у сталеж сељака — сокаљника.

Црквени суд био је у великом угледу, те је судио и у грађанским стварима свима људима настањеним на црквеним и манастирским земљиштима; а такових у оно доба беше врло много. — Ту је лежао основ доцнијој грађанској патријарашкој и епископској власти за Турака и у прво време после велике сеобе у Угарској... Духовни суд уз тајну исповести вршили су само за то нарочито одређени калуђери, спремни и узорна живота старци звани духовници, који су добивали сваки свој округ. А да се затру многе празноверице, остале из многобожачких времена, у широким масама народним, ударено је у Душанову Законику свом строгошћу старога законодавства против празноверица и враџбина, ископавања и спаљивања мртваца, - тобожњих вукодлака и т. д.

Угледна и богата властела српска имала је у својим дворовима домаће цркве и свештенике, који су им обично били тајници и учитељи деце њихове. — А по неки властелин подигао је на своме земљишту и манастир, те га богато снабдевао свима потребама.

3. Охридска Архиепископија. — За време владавине Латина у Цариграду, у првој половини XIII в., успело је Бугарима да поново овладају Маћедонијом. Али је та власт трајала само неколико година (од 1230.–1241.), те сва Маћедонија опет дође под Византијце. А крајем XIII. в. (почевши од 1282. г.) и у првој половини XIV. в. потпаде цела Маћедонија, са свима околним земљама, под српске краљеве и цареве; те је у српским рукама остала читав век. Од Срба су је, крајем XIV. в. освојили Турци. — Последњи српски владалац у њеном западном делу беше краљ Марко, – опевани Краљевић Марко. Он је погинуо 1394. г. на Ровинама, у битци против влашког војводе Мирча. Престоница му беше у Прилепу, — тада поред Охрида најјачој грчкој колонији, — где се и данас у манастиру Св. Арханђела Михаила налази велика фреско слика Маркова и оца му Вукашина као ктиторâ, у пуној краљевској опреми онога доба...

Време српског господарства у Маћедонији беше златно доба маћедонске прошлости. Тада је ту поново почео да се развија културни и просветни живот, али са снажним српским обележјем. На јакој подлози грчко-византијске црквене цивилизације, српски владаоци и представници Цркве развијали су ту, кроз читав један век, српску националну образованост и многе крајеве колонизовали са Србима из централних српских земаља... Стога су ускоро сви Маћедонци словенске народности сматрани Србима; па и цар Душан у своме Законику од 1349. и 1354. г. назива становнике својих земаља само Србима, Грцима и Арбанасима. А национална свест српска, која се тада у Маћедонији утврдила, прешла је у пуној снази под турско господарство и дуго се под њим одржала...

Готово и сви најистакнутији остатци велике материјалне културе онога времена по Маћедонији јесу задужбине српских царева, краљева и властеле, који су их из темеља градили или обнављали. А и остатци снажне духовне културе наше онога времена очувани су прилично у делима књижевности и писмености, која су опет производ одличних српских калуђера и писаца по многобројним манастирима разасутим по целој, а нарочито по Северној Маћедонији. Зато је и данас још, после свих невоља и незгода, у народној традицији по Маћедонији дубоко урезана успомена на она лепа времена српског царовања и тужне дане његова пропадања, па стога Маћедонци увек само српске владаоце и српске косовске и друге јунаке називају својима и певају их у песмама.

Кад су српски владаоци загосподарили Маћедонијом нису укинули Охридску Архиепископију, већ су је оставили као другу самосталну црквену област, поред Пећске Патријаршије. Али изгледа, да су од тада за архиепископе и епископе у њој постављани само Срби из Србије и Маћедоније, кад је у богослужењу и књижевности ускоро превладао српско-словенски језик, који се држао дуго времена и после под Турцима. Но ипак грчки карактер те Архиепископије није могао никад потпуно да се изгуби, те су Грци архијереји за турске превласти доста лако успели, да јој поново даду изразито обележје грчке црквене области.

4. Проклетство. — Заузевши грчке земље Душан је одузео све тамошње епископије од Цариградске Патријаршије и потчинио их новооснованој Пећској Патријаршији. Шта више, доцније, непоуздане Грке епископе сменио је с њихових места и поставио Србе... Тај поступак изазвао је силно огорчење у Цариграду, који је већ стрепио пред силом новога Српског Царства. И после нових освајања Душанових на штету Византије, цар Јован Кантакузин наговори свога љубимца цариградског патријарха Калиста, да баци црквено проклетство — анатему на Душана, патријарха Јанићија и сав српски сабор тобоже стога, што су самовласно прогласили Патријаршијом Српску Архиепископију. Калист је послушао цара и 1352., дакле пуних шест година иза проглашења Патријаршије, анатемисао је Србе... Грци су мислили, да ће тиме убити углед новом српском Цару и патријарху, изазвати незадовољство у народу и омести напредак Српској Царевини. Међутим, Душану и патријарху Јанићију, као и његову наследнику Сави IV., није много сметало то неправедно — политичко проклетство и они успешно наставише свој родољубиви рад за срећу и напредак Српскога Народа. Али прости народ и ниже свештенство, а нарочито српски светогорски калуђери којих се други почеше клонити, осећали су то проклетство као велики терет. Стога је и међу Србима било доста људи, који беху противници основаној Патријаршији и јавно су жалили, што није остало онако „како је Св. Сава уредио"...

То незадовољство почело је све више отимати маха, када после нагле смрти Душанове (1355.), под слабом владом младога цара Уроша V. (1355.–1371.), у Српској Царевини наступише многе трзавице, које почеше разривати државу и спремати пропаст српској државној и црквеној самосталности. — Сва та зла народ је тумачио као директне последице проклетства... Велика властела српска, а нарочито браћа Вукашин и Угљеша, одметоше се брзо од Уроша. — Вукашин, отац Краљевића Марка, прогласи се већ 1366. Краљем Маћедоније с престоницом у Прилепу и заузе све земље испод Скопља и Призрена; а брат му деспот Угљеша овлада самостално источном Маћедонијом и Сером. Браћа Дејановићи, са стрицем Богданом, заузеше све земље поред Вардара до Струме и Солуна; а Балшићи осилише се у Зети и северној Арбанашкој. У осталој Арбанији, Епиру и Тесалији управљао је брат Душанов цар Симеон — Синиша. Никола Алтомановић завлада старом Рашком с околним областима, јужним Захумљем и Требињем; а цару Урошу остадоше верна само властела у земљама што се дижу североисточно од Шар Планине до Дунава... И баш у доба тога нашег цепања утврдише се Турци на европском копну, те око 1363. освојише Једрене и у њ’ пренеше престоницу своју. — Голему опасност од силних и свежих Турака осећали су сви, а највише Грци и Угљеша, који беху први на ударцу.

Заједничка опасност присилила је и Грке и Србе да промисле о заједничкој одбрани. — И већ 1364. сам патријарх Калист, онај исти који је бацио проклетство на Србе, дође удовици Душановој царици Јелени у Сер, да преговара о измирењу Срба и Грка. Доцније су ти преговори обновљени с Угљешом, који је 1368. пристао на главни услов, да се Цариградској Патријаршији поврате све епископије, што их је Душан одузео. Но већ 1371. г. у борби с Турцима на Марици, због непажње и лакоумности, пострадаше наши преци тако, да и Вукашин и Угљеша остадоше мртви на бојноме пољу. — Тим несретним бојем одлучено је; да ли ће Срби или Турци бити господари на Балкану. И Грци нису имали више зашто да се боје Срба, те склони беху одмах да се са свима измире. Требало је само да ко било заподене то питање...

Убрзо после битке на Марици умро је и цар Урош V., последњи Немањић. У Србији насташе претешке прилике и скоро право безвлађе. Тада се подиже велики властелин српски кнез Лазар и у споразуму са многом другом властелом прогласи се владаоцем српским у заосталим крајевима Урошеве Царевине. А чим се глас о томе пронео појавише се одмах у Србији светогорски калуђери с предлогом, да посредују у измирењу Грчке и српске Цркве. Кнез Лазар и пећски патријарх Сава IV. примише тај предлог и 1375. оде једно посланство Српске Цркве у Цариград, под вођством светогорског калуђера Исаије. Нови цариградски патријарх Филотеј беше разуман и образован човек, те српско посланство прими врло љубазно. Он се брзо споразуме са царем Јованом Палеологом и са својим Св. Синодом, те пошто су већ све грчке епархије повраћене биле Цариградској Патријаршији, скиде анатему са Српске Цркве и признаде установу самосталне Пећске Патријаршије... Том приликом истакнута је једна погодба, да Срби, ако опет ојачају, не збацују више грчке епископе са њихових места. А да се скидање анатеме свечано објави Србима послата су из Цариграда два патријарашка изасланика. Они дођоше у стару српску престоницу Призрен и после свечано одслужене литургије прочиташе јавно у цркви спис о измирењу Грчке и Српске Цркве, те скинуше анатему са оба српска цара и оба прва патријарха. — Када се о томе глас пронео завладала је општа радост по васцелом православном Српском Народу...

5. Пропадање српске државне самосталности. — Због опасности од Турака кнез Лазар је пренео престоницу у Крушевац. Тада је, уз српску власт и народну снагу, и просвета с културом потискивана са Југа наших земаља све ближе Дунаву и Сави. И већ кнез Лазар подиже своје задужбине, манастире Раваницу, Горњак и Орешковицу, подалеко од оних крајева где су Немањићи дизали своје задужбине...

У несретној битци на Косову Пољу, о Видову дану 15. јуна 1389., поред цвета српских јунака, погибе и сам кнез Лазар као мученик, „за крст часни и слободу златну." — Тај пораз задао је српској држави претежак ударац, готово самртни. Али Лазарев син наследник Стефан Високи (1389.–1427.) беше мудар и храбар владалац, те је ипак успео, да освежи и прилично опорави Српски Народ од тешке погибије косовске. Враћајући се једном са бојишта у Малој Азији, где је морао да помаже Турцима, свратио је у Цариград и од цара доби високи наслов деспота. Од тада се он и сви његови наследници називају деспотима српским... Стефан је умро без деце, па је пред смрт своју власт у Србији и Зети предао своме сестрићу Ђурђу Вуковићу-Бранковићу (1427.–1456.); а Ђурђа наследи његов син Лазар, који већ иза две године (1458.) премину. — За време ова два последња деспота Србију су Турци неколико пута прегазили, поробили и палили, те се све више клонила своме коначном паду.

Бугарска је пала под Турке већ 1393., Цариград паде 1453. а с њим коначно сатрвено би и старо Византијско Царство. За тим је дошао ред и на остатке српске државне самосталности. — Турци су већ дотле готово све српске земље притиснули били и многа српска властела, већ одмах после смрти деспота Лазара, хтела је да се истрошена Србија преда Турцима и мирним путем нагоди са њима, да се истрошена снага српска не сатире у безуспешним бојевима. Али удовица Лазарева деспотица Јелена удаде ћерку своју за Стефана сина босанскога краља Томаша и под заштитом Угарске предаде му српски деспотски престо. Њу је руководила лепа намера, да се те две државе српске споје у једну, која би боље могла Турцима одолевати. Али је за ту комбинацију већ прекасно било. Уз то је претила опасност, да ће са доласком римокатоличке босанске династије и у Србију доћи превласт Римокатолиштва, а већина властеле одлучила се пре и за Турке него за Рим. Та властела протера Краљевића Стефана из Смедерева и ову престоницу деспотску, са целом напаћеном и поробљеном земљом предаде у руке Турцима (1459), који већ са великом војском дошли беху под град Ђурђев. А Турци одмах целу Србију претворе у Пашалук и тако остаде готово 400 година.

После пада Деспотовине ни Босна се није могла дуго одржати. Њу савладаше Турци већ 1463., а 1482. паде и Херцеговина. Најдуже се одржала српска власт у Зети — данашњој Црној Гори. Та је област, после смрти последњега Балшића († 1421.) припала његову ујаку деспоту Стефану Високоме и његовим наследницима Бранковићима. А када је Деспотовина пропала Зета је под својим кнезовима Црнојевићима још неко време животарила самосталним животом, признавајући час млетачку а час турску врховну власт. Но 1499. изгуби и она потпуно своју самосталност и би спојена са Скадарским Санџаком.

Тако ето, за нешто више од стотину година, угаси се и последња искра старе српске државне самосталности.

6. Пропадање српске црквене самосталности. — С падом државног јединства опадала је и губила се моћ Православне Српске Цркве. У расцепканим и често крваво завађеним државама нашим, које су уз то готово непрекидно морале да се бране од Турака, Мађара и Млечића, разуме се да ни у црквеној управи није могло све повољно бити. Стога су често на висока црквена достојанства долазили и такови људи, који своме узвишеноме позиву не беху дорасли — ни срцем ни умом. И место да мире завађену властелу и династе српске, они су умели још да распирују огањ зависти и мржње, а под влашћу својих политичких господара они су одрицали послушност своме врховном поглавару — пећском патријарху — који је био под влашћу другога владаоца. Јасно је било одмах, да је с падом државног јединства пало и црквено јединство, иако је пећски патријарх по имену и даље важио као врховни поглавица целе Православне Српске Цркве, по свима крајевима негдашње Душанове и Урошеве Царевине.

Ово жалосно стање наше Цркве опазило се особито јасно већ после смрти патријарха Саве IV. (1376.) Тада је требало изабрати новога патријарха. Но патријарха бирао је дотле државни сабор са владаоцем својим, а сада је било више такових сабора и владалаца. Стога два најугледнија српска господара, велики кнез Лазар и зет му Ђурађ Балшић, који је тада владао Зетом и Призреном, с Пећи и околином, одредише да се у Пећи састане сабор самих архијереја и игумана српских из свију крајева, те да они, без икакова утицаја државних власти, сами себи изберу врховнога духовног поглавицу. Али, када се сабор састаде, не би сложнога рада. Многи представници Цркве наше, угледавши се на тадашњу себичну и неродољубиву световну властелу, хтедоше и на овом духовном сабору, да заступају само своје личне и провинциалне интересе. О општим интересима готово нико није водио правога рачуна. Стога, после дуге, бесплодне препирке, једва једвице изабраше за патријарха чувена пустињака — старца Јефрема, који беше врло побожан и ваљан човек, али не познаваше света и живота. Јефрем је сам осећао да нема позива за тако тежак посао и молио је да га опросте те дужности. Но када му неки родољуби живо представише преку потребу Цркве он се ипак прими избора. Али, већ после неколико година увиде он, да попустљивом и слабом управом својом не може ништа користити Цркви, те захвали на патријараштву (1382.) и оде натраг у пустињу своју.

После косовске катастрофе (1389.), под разборитом управом Стефана Лазаревића, који је успео да окупи већину српских земаља под своју власт, наступиле су опет нешто боље прилике и за Српску Цркву. Манастир пећски био је у његовој држави, али власт пећскога патријарха није се ни тада још простирла на Православну Српску Цркву у Босни, у којој се већ од 1374. рачунала Дабарска Епископија. Но углед патријарха ипак се ојачао, и ако је на југу земаља наших изгубио неколико епископија, које Турци подвргоше Охридској Архиепископији, кад ова дође под њихову власт.

С напретком државним поче се поново дизати и живот црквени, али сад већ више у северним, него у јужним крајевима нашим. — Деспот Стефан пренео је престоницу из Крушевца у Београд, који је утврдио и у њему саградио велики манастир с болницом и више цркава. За културно-просветно средиште начини доцније у Ресави манастир (1407.) и огради га читавим градом за обрану. За тај манастир рече знаменити археолог Каниц, још пре пола века, да је, „најзнаменитија грађевина у Србији, а можда и у Европи". У Београду обнови Мачванску Митрополију и даде пренети у њ’ моћи Св. Петке (мајке Параскеве) и царице Св. Теофаније, које је његова мати Милица, с удовицом Угљешином калуђерицом Јефимијом, у Видину добила од свога зета Бајазита, када је овај 1398. освојио Видин. — Милица је прво пренела Св. Петку и Св. Теофанију у Крушевац, у дворску цркву.

За Деспота Ђурђа дошао је Београд под Мађаре. Стога је он саградио град Смедерево себи за престоницу (1430.). Ту је обновљена стара Браничевска Митрополија, а из Цариграда пренесене су моћи Св. јеванђелиста Луке врло свечано у Смедерево, да светитељ буде заштитник граду и целој Српској Деспотовини.

Ово прилично повољно стање Српске Цркве нарушише брзо Турци, када мало за тим почеше проваљивати у Деспотовину робећи, палећи и отимајући. То је било нарочито од 1439., када је цела Деспотовина први пут пала у руке Турцима и остала под њима до 1444. А када је Пећ пала под Турке успео је патријарх Никодим II. да бар за неко време (1451.–1453.) управља и Охридском Архиепископијом, када је ова остала упражњена. Међутим, охридски архиепископ, као старији поданик турски, ширио је све више своју власт над Српском Црквом и још за живота деспота Ђурђа самовласно називао је себе „патријархом бугарским, српским и северних (влашко-молдавских) страна". Тако је власт пећскога патријарха и самосталност Српске Цркве гасила се упоредо са нестајањем српске државне самосталности.

7. Римокатоличка Црква у Србији. — Када је основана самостална Српска Архиепископија у Жичи 1219. убрзо је потиснута Римска Црква и из српскога Поморја. Под Барском Архиепископијом остали су тада већином само Арбанаси и Романи у Поморју, од Кроје и Љеша до Будве. — Она је готово у сваком градићу и тврђави имала по једну епископију; али су те епископије биле врло мале и сиромашне, те су многе дуго времена остајале непопуњене и коначно укинуте. — У XII. в. постала је Дубровачка Епископија, која је убрзо отргла од Барске неке ближе епископије, па је хтела и целу архиепископију да потчини себи. Барани су се томе одлучно опирали, а при том су их увек помагали српски владаоци. Зато су они, — када је 1247. Дубровачка Црква последњи пут покушала да потчини Барску себи, — овако испратили посланике дубровачког епископа: „Шта се нас тиче папа? Наш господин краљ Урош нама је папа!..." Архиепископа барског постављао је или сам папа или га је бирао каптол (свештенство) тамошње катедралне цркве Св. Ђорђа. Под његовом управом било је доста манастира Бенедиктова реда; а међу њима најзнатнија беше опатија Св. Марија Ратачка код Бара. Њу су као поклоничко место и Дубровчани много похађали. Међу Фрањевачким манастирима најзнатнији беше Св. Срђ и Вакхо на Бојани код Скадра, где су биле гробнице старих дукљанских краљева; а одлични су били и манастири, што их је подигла краљица српска Јелена Анжујска са синовима Драгутином и Милутином.

Которска Епископија са саборном црквом Св. Трифуна већ од XI. в. потчињена беше архиепископу талијанског Барија у Апулији, па је тако остало и када је Котор дошао под српску власт. Шта више, Которска Епископија проширила је тада границе своје и на све латинске парохије и опатије разбацане по целој српској држави ван граница Барске Архиепископије. То су биле не само цркве Саса и Далматинаца, по њиховим колонијама у рудницима и тржиштима од морске обале до Београда и Голупца на Дунаву, него и све латинске цркве и манастири у Поморју, који су некада спадали под римокатоличку требињску и захумску епископију, које су крајем XII. в. из српске државе потиснуте и пренесене на острва под дубровачком влашћу. — Везе Котора са Баријем у Италији учиниле су много, да су српски владаоци богатим даровима обасипали тамошњу поклоничку цркву Св. Николе. Први поклон учинио је Немања. Затилг је Краљица Јелена послала у Бари слику Св. Николе на којој је приказана и она како клечи са својим синовима Драгутином и Милутином. А Милутин је 1319. начинио сребрни олтар за подземну капелу где леже моћи Св. Николе и послао велику слику светитељеву сребром оковану и златом извезену, која се и данас чува у ризници црквеној. Цркву ту обдарио је и краљ Дечански; а цар Душан, на молбу каптола, одредио је на дан крунисања свога 1346, да се тој цркви даје 200 перпера (дуката) годишњега дара од његова дубровачког дохотка, — да се свештеници моле Богу за њега и његове живе и мртве. Још је Душан давао годишњи дар и женском властелинском римокатоличком манастиру Св. Кларе у Дубровнику; а бенедиктовски манастир Санкта Марија на острву Мљету, који 1409. присвојише Дубровчани себи, имао је даровнице српских владалаца од Стефана Првовенчанога до цара Уроша...

Ове добре одношаје српских владалаца са Римском Црквом подржавале су доста и краљице западњачког порекла: Млечанка Ана жена Првовенчанога, а нарочито Францускиња Јелена Анжујска жена Уроша I. — Тада су још православни и римокатолички епископи заједно учествовали при неким државо-правним пословима... Али већ после 1300., када се папе преселише из Рима у Авињон, престадоше ти добри одношаји. Главни узроци томе беху с једне стране сукоби Срба са француском династијом Анжувинаца, који су тада владали у Напуљу и Угарској, а с друге особито жестоко прогањање и управо затирање Православља у Угарској за краља Лајоша I. Стога се чује, да и у Србији нема више оне старе толерантности према Римокатолицима. И већ је краљ Милутин пред крај свога живота († 1321.) почео одузимати имања латинским црквама и манастирима; а цар Душан у своме Законику од 1349. прописује строге наредбе за оне, који пригрле „латинску јерес", за латинске свештенике који покушају пропаганду међу Србима и за мешовите бракове. Шта више, 1350. Душан је силом одузео римокатоличке цркве и манастире својих поданика и присилио их све да приме Православље, па их поново дао крстити. — То је био одговор на поступак Лајошев у Угарској са Православнима... Тек када је Душан, из политичких обзира, ступио у одношаје с римским папом и приказивао се као да тобоже жели примити унију, привремено су обустављени прогони Римокатолика, враћене им цркве и манастири, па и пропаганда допуштена. Али, чим је опасност прешла преговори су с папом прекинути и прогонства настављена. Стога је папа и после смрти Душанове покушао да подигне крсташки рат на шизматике Србе, те је за вођу именован Лајош краљ угарски. И већ се у Загребу скупило било преко 100.000 крсташа да иду против Срба, али их је Лајош одвео против Млетака, где се надао бољем успеху...

После Душана ступали су у пријатељске одношаје с папама српске династе у Зети — Балшићи (1360.–1421.), али је и то било без већих успеха по Римску Цркву међу Зећанима. Међутим деспот Ђурађ Бранковић Смедеревац једини од православних владалаца није послао своје изасланике на сабор у Ферару и Флоренцију 1438.–9., када се радило о унији Источне и Западне Цркве. А када је чувени фрањевац Јован Капистран, проповедник крсташкога рата против Турака и јеретика, салетао деспота Ђурђа да прими унију одговорио му је деспот: да је пре готов умрети, него напустити веру отаца својих. За то су и његови поданици после његове смрти радије пристали и уз Турке, него што би допустили превласт Римске Цркне у Србији.

Више успеха имала је Римска Црква у Српском Поморју, које је нешто у XIV. а већином у XV. в. дошло под власт Млетачке и Дубровачке Републике. — Обе ове државе беху одане Римокатолиштву, те у својим областима свим силама настојаваху, да и становници њихови приступе у крило Римске Цркве. И успели су. Због тога су морали и српски калуђери из манастира на Стону, — који је Душан 1334. уступио Дубровчанима уз сталан годишњи данак, — да напусте свој манастир и преселе у манастир краља Милутина у Јерусалиму. А Дубровчани су на место њихово довели Фрањевце. И Конављани код Дубровника морали су силом да приме Римокатолиштво. А 1455. г. наредиле су млетачке власти да се православни калуђери и свештеници имају прогнати из целог Которског Приморја, па и са данашњег острвца Страдиота код Котора, где је Св. Сава 1219. г. у манастиру Св. Арханђела, поставио био столицу зетских епископа. — Данашњи православни Срби по Далматинском и Которском Приморју већином су каснији досељеници и обраћеници у Православље из времена турских.

8. Босанска Црква. — Српска црква у Босни није ушла у састав самосталне Жичко-Пећске Архиепископије, јер Босна већ тада није потпадала под државу Рашку. Она је била у политичкој зависности од римокатоличке Угарске, па је и њезина Црква бар формално остала стално у вези са Римом. Босански епископ, као и сви први епископи у Поморју, потпадао је испрва под сплетског, а затим под барског архиепископа. Доцније узе власт над њим дубровачки архиепископ, а 1225. и коначно 1247. предаде папа угарском калочком архиепископу власт над Босном. Православни нису испрва ни имали нарочитог епископа у Босни. Над њима су вршили духовни надзор православни српски епископи из Рашке (Дабарски и Моравички) и из Захумља. Али ни Римокатоличка Црква није у Босни имала никад чврсте организације. Ту је под утицајем Богомолства развила се једна нова, не толико јеретичка, колико шизматичка Црква. Та је Црква доцније названа Босанском или Кршћанском Црквом. Њој је припадала и већина босанских, тобож римокатоличких, епископа из XII. и у почетку XIII. в. Они носе чиста народна имена и беху махом Богомоли.

Због незгодног географског положаја и политичких прилика у Босни су верски одношаји стално несређени били. Стога су Богомоли ту нашли врло згодно земљиште за ширење своје науке, па се одатле раширили и по Далмацији,Хрватској, Славонији и Угарској. Њих овде нису називали Богомолима већ по латинском Патаренима, што су много молили Оче наш (Pater noster) или по Patari-u предграђу у Милану где их је било много. У Србији опет звали су их Бабунима, јер их је највише било око планине Бабуне над Прилепом у Маћедонији, или Полуверцима, јер су се доста држали и Православља. — Међутим, они сами у Босни и Херцеговини називаху се увек само Хришћанима или Крстјанима.

После бана Кулина († 1204.) Богомолство је поново отимало маха у Босни. И папа Хонорије III. беше наумио 1221. да крене крсташку војну против Босанаца. Али није могао успети, иако је због тога 1225. калочком надбискупу предао врховну духовну власт над Босном. Међутим, за бана Нинослава (1232.–1250.) Богомоли се у Босни тако умножише, да је већ изгледало да ће Римокатолика сасвим нестати у Босни, јер је и сам римокатолички бискуп босански прешао Богомолима. Стога папа поново и енергично позва све западне Хришћане на крсташки рат против Богомола у Босни, наређујући да се даде потпун опрост грехова свима, који иду у тај рат. Папа је том приликом успео и брзо се скупи велики број крсташа против Босанаца. Војна је одмах отпочела и водила се пуних пет година с променљивом срећом. Но када и усорски кнез Себислав пређе на страну крсташа савладају ови Босанце и продру у Захумље, где је такође било доста Богомола, па и од њега један део освоје 1237. Сада Римска Црква одмах поче одлучна радити, да искорени Богомолство из Босне. Папска курија и калочки надбискуп послаше одмах многе Доминиковце за мисионаре у Босну, те почеше дизати цркве и манастире и градити тврђаве за одбрану Римокатолиштва у тој земљи. А хрватски бан Коломан даде босанском бискупу пространа добра са Ђаковом у Славонији. Па ипак од свега тога не би користи. Јер чим је угарска војска изишла диже се бан Нинослав са својим Босанцима и сврже власт угарску, те Богомолство опет диже главу. Шта више, босански бискуп морао је да напусти Босну и пресели се у Ђаково, те да се поврати натраг тек после сто година (око 1340.) — Тада је врховни црквени поглавица у Босни постао богомолски дјед, који се називао и епискуп Цркве Босанске.

За те борбе увидео је папа Иноћентије IV., да ширењу Римокатолиштва међу Србима много смета и употреба латинскога језика и писма у Цркви. Стога је 1248. допустио словенско богослужење и глаголско писмо у Хрватској Сењској Бискупији и по свима крајевима где је то и дотле обичај био.... Међутим су за бана Стефана II. наступили и у Босни бољи дани по Римску Цркву. Тада се и бискуп босански повратио из Ђакова, па је у Думну основана за Босну нова епископија. То јачање Римокатоличке Цркве особито су потпомогли Фрањевци, који су у првој половини XIV. в. одржали победу над Доминиковцима и од тада готово једини, под народним именом ујаци, одржавали Римокатолиштво у Босни и Херцеговини. Они су испрва настањени били само у руднику Сребрници и по другим латинским колонијама, али су се брзо умножили и развили знатну пропаганду. Њима су много помагали, и дубровачки свештеници, који су обично бивали секретари и канцелари босанских краљева... Ипак је Богомолство било много јаче у народу и повело је поновну борбу против ове пропаганде. Стога је угарски краљ Лајош I. са острогонским архиепископом 1363. повео нову крсташку војну на Босанце и у први мах савладао их. Али убрзо после тога успео је бан Твртко I., помоћу Богомола и православних, да збаци са себе угарски јарам и очисти Босну од крсташа. Но Твртко је желио да сачува независност од Угарске и уједно да завлада Далмацијом и Хрватском, па је стога требао папску помоћ и примио је сам Римокатолиштво. — То су чинили, бар привидно, и други владаоци, те је пропаганда римска могла јаче да развија свој рад; и ако су после смрти краља Дабише (1391.–1395.) Богомоли тако се осилили, да су почели рушити римокатоличке цркве и манастире. Но за последња два босанска краља, који су сасвим подлегли утицају римокатоличком, наступило је жестоко прогањање Богомола. Најгоре прогањање било је 1450., када су многа села и градови попаљени, те је преко 40.000 Босанаца пребегло у Србију, Турску и Херцеговину. Ти и други незадовољници ступили су затим у преговоре с Турцима, примили Мухамедовство и довели Турке на Босну. И Босна је 1463., у првом реду баш због тих непрестаних крвавих верских размирица, готово без крви и јуначке смрти — без Косова — пала у руке Турцима, а велики део босанско-херцеговачке властеле и народа лако је примио Мухамедовство.

Босанска Кршћанска или Богомолска Црква организовала се први пут у XII., а коначно у XIII. в. — Њезин врховни старешина звао се дјед, као њен архиепископ. Уз њега су били гости као епископи, који су обично били на дворовима војвода у појединим областима. За њима су били старци као проте, те кршћани и крстјанице као свештеници и свештенице. То је била њихова јерархија. Једино њима припадало је право да моле за душу. Женили су се као и други, али су се заветовали на непрекидан пост. Остале присталице ове Цркве називале су се мирски или мрсни људи, јер могу и мрсити. Веру своју називали су правом апостолском вером; а путник Курипешин из поч. XVI. в. (око 1530.) вели, да су вере Св. Павла.

У XV. в., по тестаменту знаменитог госта Радина, њихово учење беше врло блиско Православљу. Поштовали су крст и светитеље, осим старозаветних; веровали су у свету нераздељиву Тројицу, у опраштање грехова и страшни суд; као велике празнике славили су Божић, Ускрс, Благовести, Вазнесење, Богородичне празнике, Св. Петра и Павла, Св. Ђорђа, Св. Арханђела Михаила, Св. Стефана Првомученика и Недељу Свих Светих; а особито свечано држали су и славили своја Крсна Имена. Но поред недеље много су поштовали и петак, а нарочито младе петке. Начин крштења имали су други, а молили су се и клечећи. У XV. в. градили су већ и боље храмове, уносили у њих иконе и палили свеће за душе покојника. Ту су сахрањивали и своје црквене представнике: дједа, госта и старца, које су називали још и стројницама. Иначе им гробља обично не беху заједничка већ разбацана по баштинама: пољима, ливадама и шумама. — Та гробишта очувана су до данас по целој Босни и Херцеговини у знатном броју, као једини истакнути сведоци тако јаке секте верске у народу нашем. Гробни споменици већином су високи каменити стечци са урезаним записима и сликама: звезде, полумесеци, коњаника, стреле, народнога кола у игри и т. д. Од Св. Писма признавали су само Нови Завет и Псалтир, кога су делили по православном обичају, док су им Заповеди Божје дељене и по римском начину.

Богомолства нестало је у главном убрзо после обновљења Пећске Патријаршије, али се по нешто и даље одржавало. Тако је још крајем XIX-в. око Неретве у Херцеговини и око Крешева у Босни било неколико хришћанских кућа, које нису признавале ни православне ни римокатоличке свештенике. — Њих је нестало тек за аустријске окупације...

Православље је ухватило јачега корена у Босни тек за владе сремског краља Драгутина Немањића у Северној Босни, крајем XIII. и почетком XIV. в. — Тада је основана и православна епископија у северо-источној Босни, којој је наследница данашња Зворничка или Доњо-Тузланска Митрополија. Први православни босански епископ Василије беше Драгутинов повереник у државним и дипломатским пословима. Тада је у већем делу Славоније владао Драгутинов најстарији син Владислав (од 1292.), као наследни господар... Шта више и сам бан босански из прве половине XIV. в. Стефан Котроманић, син кћери Драгутинове био је и остао је до краја живота свога вере православне, и ако је папа много настојао да га обрати у своју веру. Православан је био и брат његов Владислав, а уз њих и многа властела босанска, који су у друштву с Богомолима успешно се опирали превласти угарској и пропаганди римској. А ово снажење Православља у Босни потпомогнуто је особито за време бана, потоњег првог краља босанскога Твртка I. (1353.–1391.), који је склопио савез са кнезом Лазаром, свладао Николу Алтомановића и задобио један део старе Рашке, који беше у власти тога властелина. — Том приликом пала је под Босну и православна Дабарска Епископија, која је имала седиште у области Дабру, а у манастиру Бањи близу Вишеграда. Дабарски епископ добио је тада закониту власт и над целом Српском Православном Црквом у Босни, те је одмах развио плодоносан рад у корист Православља. Осим тога, Твртко је, као потомак по женској лози краља Драгутина, ишао и затим да наследи српски рашки престо породице Немањића, када је ова с царем Урошем 1371. изумрла. Стога је обилно помагао Православље и 1377. на гробу Св. Саве у Милешеви дао се крунисати за краља Рашке и Босне...

Но још више почео се умножавати број Православних у Босни када су Турци, после несрећне битке на Косову Пољу, отпочели своја продирања и пљачкања по јужним Српским Земљама. Тада су многи из Рашке склонили се у Босну и тамо остали. Те сеобе бивале су доцније све чешће, те је већ пред пад Босне знатан број Православних налазио се у Босни. Дабарски епископ постао је тада митрополит и неко време имао је столицу у Милешеви, као врховни старешина Босанске и Херцеговачке Православне Цркве. А још раније Захумска Епископија, коју је основао Свети Сава на Стону, пренесена је била у задужбину Немањина брата Мирослава — у Петров манастир на Лиму у Белом Пољу... — С падом Пећске Патријаршије дошла је ускоро и цела Српска Православна Црква у Босни и Херцеговини, као и сва остала Српска Црква, под власт охридскога архиепископа, да доцније уђе у састав обновљене Пећске Патријаршије и добије коначну организацију.

9. Манастири и калуђери. — Видели смо, како се код нас одмах с појавом Хришћанства појавило и монаштво по византијском обрасцу те се најјаче развило по Маћедонији, а нарочито око Преспанског и Охридског Језера. Доцније нешто јавља се оно све више и у централним Српским Земљама, а особито у долини Лима, која беше средиште пренемањићске Србије. У Шоплуку међутим, — у крају између Вардара, Струме и Мораве развио се нарочито пустињачки облик монаштва. Ту се као први велики аскета помиње Св. Јован Рилски († 946.), коме је 1333. г. обновио манастир чувени Душанов војвода Хреља те се тамо и данас види 25 м. висока Рељина Кула. Реља је ту и умро, као монах Харитон. Доцније је Рило оправила и царица Мара, ћерка Ђурђа Бранковића, те 1469. пренела у њ’ и тело Св. Јована Рилског из Трнова, где се тада налазило... Из XI. и XII. века су чувени пустињаци Св. Прохор Пчињски са Овчег Поља, Св. Гаврило Лесновски код Кратова и Св. Јоаким Сарандапорски у планини Осогову... У XIV. и XV. в. има пустињачког живота и у западним крајевима нашим, а нарочито око Призрена и Пећи. Из тога су доба Св. Петар Коришки у горама призренским и Св. Јанићије Девички из планине Девич северно од Пећи. А и у северо-источном крају Србије тога времена био је прилично развијен пустињички живот, нарочито по планини Мојсињу код Сталаћа, у Ресави и Подунављу. То су били већином страни калуђери, које је народ називао Синајцима. А најзнатнији међу њима беху испосници св. Ромил, родом Видинац, у Раваници, Св. Григорије од Смирне у Горњаку и Св. Зосим у Туману код Голупца. — За овог последњег се прича, да га је у шуми нехотице устрелио Милош Обилић, чији двор беше тобоже у оближњем селу Дворишту; па је Милош и подигао манастир Туман, да би покајао тај грех. По народном предању у самом Мојсињу било је тада око 50 богомоља; а и данас се ту, на релативно малом простору, налази 25 цркава и црквишта. И изнад манастира пећског у клисури има осам пећина, у којима су негда пустињаци становали. Таквих пећина налази се готово по свима крајевима нашим у близини већих манастира...

Прави манастирски киновијски или заједнички калуђерски живот, који су у јужним областима нашим већ у XI. и XII. в. Грци знатно развили, у средишњим крајевима почео је снажније да се развија тек од Немање, па је у XIV и XV, в. дошао до врхунца своје моћи. Најзнатнији манастири беху царски манастири или лавре са ставропигијским самоуправним правима. — Први такав манастир беше Немањина Студеница, са лепом црквом од бела мрамора. Њу је Немања подигао себи за гробницу. А остали Немањићи нису, по примеру византијских царева, начинили ту Маузолеј, у коме би се сви сарањивали, већ су дизали себи нове задужбине.^[5] Тако је постала Жича Првовенчанога, Милешева Владислављева, Сопоћани Урошеви, Бањска Милутинова, Дечани Стефанови, Арханђел код Призрена — Душанов и други; па и Раваница Лазарева и Манасија Стефанова у Ресави.

Старешине ових манастира зваху се велики игумани, а игуман Студенице носио је још и наслов велики архимандрит, јер је Св. Сава био први архимандрит тога манастира. У редове царских манастира наших убрајао се и Хиландар у Светој Гори. Игумана за те манастире бирало је само братство манастирско на предлог владаочев, архиепископ или патријарх производио га је у чин, а владалац, на свечаној служби, лично га је уводио у то достојанство тиме, што би му предао палицу или жезао и пољубио га. — Углед тих игумана био је врло велик и на државним саборима они су седели, по реду старешинства, за посебним столом одмах иза епископâ. Уз то су ти манастири потпуно изузети били од епископске власти, па су старешине њихове како у самом манастиру, тако и по селима и засеоцима својим, вршили потпуну судску власт над свима, — изузевши само неке нарочито велике кривице за које се ишло директно на владаочев суд. А села и заселака имао је сваки тај манастир довољно, јер су им оснивачи даривали за издржавање многе земље, готово читаве области, — метохије са многобројним селима, засеоцима, виноградима, воденицама, пчелињацима, шумама и пашњацима...

Ти велики спахилуци давали су манастирима велике приходе, па је и број калуђера бивао у њима врло велик. Покаткад износио је у некима и по неколико стотина, а пропис је био, да се на 1000 кметских кућа може издржавати само 50 калуђера. Стога су многи монаси могли безбрижно живети и бавити се молитвом, науком и просветом.

Манастирима је много дизало углед и то, што су тада у калуђере ишли и владалачки и властеоски синови, па и сами владаоци, а већина тих калуђера живела је примерним животом и одликовала се дубоком побожношћу, иако код нас никад није било оног претераног источног анахоретског, аскетског живота, какав после и у Русији сретамо.

Друга врста манастира наших беху епископски дворови. — У њима је било седиште епископа, митрополита, архиепископа и патријараха наших. Најстарији такав манастир био је у Расу, са црквом св. апостола Петра и Павла, где је била и прва српска православна епископија. Налази се и данас северно од Новог Пазара, при ушну Дежеве у Рашку. Тај манастир беше центар црквеног живота у Србији, све до оснивања самосталне архиепископије (1219.). Ту је Немања примио Православље, ту окупио и први сабор против Богомола, па се ту на сабору и престола одрекао. Епископи рашки седели су у њему за све време државне самосталности наше, а манастир је појао још и средином XVIII. в. Доцније тек обрнуше га Турци у свој војни магацин. — Такових епископских манастира било је колико и епархија а најзнатнији су Жича, Пећ, Грачаница и Моравски Градац (Ариље). У њима није било игуманâ, јер је сам епископ био старешина манастирски.

Остали манастири беху епархијски и ктиторски. — И међу њима су многе саградили или обновили владаоци наши или њихове жене, а друге подигоше властела, епископи, калуђери и народ. Ктитори или осниваоци имали су нарочита права у манастиру. Они су Типиком прописивали унутрашњи ред и постављали игумана; за живота имали су почасно место, а после смрти гроб у манастирској цркви. Уз то је манастир дужан био, да стално помиње, како за живота тако и после смрти, ктитора и његове у молитвама својим, а нарочито на дане, које је он посебно одредио. Још су ктитори имали право, да свој манастир даду у метох коме другом манастиру. То су особито чинили владаоци, давајући мање манастире Хиландару, Јерусалиму и другима тако, да су ти метоси дужни били половину па и две трећине, својих годишњих прихода претворити у новац и шиљати оном манастиру, коме су приклоњени.

Унутрашњи живот у нашим манастирима равнао се у главном по општим црквеним законима за калуђере и ктиторским нарочитим прописима — типицима. Старешина је био игуман, а њега су у управи помагали за то изабрани старци, иконом и параиконом, еклисијарх и дохијар, који је примао и испраћао госте. Сви калуђери добивали су одело и потпуно издржавање у манастиру; у некима имали су и малу годишњу плату у злату. Храна је била посна, без меса. Јео се обично просени хлеб, вариво, сир и риба, а пило се доста вина, пива и медице; за ракију се у то доба још није знало у нашим крајевима У животу калуђерском умело је да буде и недостатака, па је Душанов Законик и у том погледу донео неколико одредаба у корист доброга реда и напретка манастирског, а нарочито: да калуђери и калуђерице не смеју живети ван манастира својих.

Ради сталног поста манастири су наши развили речно и језерско рибарство, као знатну привредну грану, Испочетка је и код њих, као и по целом народу нашем превлађивало сточарство, а доцније се све више развија земљорадња, те се чешће појављује и пшенични хлеб.

Поред многих манастира наших беху доцније и склоништа за старе и изнемогле сиротане; а неки манастири на главним трговачким друмовима, подизали су и свратишта за путнике. Тако знамо, да су епископски манастири Св. Николе у Дабру код Прибоја и Св. Петра и Павла у данашњем Бијелом Пољу служили као караванске станице Дубровчанима крајем XIV. и почетком XV. в. Најпосле око неких манастира развише се током векова и читава места, вароши и градови. Тако су постали Битољ, Чачак, Прокупље, Ариље, Тетово, Гостивар, Бијело Поље, Цетиње, а можда и Пећ, Ђунис (Св. Дионисије) и још нека друга места.

Многи калуђери наши бивали су високи чиновници по владарским и властеоским канделаријама, па су они обављали и скоро све дипломатске послове са Византијом; а за одношаје са Западом употребљавани су обично римокатолички монаси наше народности из Приморја. — Круна је свагда у представницима црквеним гледала своје природне савезнике против моћне властеле; али ипак немамо ни једног случаја, из доба државне самосталности наше, да су представници Цркве учествовали у бојевима и истакли се као војсковође. Знамо само за архиепископа Данила († 1338), да је као игуман Хиландара јуначки руководио обрану манастира од Каталана; а архиепископ солунски Јевстатије записао је, да су се Срби калуђери, из манастира Св. Димитрија у Солуну, 1185. г. одликовали својим јунаштвом при одбрани града од Нормана.

Женских манастира било је такође у нашој Старој Цркви. — Први такав манастир познат нам је код цркве Св. Госпође у Котору, који је пре 809. г. подигао властелин Андреације за своју ћерку Теодору, која се замонашила. Затим је био код цркве Пречисте у Крајини на Скадарском Језеру. Ту је, после убиства св. кнеза Владимира (1016. г.) живела његова удовица Косара, ћерка маћедонског цара Самуила. А и прва Немањина задужбина, из времена пре 1168. г, беше женски манастир Св. Богородице у Топлици, недалеко данашње Куршумлије. — Ту је он, са својом женом Аном, установио збор чрница и предао га Ани да се стара о њему. Изгледа, да је доцније и у Расу основан женски манастир, где је Ана као калуђерица Анастасија провела последње године живота. А кнегиња Милица, као калуђерица Јевгенија, саградила је манастир Љубостињу недалеко Крушевца, у коме је окупила многе удовице косовских јунака. И сестра кнеза Лазара Драгиња, удовица челника Мусе, подигла је женски манастир у Копаонику код Брвеника, где је и умрла као монахиња Теодосија (после 1381.). А крајем XV. в. подигла је деспотица Св. Анђелија један женски манастир код Крушедола у Фрушкој Гори; док је нешто доцније у удовичком манастиру у Сремским Карловцима провела последње године живота Јелена, удовица војводе Св. Стјепана Шкиљановића... Помиње се још женски манастир у Јањушу код Лесковца 1499. г., а затим Ђенавија женски манастир у Пећи током XVI. в. Но изгледа да је било много више женских манастира и да су ти били већином поред знатнијих, мушких. Тако се зна за калуђерице код Студенице, Сопоћана, Дечана и т. д. — Тај тип женских манастира поред мушких превлађивао је доцније за Турака, а можда већ и у Немањићско доба...

У калуђерице наше ишле су већином удовице и уопште женскиње, које је живот разочарао; али турски путописац Евлија Челебија помиње и један чисто девојачки манастир наш у тврђави града Вучитрна на Косову. А у XIV. и XV. в. нарочито су се много монашиле удовице српских владалаца и властеле. Неке од њих и даље су живеле у дворовима својим, као што је то и у Византији обичај био. — Тако на пр. знамо за Јелену Анжујску, удовицу краља Уроша I., да је скоро 40 година провела као калуђерица на двору своме у Брњацима. Ту је она држала одличан пансион за девојке, у коме су обучаване књизи и ручним радовима, а по том удаване. Шта више ту је Јелена отворила и радионицу за преписивање књига, које је онда поклањала разним црквама...

Међу калуђерице ушла је и прва царица наша Јелена Душанова, па Јелисавета Краљевића Марка, Мара-Марина Вука Бранковића, Теодора-Ксенија Ђурђа Балшића, последња деспотица у Србији Јелена-Хипомена Лазарева и многе друге. Али је иајистакнутија међу њима Јефимија, удовица деспота Угљеше, за коју писац њенога времена Константин Философ из XV. в. вели: да је била врло отмена, одважна, присебна и веома корисна кнегиња — калуђерица. Она је живот провела већином у манастиру Љубостињи са кнегињом Милицом, где је необично много уметнички везла; а кад је требало бавила се и дипломатским пословима...

Бивало је и код нас случајева, да су неке властеоске жене и кћери, морале да се калуђере ради кривице свога мужа или оца. Тако знамо, да се око 1397. г. морала да закалуђери Видосава рођака књегиње Милица, а супруга у побуни савладаног сребничког војводе Новака Зојића, са своје четири кћери, да би спасле живот његов. — Ради тога морао се и он закалуђерити.

Унутрашњи живот женских манастира равнао се у главном по истим правилима као и у мушким. Разлике су биле само у том, што је богослужења обављао нарочити духовник који је био мирски свештеник или старац из ког оближњег мушког манастира, а монахиње су читале и појале за певницама. Но монахињама није било дозвољено ни све црквене песме певати, а особито не прокимен, нити су смеле улазити у олтар. — Иначе су се калуђерице наше, поред молитве и васпитања женске деце, бавиле још и разним ручним радовима; те нам се од њих сачувало неколико тако дивно израђених везова на црквеним стварима, да се и данас с њима поносимо.

Први мотиви, који су покретали владаоце и властелу нашу, да подижу велељепне манастире и цркве беху религијско-политичке природе. — Требало је, на име, и спољашњом величанственошћу и лепотом, као и унутрашњим сјајем, утицати на душу народа, да се утврди у Хришћанству и што радије окупља у те онда још једине школе, не само моралног него и културно-просветног подизања. Зато су цркве украшаване што се лепше могло. Неке су од њих и споља и изнутра обложене биле разнобојним, често каткад као стакло углачаним мрамором, те покриване оловом и другим металом. А изнутра су сјале у злату, сребру и драгом камењу разасутом по иконама на иконостасима, ћивотима светитељским, кандилима, крстовима и другим црквеним стварима. Уз то су сви зидови били украшени одличним сликарским радовима, који су живо представљали, са педагошком тенденцијом, најважније догађаје из Св. Писма и даље црквене историје, нарочито пазећи на илустрацију Страшнога Суда...

Из истих разлога набављане су за манастирске цркве читава телеса или поједини делови њихови од разних светитеља, као и друге реликвије. — Тако на пр. знамо, да је већ 809. г. купљено тело Св. Трифуна за његову цркву у Котору; 983. г. пренесен је Св. Ахилије из Ларисе у патријаршијску цркву Мале Преспе; 1072. г. однели су Мађари руку Св. Прокопија из Ниша у Сремску Митровицу, а 1167. г. повратио ју је византијски цар Алексије I. у Ниш; у Ђурђевим Стубовима у Расу од XIV. в. налазила се рука Св. Јована Дамаскина; а у ХV. в. кнегиња Милица пренаша из Видина, прво у Крушевац а после у Београд, тело Св. Петке и царице Св. Теофаније; док деспот Ђурађ Бранковић доноси 1453. г. из Цариграда у Смедерево тело св. јеванђелиста Луке. И краљ Стефан Првовенчани приложио је својој Жичи много реликвија. — Тако: комад часног дрвета на коме је Христос разапет био; парче ризе и појаса Богородичина, део деснице и главе Св. Јована Крститеља, те делове и делиће моћи светих апостола, пророка, мученика и других светитеља. А у Дечанима се чува коса Христова, коју је Св. Сава добио на дар од јерусалимског патријарха, и сунђер у који је Св. Стефан Дечански купио крв своју када су га ослепљивали...

Уз то су набављане и чудотворне иконе, а нарочито иконе Мајке Божије. — Тако знамо, да је у Београду већ 1073. г. била чудотворна икона Св. Богородице, коју је тобоже Св. Лука насликао. С њом је византијски командант Београда те године изашао пред Мађаре, када су град освојили. Она се помиње и доцније као велика светиња за Драгутина и Милутина, па и за деспота Стефана и после њега све до освојења турског 1521. г. За тим се спомиње: Нерукотворна Чудотворица Црногорска у манастиру Матејчи код Куманова, Чудотворица Градачка у Чачку, Богородица Милостива код Струмице, Тројеручица у Скопљу и Хиландару, као и још неке друге.

А како је велико богатство у златним сребрним и другим драгоценим стварима морало бити по манастирима нашим онога доба, можемо бар донекле представити кад знамо, да су Турци, поробивши у XV. в. Раваницу Лазареву у Ресави, однели из ње на 12 камила разних скупоцених предмета.

Поред поменутих мотива дизани су манастири и из побожности, што је карактеристична црта Немањића. — Страх од Страшнога Суда потресао је онда многе душе, па се као једно од најпоузданијих средстава за спас душе, сматрало подизање цркава и манастира, као и прилагање побожним установама. Отуд их народ и назива задужбине... Неки су манастири подигнути и као извршење завета. Тако су постали Немањини Ђурђеви Стубови у Расу, јер се заветовао Св. Ђорђу да ће му служити целога живота, ако га ослободи тамнице у коју су га браћа бацила; а господар Зете Иван Црнојевић подиже манастир Богородици на Цетињу, јер се у изгнанству заветовао Богородици од Лорета, да ће јој подићи цркву, ако му помогне да се поврати у своју земљу. Душан опет прилажући дар Св. Арханђелу у Јерусалиму 1350. вели: да тиме он и жена стварају чеда бесмртна, када им Бог није дао да буду многочедни. — Но поред тих мотива било је, несумњиво, и много таштине, моде и жеље за репрезентацијом.

10. Хиландар и Св. Гора. — Кад је Св. Симеун дошао на Св. Гору 1197. становао је неко време код свога сина Саве у грчком манастиру Ватопеду. Стога су они овај манастир лепо обновили, украсили и богато обдарили златом, сребром и иконама; а слично учинише и са манастирима Каракалом, Ксиропотамом и Филотејем, који их зато и данас називају својим другим ктиторима... Међутим, обилазећи Свету Гору дошли су они брзо на сретну мисао, да ту подигну један нов велики манастир у коме ће се српски калуђери, у духу источног православља, образовати и спремати за узвишену просветитељску службу у своме народу. Одмах су изабрали и место. — Један од најлепших положаја с леве стране, недалеко од улаза у Св. Гору са полуострва Халкидике. Ту су лежале развалине једног старог грчког манастира, који су гусари оробили и разорили. Цар византијски Алексије III., таст Стефана Првовенчанога, уступио им је радо то пусто манастирско земљиште, те они помоћу Стефановом саградише величанствену задужбину себи и Народу Српском 1198. г. То је чувени манастир Хиландар — Лавља Уста, који са својим високим зидовима и кулама, што их је доцније подигао краљ Милутин, изгледа и данас као какова средњовековна тврђава. — Та утврђења подигнута су због гусара, који су врло често досађивали манастиру, те је пре тога краљ Драгутин, да им помогне у одбрани, шиљао своје сељаке од Призрена, да у Хиландару чувају стражу на морском пристаништу. А старешина кулâ звао се башта, те је био монах као и његова војска...

Св. Симеун дошао је у Свету Гору са неколико својих властелина, који се одрекоше власти и с њиме се покалуђерише; а поред њих убрзо се преселише у овај нови манастир и многи Срби калуђери из разних светогорских и других манастира. — Велики жупан Стефан обдарио је одмах ову нову задужбину са земљама у Србији и предао јој у баштину многа села; а цар Алексије III. даде јој наслов и права царског манастира... Сава је, међутим, одмах саставио и Устав или Типик, по коме се има проводити живот у Хиландару. — Тиме је он постао први законодавац за српске, а донекле и за остале словенске калуђере на Св. Гори, јер су та правила и Руси и Бугари усвојили.

Тако је Хиландар под управом Св. Саве брзо и бујно почео да напредује и цвета, те је постао српско културно огњиште у главном центру монаштва и византијске црквене образованости. — Зато је он стекао великих заслуга за Цркву и Народ Српски. У њему су, на име, образовани готово сви први архиепископи и књижевници наши; а стално је остао средиштем преводилачке књижевне радње наше, па је ту постало и неколико оригиналних дела старе српске литературе. Ту су не само многе књиге превођене, писане и преписиване, него и иконе сликане и разне друге црквене ствари израђиване, те у Србију и све друге крајеве наше разашиљане... Зато су сви владаоци наши велику бригу о њему водили и богато га снабдевали свачим, а нарочито са земљама, којих је он имао више него иједан други српски манастир, — само да би свој задатак чим боље могао извршивати. А када је нестало српских владалаца преузели су на себе ту бригу, бар донекле, велики руски владаоци, који су му 1556. г. даровали и Подворје у Москви. Али главну бригу о њему преузео је на себе сав Српски Народ, који је и од уста својих умео да откине, па да даде Хиландару и другим манастирима, само да би их одржао као чуваре вере н просвете своје, и сачувао од обести турске. Свесрдно су то чинили и многи аустријски Срби, док им државна власт није то забранила у другој половини XVIII. в. А када је почетком XIX. в. обновљена Србија, преузела је она одмах на себе бригу о Хиландару. И док је свима другим калуђерима забранила долазити у прошњу, тако звану писанију, није хиландарскима. Но када је после законом од 1847. г. писанија у Србији коначно забрањена, одређена је Хиландару стална годишња помоћ од 500 дуката. Осим тога Хиландар има и данас у Нишу један свој метох, под управом једног свог јеромонаха. — Уз то је Србија увек била његов законити заступник код Порте у Цариграду, па је то и данас код грчке владе у Атини, док се можда светогорско питање друкчије не реши.

Хиландар се и данас сматра као царски манастир и убраја међу пет првих и најугледнијих светогорских манастира, чији представници у главној управи у Кареји могу заузети председничко место. У његовој огради има једна велика и једанаест мањих цркава. Ћелијâ посебних има 26, а калуђера до 100; од којих су тек око 40 Срби, а остало Грци, Руси и Бугари. — За Бугаре је Хиландар такође многе заслуге стекао, јер су баш главни радници на духовном препорођају Бугара своје образовање већином у њему добили...

Библиотека Хиландарска беше највећа српска библиотека, те њој имамо много да захвалимо, што су очувани понеки домаћи извори за проучавање наше прошлости. — У њој, као и у целом манастиру, налазе се сачувани и врло многи предмети наше старе лепо развијене црквене уметности...

У Хиландару се чува и једна од најдрагоценијих и најпоштованијих реликвија на Св. Гори. — То је икона Богродице Тројеручице. О њој постоји предање, да је припадала Св. Јовану Дамаскину († око 754.) и да му је на њој зарасла, због обране икона, одсечена шака. Стога је он начинио од сребра шаку и приковао је, као трећу руку, на икону Богородичину ... Из Дамаска пренесена је доцније та икона у Јерусалим. Ту ју је нашао Св. Сава, откупио и донео Хиландару. А овде се она вековима налази у вечној светлости, јер око ње стално гору свеће и кандила. Уз то је сва обасута драгим камењем те златним и сребрним поклонима.

Српски владаоци и народ богато су даривали и друге светогорске манастире све до XIX. в. Особито их је обилно даровао цар Душан, када је цела Света Гора дошла под његову власт и он у њој са царицом 1347. неко време провео. А деспот Угљеша из основа је подигао грчки манастир Симонпетру око 1370. г., јер му је аскета Симон, који се на том месту подвизавао, излечио ћерку. У XIV. в. прешао је у српске руке грчки манастир Св. Павла и остао чисто српски до XVI. в. А Срба калуђера било је доста и по другим светогорским манастирима све до XVIII. в. Шта више, током XV. и XVI. в. изгледало је као да је Св. Гора преплављена Србима, који улазе у све светогорске манастире, постају игумани, па их често бирају и за старешину — прôта целе Свете Горе. Но од XVIII. в. занос Срба за калуђерским животом нагло опада и опао је тако, да се често и у самом Хиландару тек једва по који Србин нашао. Од XV. в. помагали су Срби много и руски манастир Св. Пантелејмона на Св. Гори; који је имао и своје метохе у Србији, а најревноснији његови помагачи беху последњи деспоти Бранковићи.

Наши стари много су поштовали и манастир на Синају. Цар Душан, хвалећи у једној повељи живот монаха наших у манастиру Трескавцу код Прилепа, на првом месту истиче Синајце, па онда тек Светогорце. Зато је већ од XIII. в. било у њему и неколико Срба калуђера, који су тамо писали и преписивали разне књиге српско-словенским језиком и шиљали их у Отаџбину браћи својој. Тај манастир је богато даровала и краљица Јелена, са својим синовима краљевима Драгутином и Милутином, па је чак и Богомол херцег Стјепан Косача, у половини XV. в. послао му богате дарове по милешевском митрополиту Давиду. Стога су Синајци и за турског ропства одржавали везе са Србима и долазили по милостињу нашим претцима, који су их увек лепо примали. У библиотеци синајској и данас се чувају рукописи, које је српски серески митрополит Јаков 1360. даровао синајским калуђерима српске народности.

Најпосле, цареви наши Душан и Урош даривали су много и знамените грчке метеорске манастире у Тесалији. А оснивалац главног метеорског манастира, Св. Преображења, беше последњи изданак лозе Немањића — монах Јоасаф, син цара Симеона Синише Палеолога, брата Душанова по оцу. — По источном обичају у том се манастиру и данас чува његова лубања.

11. Просвета и књижевност. — И пре Св. Саве било је код нас понешто рада на просвети и књижевности по маћедонским и грчким узорима. Шта више изгледа, да су Богомоли имали прилично развијену своју посебну књижевност, чија је дела Немања дао спалити. Но сав тај рад у оним несређеним државним и верским приликама није могао бити од већега значаја. Поуздано је међутим само то, да је већ до Св. Саве старословенски језик и правопис добио код нас српско обележје и развио се у српско-словенски или србуљски књижевни језик, а за писмо већ поодавно беше уведена ћирилица.

У прво време развијала се књижевност наша врло споро, а сметња јој је била и то, што још тада не беше ни повољних средстава за писање и раширивање књига. Писци и књижевници морали су да се боре са великим тешкоћама. Не само да није било штампарија, него још ни хартија не беше ушла у обичај. Све књиге писане су на учињеној животињској кожи — пергамену, који је био врло скуп. Али ипак из тих најстаријих времена ми имамо врло вештачки написаних књига, с бојадисаним илустрацијама и са разним другим орнаментима рађеним често и сребром и златом. И све је то тако израђено, да се морамо дивити не само вештини, него и вољи и истрајности у раду наших старих писаца и књижевника. Примера ради поменућемо само Јеванђеље Немањина брата Мирослава жупана захумског (1171.–1191). — То је уједно и најстарији до сада познати споменик наше писмености.

Од глаголске писмености наше остало је само неколико одломака; а од писмености наше на латинском језику остала су нам само два списа, од којих је један без наслова и завршетка. То је Хроника попа Дукљанина, како се од XVI. в. назива, а компиловао ју је, по свој прилици, неки свештеник из Бара у првој половини XIII. в. Спис се дели на три дела у којима се износе махом непоуздани податци локалних традиција о Хрватима и Србима, те о зетском кнезу Св. Владимиру и другим зетским владаоцима из X.–XII. в. Други је спис написао архиепископ барски Виљем Адам (1324.–1341. г.) као упутство за пут у Палестину, са описом српских земаља и кратким прегледом историје Рашке државе од почетка XIII. в.

Као код свију културних народа Средњега Века тако су и код нас манастири били главна просветна средишта. — Уз мушке и женске манастире подизане су школе, у којима се деца учила читању, писању и другим нужним наукама оног времена. Учитељи су били махом калуђери и калуђерице, код нас звани још чрнци и чрнице. Но осим ових манастирских школа било је школа и у епископским дворовима, као и у владалачком двору и по домовима неке властеле. А у доба превласти наше на Балкану, за царева Душана и Уроша, подигла се знатно и просвета наша. Тада су отворене многе школе по новим богатим манастирима, а моћна властела доводила је са Истока и Запада спремне учитеље у дворове своје, да им децу васпитавају или су децу шиљали на науке у просветне центре Византије — Цариград и Солун, као и на Јадранско Приморје — Дубровник.

Тако је властела прва примала културу Истока и Запада, те је ширила по Отаџбини својој. А ширењу тих култура много су допринели и разне занатлије и трговци, нарочито Дубровчани, који се настанише по српским градовима и трговима или путоваху по свима Српским Земљама. — Од Душановог доба било је већ и код нас подеснијих средстава за ширење књижевности. Тада већ чешће улази у употребу хартија, која је у XV. в. готово сасвим истиснула скупи пергаменат.

Још се је просвета и књижевност наша развијала особито живо за деспота Стефана Лазаревића (1389.–1427.). Он је књижевност ванредно помагао, а и сам се њоме бавио, превађајући с грчкога и пишући самосталне производе на српском језику. — Један његов рукопис чува се у Народној Библиотеци у Београду под бр. 200.— У његово доба изведена је и нова редакција српског књижевног језика и правописа. Извео ју је Константин Философ према грчком правопису. Он је био учитељ и поправљач црквених књига на двору Стефанову и први писац о правопису српском. И док су Хиландар, Студеница, Жича и Пећ, поред других манастира, били главна средишта прве наше књижевности и просвете, главни центри ове нове књижевне школе наше постадоше ресавски манастири, а нарочито Стефанова Ресава, названа доцније по његову песничком називу Манасија. Ту је Стефан из Свете Горе и из других манастира довео многе образоване калуђере, да преписују, преводе и исправљају богослужбене и друге књиге. Стога стари писци и називају Стефана српским Киром, по богатим даровима, Манасијом по слаткоречивости и Птоломејем по љубави према књизи... Изгледа, да је у то доба и Београд, престоница Стефанова, био средиште неког књижевног или бар преписивачког рада, када је војвода Радослав могао у Београду наручити, да му се препишу 8 књига за његов манастир Пречисте у Радешино, па после послао преписивача у сам манастир, да настави преписивање...

Рад на поправљању превађању и преписивању књига настављен је и за деспота Ђурђа, који се и сам лично много интересовао за црквену књижевност. По једном његовом аутографском запису из 1434. г. он је прочитао књигу Лествицу, коју је дуго тражио. Читајући ту књигу он је увидео, да се преводи те књиге не слажу међу собом, те је у Цариграду и Св. Гори нашао неколико грчких и словенских примерака њених. Онда је позвао себи у Смедерово неке одличне Светогорце старце, те с њима и са својим браничевским митрополитом Саватијем сео, и после многог труда, упоређењем разних преписа и превода те књиге, сачинио свој примерак...

Ресавски преводници уживали су велики углед и доцније у народу нашем, те су њихова дела разнесена по целоме Српству. — Шта више, од XV.–XVII. в. њихов је утицај био општи и претежан не само по српским крајевима, него и по целом православном словенском Југу.

Основ јачем развитку српске књижевности, као и просвете у опште, ударио је Св. Сава. — Он је и сам доста написао; а главна су му дела: Живот Св. Симеуна Мироточивога, Типици или правила за манастирски живот у Кареји (његовој самачкој ћелији у Св. Гори), Хиландару и Студеници, те Законик за Српску Цркву названи Крмчија. Ова је под његовим руководством преписана на српско-словенски језик и као збирка општих црквених закона има и данас вредност, не само у целој Српској Цркви него и по осталим Словенским Православним Црквама... Књижевник је био и брат Савин краљ Стефан Првовенчани. Он је такође написао Живот Св. Симеуна, али много опширнији од Савинога и са више обзира на његов политички рад. Хиландарски калуђер и одличан ученик Савин Доментиан написао је Живот Св. Саве. То је наша највећа стара биографија. И он је написао Живот Св. Симеуна. — Сви његови радови препуни су богословских украса... Стога је његов Живот Св. Саве прерадио један други хиландарски калуђер Теодосије, који је написао још и неколико других дела. Овај калуђер надмашио је својим китњастим стилом све претходнике, те веле за њега да је најбољи стилиста и најслађи приповедач, управо романсије српски ХIII. в. Због тога је био и врло популаран; а његова биографија Св. Саве сматра се као једно од најбољих дела целе наше старе књижевности.

У XIV. в. особито су се одликовали својим књижевним радовима архиепископи Никодим I. и Данило II. Никодим († 1324.) је превео са грчкога Типик Св. Саве Јерусалимскога, у коме су изложена правила за богослужења преко целе године; а Данило († 1338.) писао је Животе краљева и архиепископа српских до свога времена. Тај рад Данилов наставили су доцније други до избора патријарха Јефрема 1376. — Још је из овога века знаменит књижевни радник и митрополит Кипријан. Он је крајем тога века са многим књигама отишао из Србије у Русију и руски историци веле за њега: да је он први наново подигао замрлу просвету у Русији. Био је одличан проповедник и организатор Руске Цркве. Превео је и написао многе књиге, а умро је 1406. као митрополит у Кијеву.

Из XV. в. одлични су књижевници Григорије Цамблак, Константин Философ и Пахомије Логотет. — Григорије је дошао из Бугарске у Србију, која беше последње уточиште Православља на Балкану после пада Бугарске под Турке. Но он је већ 1409. такође отишао у Русију, где је постао митрополит. Писао ја много бугарском и руском рецензијом; а српски је написао само Пренос Св. Петке у Србију и Живот Св. Стефана Дечанског. Ово потоње дело убраја се међу најбоља дела наше биографске књижевности. Познати нам Константин Философ написао је поред дела О правопису и Живот деспота Стефана Лазаревића, по налогу пећског патријарха Никона. То је најбоље историјско дело наше старе књижевности. А калуђер Пахомије отишао је такође с многим књигама нашим у Русију, где се прославио својим књижевним агиографским радовима. Њега истичу Руси као једнога од најплоднијих писаца старе Русије...

Осим ових истакнутих писаца наших било их је и много других, који су преводили са грчкога разна дела црквене књижевности и писали животе првих наших светитеља, из времена пре Немањива, али им имена нису сачувана. — Тако су особито заслужни непознати песници, који су први пут од X.–XIV. в., а по други пут крајем XIV. в., превели готово сву византијску црквену поезију. Тада је преведено и неколико апокрифних списа Старога и Новог Завета, као: Протојеванђеље Јаковљево, Никодимово и Томино, те дела и посланице апостолске и т. д. Особито су много превођена дела која се тичу монаштва и његова живота; а затим и проповеди, нарочито Јована Златоустога и Григорија Назијанзина. Златоустове проповеди сачуване су у неколико великих рукописа из XIII., XIV. и XV. в. Међу агиографским списима страних светитеља највише се налази у рукописима: Живот Св. Ђорђа, Св. Павла Кесаријског, Алексија Човека Божијег, Марије Египћанке и Св. Петке. А од домаћих светитеља имамо из овога доба: Живот Св. Константина (Ћирила) и Живот Св. Методија; а за тим: Животе Св. Јована Риљског, Св. Јована Владимира, Св. Наума ученика Методијева и т. д.

У XIV. в. преводили су непознати писци и т. зв. Хронике, у којима се излаже стара јеврејска, римска и грчка историја; а под крај тога века појавише се и српски Летописи, у којима су поред осталога кратким цртама бележени важнији догађаји из живота Српске Цркве и Народа. А превођена су и друга дела световне књижевности, као романи и приповетке о Тројанском Рату, Александру Великом и т. д. — Међу приповеткама од особитога је интереса Фисиолог. У њему су изложене приче о разним животињама и о њиховим врло често баснословним својствима. Те приче обично завршују хришћанском поуком, која им даје карактер црквене проповеди, те су по свој прилици и читане по црквама...

Од те најстарије писмености и књижевности наше има и данас доста очуваних рукописа, на кожи и хартији, по разним нашим и страним књижницама, где се чувају као велике и ретке драгоцености.

12. Црквена уметност. — Стари су Срби показивали снажан осећај и јак смисао за лепоту. Стога су и народни представници наши, још у доба утврђивања Хришћанства међу нашим претцима, умели често да одаберу и у свој народ пресаде и оно, што је најлепше и најукусније било у уметности византијског Истока, а донекле и латинског Запада. А током векова уносили су они све више и свога народног духа, укуса и смисла, како у архитектуру и скулптуру, тако и у сликарство, рез, вез и друге вештине...

Најславније доба наше црквене уметности беше у време наше највеће политичке и економске моћи, а нарочито за Милутина, Дечанскога и Душана. — Томе је много допринело и одлично рударство, које се у централним областима нашим од половине ХIII. в., под вођством Саса из Ципса у Угарској, тако снажно развијало, да је Србија већ за краља Милутина (1282.–1321. г.) сматрана једном од најбогатијих земаља, по рудном и економском благу уопште. А Византијац Теодор Метохит, посетивши краљев двор у Скопљу, са заносом је описао лепоту његову, нарочито истичући — да му је сав намештај од злата и сребра, те да и све одело краљево трепери у злату, бисеру и драгом камењу... Разуме се, да се то богаство морало одразити и на задужбинама наших владалаца и властеле, као и на унутрашњем украсу њиховом. Па зато највеличанственије и по техничкој обради најлепше цркве наше и потичу из тога времена.

Археологија је код нас још врло млада наука, те осим грађевинарства није доспела да испита довољно на сликарство, ни вајарство, као ни остатке из области металургијске и конфекцијске уметности. Све је тек у почетку. Стога је немогуће дати добру и тачну синтезу наше црквене уметности; те ћемо се овде упознати само са кратким прегледом свих грана старих наших вештина. — Но пре него што пређемо на тај посао ваља нам нагласити, да је стара црквена уметност наша увек била понос, па чак и гордост целога нашег народа, који ју је и у песмама својим опевао; а летописац XV. в. дао је израза не само своме усхићењу него и уверењу својих савременика, када је записао: „Призренске цркве патос, дечанска црква и пећска припрат, бањско злато и ресавско писание не обретает се нигдеже."

Грађевинарство. — Прве хришћанске цркве наше постале су већином од старих римских и византијских грађевина, које су наши претци затекли кад су населили ове земље. Али су све те грађевине током времена, под разним утицајима, сасвим пропале или тако президане да се карактеристични трагови њиховог првобитног облика обично и не опажају. Уз то је у централним областима нашим превлађивао више утицај Запада, док је у јужним и источним крајевима господарио утицај византијски. Зато се у Маћедонији и сретају црквени споменици готово искључиво у византијском стилу; док у Старој Рашкој превлађује романски стил, преудешен, утицајем византијским, за потребе православног богослужења; а у Поморављу развио се крајем XIV. и почетком XV. в. посебни српско-византијски стил.

Најстарије цркве наше представља епископска црква Св. Петра у Расу. — Она је округла грађевина незграпних облика, дебелих зидова и заплетених мрачних ходника. Лако је могуће, да је пре била многобожачки храм — кумирница; а предање хоће, да ју је саградио још апостол Тит. Међутим, по облику своме, слична је само ротондама Св. Доната у Задру и Св. Ђорђа у Солуну, које се убрајају у најстарије хришћанске храмове. Из врло су давног доба, по свој прилици из римског, и цркве Св. Николе у Ђунису, четрдесет мученика у Варварину и још неке друге. А у развалинама црквице у селу Дренови код Пријепоља нађени су латински натписи из IX. в.

И василички стил био је заступан у нашем грађевинарству. — Такова је била црква Св. Прокопија у Прокупљу, очувана црква у Нагоричану код Куманова и друге. Њему припадају и ниске четвороугласте црквице око Студенице, а нарочито у Годовићу и Железници. Шта више, и неке цркве подизане у XIX. в., а нарочито у Нишу и Пироту, имају врло старе василичке моделе с гинекејем — одељењем за женске — на горњем спрату.

Византијски стил заступан је код нас врло много, али су цркве подигнуте у том стилу већином из доба грчке византијске превласти у јужним областима нашим. — Зидане су обично црвеним опекама, између којих је у правилним редовима наизменце, слаган камен који је каткад и тесан био, или бигор, кречњак и пешчар. Где су зидови од самих опека били, ту је наизменце, метан ред лепа, дебео као и опека; те се и тиме постизавао приличан естетски ефекат. На некима је све то тако вештачки израђено, да спољашњи зидови цркава и данас изгледају, као да су од крупног мозаика израђени... Те су цркве обично имале по једно или пет кубета, а неке по два и три. Кубета су већином споља осмоугаона, а изнутра кружне основе као и апсиде. Кубе цркве у Јежевици код Краљева разликују се од осталих у томе, што је сасвим плитко и без прозора, као на византијским црквама пре VII. в. — Међу црквама овога стила један од најотменијих византијских споменика из XI. в. у нашим крајевима јесте разорена црква Матејич код Куманова, а интересантна је грађевина и прилично добро очувана црква са 5 кубета Св. Пантелејмона у селу Нерези код Скопља, саграђена 1164. г.

Крајем XIII. и током XIV. в. подигли су или обновили у том стилу многе цркве и владаоци и властела наша по јужним крајевима. А најизразитији је и уједно најбоље очувани пример чистог византијског стила у нас црква манастира Грачанице на Косову код Приштине, коју је из темеља обновио краљ Милутин. — Она је ванредно витких размера, архитектонско-естетски скоро савршена и управо живописна. И црква Пећске Патријаршије грађена је у том стилу, са врло пријатном унутрашњошћу, али нема естетске спољашњости. — Она се састоји од три упоредо положена и зидовима спојена храма, од којих сваки има по једно кубе.

Романски стил има код нас много више добро очуваних цркава из времена Немањића. Али он није могао да буде тако просто пресађен нама као стил византијски, јер је због православног начина богослужења ваљало га у унутрашњости прилагодити тој потреби и комбиновати са облицима византијским. Зато се тај стил код нас огледа махом само у спољашњим пластичким архитектонским украсима, структури зидова и осталој техничкој обради. — Тако су на црквама тога стила сви спољашњи зидови изведени већином од углачаног камена, а богата орнаментика особито је развијена око портала и витких, дводелних и троделних прозора. Цркве овога стила имају обично само једно кубе, а градили су их већином неимари са нашег Приморја.

Немањина је Студеница прва знатнија црква романског стила у нашим земљама. — Она је израђена од белог изглачаног мрамора са техником, која је равна најсавршенијој техници оновремених неимара Далмације и Италије. Има особито богату романску орнаментику у мрамору око прозора на олтару и око јужних врата. Бањска црква краља Милутина беше најлепша и најбогатија грађевина овога стила у Србији, али већ давно лежи полуразорена северно од Косовске Митровице. Споља је сва обложена белим и црвеним мрамором, те модрим серпентином, који су до сјајности углачани; а врата, прозори, стубови и сви архитектонски делови израђени беху од белог мрамора. Високи Дечани Стефанови јесу највећа и највиша црква наша. До врха кубета има 25 м. Израђена је у сјајном белом и шарено-црвенкастом мрамору, а первази, капители и сви други украсни делови с поља и унутра израђени су из мрамора белог. Знамо и за име њена неимара. Беше то Вид из Котора, калуђер римокатоличке мале браће. За Душанов Свети Арханђел код Призрена казују, да је с уметничке стране надмашио био Дечане, али је био нижи и слабијег рада у мрамору. Његове развалине и данас су импозантне, иако је главна грађа још крајем XVI. в. употребљена за Синан-пашину џамију у Призрену. И Жича је претежно романског стила, саграђена од полутесаног и ломљеног камена, али је више пута преправљана.

Готски стил није имао примене у нашим земљама, али се његов утицај опажа на цркви манастира Градца, коју је крајем XIII. в. обновила краљица Јелена Анжујска. Та црква је мешавина византијског, романског и готског стила. Изгледа, да су је обновили француски неимари из Прованса. Саграђена је од сиге, а врата и прозори обложени су углачаним мрамором. Кубе јој је осмоугаоно и с поља и изнутра, каковог иначе нигде у Србији нема. А трагови готике опажају се јасно: у потпорним стубовима, шиљастим луковима, сводовима и капителима. — Занимљиво је, да је Јелена при обнови Градца управо обасипала раденике златом, како вели стари летописац, само да не буде негодовања међу њима. Данас је црква у развалинама.

Српско-византијски стил развио се у доба пропадања српске државне самосталности. — Кнез Лазар и његови наследници не беху тако богати као Немањићи, па нису могли доводити скупе неимаре са Приморја и из Византије (Цариграда и Солуна), те су им задужбине градили домаћи неимари по својој замисли. А међу овима изгледа да се највише истакао Раде Боровић, познати у народној песми Раде Неимаре, који је саградио манастир Љубостињу задужбину кнегиње Милице а можда и још коју цркву тога времена. — Лако је могуће, да је он био представник читаве једне градитељске школе, која је створила нов период у историји наше архитектуре.

Главна је карактеристика овога стила: византијска основа са једним или пет кубета (Раваница и Манасија) и готово иста структура зидова — бојадисан камен и опека наизменце или сам камен; а уз то врло богата пластична орнаментика, коју цркве чисто византијског стила никако немају, а романске је имају на свој начин. Ова орнаментика, у којој се највише огледа специфично српско схватање уметности, врло је укусна; али грађевине овога периода иако су врло живописне, сравњене са Немањићским, много су слабије технике, скромнијих димензија и без прецизности у изради зидова.

Најстарији споменик ове врсте, јесте Лазарица црква у Крушевцу; а технички су најбоље израђене Манасија и Каленић деспота Стефана. Манасија је уједно и највећа грађевина овога стила, лепих витких размера, од тесаног и глатко обрађеног камена. А Каленић је оригинална и значајна грађевина скромних димензија, али лепих размера и врло живописна изгледа. Грађена је од жутог пешчара, црвене опеке и сивог лепа; а и орнаментисана је више од осталих. И Лазарева Раваница, као и Миличина Љубостиња, имају знатну уметничку вредност, иако нису толико ефектне.

Са пропашћу српске државне самосталности пропаде и овај стил, и ако се још неко време одржавао у новим српским крајевима преко Дунава и Саве, где се подигоше многе цркве и манастири. Али је до нас остало само неколико слабих примера тога стила, па и то у преправљеним облицима. — Највише се опажа код манастира Ораховице у Славонији и код манастира Ходоша у румунском Банату.

И пустињаци, звани Синајци, из XIV. и XV. в. оставили су неколико црквица, које се по стилу знатно разликују од осталих наших црквених грађевина. — Оне су грађене у облику крста, обично на склонитим и тешко приступачним местима, те изгледају као какове мрачне пештере. Такове су на пр. Горњак, Туман, Св. Нестор код Ђуниса и др.

Манастирске зграде беху такође често од знатне уметничке вредности — читаве палате. Али су нам од њих очувани само незнатни остатци; јер обично не беху од тврдог материјала, па су лако паљене и разораване, како за турског освајања тако и доцније. — Манастири су увек ограђени били четвртастим или полигоним зидом. У средини ограде била је црква, а уз зидове, доцније и на самим зидовима, подизане су ћелије за становање калуђера. На улазу у манастир обично су биле једна или две куле (стубови или пиргови, као што су на пр. Ђурђеви Стубови, — манастири код Берана и у Расу) за обрану од непријатеља. Куле су четвртаста облика и имале су у себи црквицу за браниоце. Под самом кулом или уз њу била су добро утврђена манастирска врата, о којима је нарочити вратар бригу водио... — То је био типичан облик манастира по целом Истоку од најстаријих времена. па је прешао и к нама; а постао је по узору класичких градова.

Од свих манастирских утврђења и градова највећи и најлепши беше град око цркве манастира Манасије. Он има 12 вишеспратних кула и једну реду и ту уз реку. Унутрашња дужина градског зида износи 330 м., а споља поред зида водио је сакривен пут, ограђен ниским зидом, испред кога је ров дубок 5 м. — Осим тога очувана је ту и трпезарија или књижница манастирска. Трпезарија је увек била најзнатнија манастирска зграда, која је знатно одвајала од осталих. Била је обично у облику крста с апсидом или квадратна, те је редовно и осликана била фрескама. — Уз неке манастире биле су још посебне зграде за госте зване странопријемнице или гостаре, а и болнице.

Зидане звонаре у ово доба беху још врло ретке, а и звона не беху свуда у обичају. — Прва наша звонара за коју знамо беше она, што ју је почетком XIII. в. дао саградити краљ Стефан Првовенчани уз цркву Св. Трифуна у Котору; а у Св. Гори најстарија је звонара Ватопедска, која је саграђена тек 1427. г. У исто време грађени су мањи четвороугласти (Крушевац), па и осмоугаони (Мала Студеница), звониик на самим црквама над западним вратима; а покаткад су и манастирске куле употребљаване за звонике...

Сликарство. — Ова грана црквене уметности наше развијала се врло снажно кроз цело време државне самосталности; а први јој представници беху светогорски и солунски зографи — сликари, живописци или иконописци. У Солуну је, због близине Св. Горе, већ у XII. в. ванредно негована ова вештина, те су наши стари још и много доцније поред светогорских и солунске сликаре позивали, да им пописују или пишу — сликају најбоље храмове. — Тако на пр. знамо, да је то чинио пећски патријарх Мојсеј Рајовић 1722. г. за своју катедралу...

Разуме се, да су и код нас иконе рађене махом према познатом кодексу или законику грчке православне иконографије, који је током векова допуњаван. — Али су Срби сликари у своје радове уносили и понешто самосталности и живота, примајући утицаје и са других страна. У опште, код наших сликара тога доба констатовано је не само много старих образаца, век и нових оригиналних радова сваке врсте. Томе је допринела знатно и та околност, што је Србија, за свога првог цветања, привлачила у своје манастире многе одличне представнике сликарства из разних крајева Православља, а налазећи се у сталним сношајима са Далмацијом и млетачким областима, добивала је и са Запада новијих и свежијих утицаја. Стога су наши стари могли да производе своје уметности шаљу не само на Атос, с којим су увек били у тесним везама, него и у Бугарску, Буковину, Галицију, Влашку, Молдавску, па и у Русију.

Међу српским сликарским школама овога времена најзнатнија је била Маћедонска школа из краја ХIII. и прве половине XIV. в. — Њени најбољи радови очувани су у Матејичу, Грачаници, Нагоричану и Маркову манастиру код Скопља. Радови ти тако су одлични, да се могу упоредити са делима чувених Сијенаца на Западу. А познат нам је и један представник те школе — зограф Евтихије, чије је име забележено на једној нагоричкој фресци 1317. г. У исто време опажа се и утицај талијанског средњевековног живописа, а особито на сликама у Милутиновој Малој Студеници и на фрескама у разореној цркви села Љуботена у Скопској Црној Гори, коју је подигла или обновила властелинка Даница 1337. г. — Ту су укочени типови и ликови старих византијских оригинала добили доста грације и живости. Тако је на пр. особито живо приказан Брак у Кани Галилејској и Страшни Суд... У доцнијим радовима, а нарочито за кнеза Лазара и деспота Стефана, осећа се тај утицај све више; јер је тежња за препорођајем наукâ и вештинâ — Ренесанс — из Италије захватио и Србију. То се најлепше види на фрескама у Манасији. — Шта више, у исто доба опажају се и знаци утицаја српског живописа на ново талијанско сликарство...

Фреско сликање беше најјача сликарска грана код нас. — Фрескама су испуњени били сви зидови наших старих цркава и трпезарија, илуструјући обично врло лепо, са религијско-педагошком тенденцијом, многе догађаје из Старог и Новог Завета, Црквене Историје и легендарних Житија Светих... А за раздеобу слика по зидовима постојао је и сталан план или канон, кога је у XIII. в. коначно утврдио знаменити мајстор Панселин из Солуна. По његовим теоријама и техничким прописима саставио је атоски калуђер Дионисије у XV. в. један уџбеник правила, који и данас служи као извор за православну иконографију. — Међу многобројним сачуваним фрескама најлепше су оне Маћедонске школе, а затим у Малој Студеници, Манасији и Каленићу.

Портрети ктитора црквених, њихових породица и рођака, који се налазе у фрескама по свима старим црквама нашим, имају за нас неоцењену вредност. — На тај су нам начин очуване слике готово свију чланова династије Немањића, њихових наследника на престолу и многих других знатних особа из наше прошлости. А пошто су то, у великој већини, прави савремени портрети, рађени по оригиналу, послужиће они необично добро за разна научна истраживања, а нарочито о ношњи владалаца наших и њихових жена, властеле и властелинки, архиепископа и патријараха, епископа, монаха и монахиња, па и протомајстора — старих архитеката, и других.

Први помен о портретисању ктитора по црквама код нас налази се у једном напису који нам каже: да је бан Кулин поставио свој образ у цркви, коју је подигао пре 1204. г., али је то несумњиво и раније чињено. — Ктитори су сликани обично стојећи, са моделом своје задужбине у левој руци. Но има и других положаја. Тако на пр. у Студеници приказује једна фреска жену Немањину, монахињу Анастасију, како клечи и моли се пред Богородицом са малим Христом на крилу. Слична је фреска у охридској цркви Св. Климента; а представља српскога династу Остоју Рајаковића, господара од Костура, како се моли пред иконом Богородичином. У Градцу опет, на ктиторској фресци, Богородица води краљицу Јелену за руку и приводи је Христу, да јој благослови цркву од које му Јелена приноси модел; а прате је муж њезин и Св. Симеун-Немања. Има и слика које приказују како се ктитор монаши или држи у руци ктиторску повељу или отворен ковчежић с даровима. У Милешеви налази се фреска с натписом Обретеније мошти Св. Стефана-Дечанскога; а у Пећи приказано је умирање архиепископа Саве II. У Морачи опет има из доцнијег времена фреска, која приказује зидање тога манастира. — Ктитор Стефан, син Влканов, седи пред манастиром, а пред њим стоји архитект. У натпису се каже: да се Стефан саветује с протомајстором.

Осим тога у манастиру Дечанима има једна добро очувана врло жива фреска јасних, топлих боја, која нам на оригиналан начин приказује у природној величини целу лозу Немањића, од Немање до цара Уроша. Висина је слике 6 м., а ширина 2,55 м. Распоређена је генеалошки у облику разгра-нтог стабла, које се види иза Немање, који је у дну и краља Дечанскога, са царевима Душаном и Урошем на врху. Владаоци су приказани у целини, а остали чланови породице у попрсју. — Слабо успеле копије ове слике налазе се у Пећској Патријаршији и у Грачаници.

Од икона рађених на дрвету, а нарочито на плочама од гипса, мрамора и метала, остало нам је само мало примерака. — Најстарије иконе на дрвету налазе се у Охриду. Оне су махом од XI.–XIV. в., а приказују понајвише Богородицу и Христа.

Минијатуре су се код нас развиле врло снажно као огранак византијског сликарства, али са много оригиналних особина српског обележја. Многима се нису нашле аналогије ни у Византији ни на Западу. До сада је пронађено неколико миниатурних зборника српских уметника из XII.–XV. в. У њима је много сличица, које су постале на основу самосталног проучавања Летописâ и легендарних Житија. Такав је на пр. и илустровани српски Псалтир из XIV.–XV. в. у Минхенској Библиотеци. Он се силно разликује од свих познатих византијских илустрованих Псалтира. За његове миниатуре утврдили су стручњаци: да су оригиналан српски рад, под утицајем коптско-египатским, сирским, византијским и западним; па да је у том правцу створена и читава школа миниатуриста... Таково је и чувено Мирослављево Јеванђеље из краја XII. в., са арабескама и тератолошки украшеним иницијалима од преплетеног биља, чудовишних животиња и људских фигура. А Јеванђеље из 1428. г. тако је лепо и вешто украсио сличицама и вињетама миниатурни сликар Радослав, да служи на част ондашњој нашој уметности.

Мозаика по зидовима није у нас било. — Остало нам је само неколико примерака одличног мозаика по црквеним подовима. Тако је управо ремек дело те врсте морао бити патос у Душанову Св. Арханђелу код Призрена, када га летописац на првом месту спомиње међу знаменитостима српским, којима у свету нигде пара нема. А знамо, да је по техничкој изради заиста одлично дело патос у припрати цркве у Манасији. Он је склопљен из углачаног белог и црвеног мрамора, те модрог серпентина. Од уметничке су вредности и подови у пећским црквама, који су начињени од разнобојних углачаних каменова, лепо распоређених у правилне орнаментске фигуре. Још су и неки амвони, у већим црквама нашим, који су равни с подом, ванредно вешто мозаички израђени у облику звезде. А у Дечанима употребљене су при том и оловне плоче, те су и сви спојеви оловом заливени.

Вајарство. — Ова вештина није негована код нас у њеним монументалним облицима; али имамо доста врло лепих ситнијих примерака те вештине, нарочито рељефа и барељефа, у камену, дрвету, слоновој кости и металу.

Пластична орнаментика у камену најлепша је око врата и прозора цркава наших у романском стилу, а особито на Студеници и Дечанима. Ње има и у српско-византијском стилу са знатним српским обележјем по народним мотивима уметнички изведеним, а најбоља је у Каленићу. У првим има доста извајаних животињских и људских фигура, а у другима превлађују геометријски и биљни орнаменти. Има и читавих икона у камену извајаних. Тако се на пр. на Дечанима налази: Крштење Христово, Св. Тројица, Св. Ђорђе убија аждају и др.; а у Студеници Богородица, апостоли и анђели. И Каленић има рељеф Богородице с Христом. — Најбоље су израђивани биљни и геометријски делови у орнаментима, слабије су вајане животиње, а најслабије људске фигуре. — И у црквама византијскога стила заступана је ова уметност на капитлима унутрашњих стубова; а нарочито на иконостасима, саркофазима и високим амвонима. Поменућемо само колоне и балустраде на мраморним иконостасима у Маркову манастиру код Скопља и у Старом Нагоричану, те мраморне иконостасне стубиће у цркви Св. Софије, данас џамије у Охриду, са много ознака античке скулптуре. Ту се, као и у Нерези, налазе и остаци високог амвона, сличног данашњим проповедаоницама, који показују необичну вештину у изради орнамената у камену. Особито је у Нерези ванредно отмено и прецизно изведена једна дивна стилска резбарија у белом мрамору, са врло укусним плетивом, палметама, фазанима и другим украсима. Тај стил подсећа много на најбоље филигран радове у сребру наших старих и модерних златара — кујунџија Призрена и Скопља.

Дрворез је имао код нас одличних представника, али нам се од њих мало предмета сачувало. — Ватра и време најлакше су поништавали те сведоке наше старе уметности. Ипак, поред минијатурних радова у крстовима и енколпијама, очувало нам се и неколико крупнијих примерака тога рада. Тако су на пр. очувана врло лепо орнаментисана дрвена врата из ХIII. в. на цркви Св. Николе у Охриду. Рез је уметничка израда птица, животиња, људи и разних чудовишта по хришћанским и грчким античким мотивима. А врло је занимљив и дрворез из XIV. в. на вратима у манастиру Слепчу код Битоља. Из тога је времена и дрвена статуа Св. Климента у његовој цркви у Охриду — Она је пре стајала на игуманову месту у трпезарији манастирској. Ремек дело доцније дрворезбарске уметности представља и ћивот Св. Стефана Дечанскога. На његову заклопцу изрезани су Немањићи са властелом, коњицом и пешадијом, те патријарси са епископима и свештенством. Кнез Александар Карађорђевић дао је позлатити овај ћивот 1849. г. А као пример одличног дрвореза из новијег времена имамо и ванредно добро очувани иконостас цркве Св. Спаса у Скопљу, који су радили резбари из Дебра. — На њему су изрезани многи светитељи и иконе свих важнијих празника, у вештачки испреплетеним гранама, лишћу и воћу. На архијерејском столу приказани су и сами дрворезбари при свом послу.

Рез у слоновој кости и другом сличном материјалу био је такође у обичају. — Тако су обично рађена архијерејска жезла и панагије или енколпије, са минијатурним иконицама Богородице, Христа и других светитеља. А у Дечанима се чува тас израђен у инорогу са изрезаном иконом Богородице у средини и 20 светитеља около, — окованих у сребрним медаљонима.

Орнаментика у металу одлично је заступана у нашој старој уметности. — Ту је показано и много самосталности и оригиналности у композицији и изради. Рад тај почео се бујно код нас да развија крајем XIII. в., када је рударство ухватило маха и стављало на расположење обиље драгоценог метала. Зато су рударска места, а после особито Призрен и Скопље, постали центри те вештине, па су и данас најбоље кујунџије у тим крајевима. У доба последњих Немањића морало их је бити много и по мањим местима. Дечански хрисовуљ помиње коваче и златаре као поданике манастирске. А краљ Драгутин на свом двору у Дебрцу на Сави подигао је нарочиту металургијску радионицу. У њој су израђивани путири, дискоси, крстови, рипиде, кадионице, свећњаци и други црквени предмети од сребра и злата, те су окићени бисером и драгим камењем поклањани разним црквама и манастирима по Србији и осталом православном свету.

Највећи предмети од сребра и злата беху саркофази имодели цркава, али нам је од њих због робљења, пљачкања и претапања врло мало сачувано. Један од најлепших очуваних предмета јесте сребрна црквица са 24 кубета у Дечанима, за коју се прича да је била модел по коме би Дечани саграђени били, да је Стефан дуже поживео. И крст Дечанскога скован од сребра, са лепим позлаћеним вајарским орнаментима, има уметничку вредност. Поред крста сачувано је доста малих сребрних ковчежића у разним уметничким облицима за чување светитељских моћи и других реликвија; а затим и многи сребрни окови јеванђеља и икона, — са разним пластачким орнаментима у медаљонима, арабескама и иконицама. Ту су наши златари показали често пута много уметничког укуса, самосталности и оригиналности.

И у бронзи и бакру рађени су неки предмети. Особито окови и цела црквена врата, полијелеји и друго. Нарочито нам је познат бакарни полијелеј краља Вукашина, који се налазио у Маркову манастиру код Прилепа, а сад је у Народном Музеју у Београду. Занимљив је и бронзани полијелеј кнегиње Милице и њених синова у Дечанима. Он виси на 19 м. дугачким веригама, које састоје од коланаца и плочица на којима је извајан српски грб — крст са четири оцила.

Емаљ је код нас такође употребљаван. — Сретамо га већ на оковима икона у Охриду из XI. и XII. в., а нарочито по металним крстовима, иконицама, ћивотима, копчама или павтама од појасева и т. д. Шта више, има примера да су у њему израђивани и миниатурни портрети наших владалаца и светитеља. Тако се у светогорском манастиру Св. Павла налазио сребрни ковчежић са крстићем од Христова дрвета а на њему слика краља Владислава. А на Дечансковом крсту са пет кубета израђени су на стопи ликови Св. Симеуна, Св. Саве и краља Милутина, са четири јеванђелиста и три српска грба.

Још је обичај био, да се и рељефи израђени у камену и дрвету бојадишу. Тако је на пр. у Студеници бојадисан био рељеф Богородице са Христом, а околни венац беше позлаћен. Исто тако бојадисана је била и дрвена статуа Св. Климента у Охриду. Па и листови на главама камених стубова, црквених и иконостасних беху покаткад бојадисани.

Вез на свили и другој скупоценој материји највише је негован по владалачким и властеоским дворовима. — Већ знамо како је краљица Јелена основала на свом двору школу за учење девојака женским ручним радовима; а њен син Драгутин на свом двору у Мачви, подигао је поред металургијске још и конфекцијску радионицу, у којој су израђиване богато украшене црквене одежде и друге потребе те врсте. Везло се, као и у Византији, златом, сребром и свилом, а уз то се китило бисером и драгим камењем. На појединим одеждама, а нарочито на епитрахиљима и фелонима, рађени су ликови светитеља и читави догађаји из Св. Писма по византијским узорима, али нам се најлепши примерци очуваше на плаштаницама.

Образоване везиље наше умеле су покаткад, на својим радовима, да иглицом извезу и своје и туђе умне производе, а нарочито славу Богу и похвале светитељима. — Тако је на пр. калуђерица Јефимија, удовица деспота Угљеше, једна од најотменијих жена наше прошлости, крајем XIV. в. извезла златом на покрову кнеза Лазара врло дирљиву похвалу томе светитељу нашем — пуну женске нежности и топлоте, оданости и побожности. Покров тај налази се данас у манастиру Врднику у Фрушкој Гори. А слична је томе и њена молитва Христу, коју је извезла на завеси царских двери у Хиландару, где се чува и једна ванредно вештачки израђена плаштаница из XIV. в. са врло интересантним композицијама фигура. — После пропасти наше државне самосталности прешла је уметност ова, са многим властелинкама нашим, у Румунију, где се особито развила у XVI. в.

Вокална музика или појање прешло је к нама такође од Грка, заједно са црквеним песмама. Грчке црквене песме писане су у правилним уметничким облицима тако, да су строфе састављене из ритмичких стихова, са једнаким акцентом и бројем слогова, па су ти стихови, у старим рукописима, одељени били црвеним или црним тачкама, које су појцима служиле и као мерило за појање. Стари словенски и доцнији српски преводиоци црквених песама износили су у преводу само смисао стиха и то у прози, али су ипак задржали уметнички облик оригинала и тачкама означили сваки став. А то је помогло, да са обликом песама лакше пређе и грчка музика или мелодија у Српску Цркву.

Тако је у прво време, по свој прилици, наше појање било исто као и грчко. Ну доцније су код нас, који смо увек песму волели, све више отимали маха народни мотиви и на хармонијској основи византијске музике развили српско црквено појање. Из манастира и епископских дворова наших, где је црквена песма већ обогаћена народним мелодијама, прешла је она парохијском свештенству и народу, где се још више србизовала и постала народном својином. И већ у XIV. и XV. веку било је српско црквено појање тако на гласу, да су Русини из северне Угарске шиљали своје најбоље појце у Србију, да се науче појати по српском начину.

IV. СРПСКА ЦРКВА ПОД ОХРИДСКОМ АРХИЕПИСКОПИЈОМ (1459.–1557.)

1. Прво укидање Пећске Патријаршије. — Набрзо после пропасти Српске Деспотовине угасила се и самосталност Светосавске Српске Цркве. Пећска Патријаршија укинута је, а све њезине митрополије и епископије подвргоше Турци старој Охридској Архиепископији. Није нам тачно познато како се и када се то збило, али је поуздано да се није догодило пре 1459. — Према познатим подацима изгледа да је овако било:

Када су Турци коначно освојили Пећ, а за тим и целу Србију, био је патријарх Арсеније II. По свом обичају Турци су навалили велики данак на Патријаршију и посебно на патријарашко достојанство. Патријарх Арсеније подносио је још некако тај данак и задржао власт патријарашку до смрти. Али, када је он очи заклопио међу сломљеним, збуњеним и запрепаштеним претцима нашим, није се одмах нашао човек, који би се поуздао да ће моћи подмиривати онај големи данак, јер попаљене и оробљене српске земље јако су осиромашиле... Та невоља још је већа била, што су у оним крвавим ратовима опустеле и пропале многе епархије и манастири наши, а епископи и калуђери или побијени или се разбегли; док они што осташе нису имали довољно снаге и смелости, да се лате управе целом Српском Црквом.

Тај тешки положај Српске Цркве добро је дошао амбициозном поглавици Охридске Архиепископије, који је већ дотле, помоћу Турака, отргао био од Пећске Патријаршије неке митрополије и епископије, па се шта више називао и патријархом Срба, поред жива законита патријарха, који се крајем XIV. в. преселио у Жичу, а доцније у Смедерево. Стога он одмах употреби ову прилику и помоћу турских власти брзо прошири власт своју над целом Српском Црквом. — Патријарашко достојанство узе самовласно себи; а њему подвлаштени митрополити милешевски или херцеговачки сматрани су од тада старешинама Српске Цркве, те их стога наши стари у записима називају по каткад и архиепископима, који држе престо Св. Саве...

Када је доцније, почетком XVI. в. (1531.), митрополит смедеревски Павле, помоћу одличних Срба и за добар новац поткупљених моћних Турака, одметнуо се од Охрида и прогласио се пећским патријархом, те покушао да самостално управља Српском Црквом, тада је охридски архиепископ сазвао Синод и проклео тога родољубивог Србина. Уједно је потражио помоћ од цариградског патријарха, који је Павла прогласио свргнутим с престола и одредио, да се Пећска Патријаршија има сматрати коначно укинутом и сва Српска Православна Црква подвргава Охридској Архиепископији. То су за тим санкционисале и турске врховне власти, али не на дуго време... — У то доба, а на име 1550., постао је охридским архиепископом и један Србин, митрополит рашки Симеон; али су га Грци већ после пола године збацили.

2. Српски Народ у ропству турском. — Срби нису наједанпут потпали под Турке, као што је то био случај с Бугарима. Политички расцепкани и међу собом завађени претци наши почели су мало по мало потпадати под Турке већ од битке на Марици 1371., а коначно потпадоше тек у другој половини и крајем XV. в. Они у Угарској и Славонији одржаше се и даље, све до половине XVI. в.

Због великих државних потреба, честог пљачкања и робљења турског, те многих крвавих међусобица српске властеле, већ у XIV. в. био је претежак живот српских сељака у јужним крајевима нашим. Стога у појединим областима није се народ ни опирао свом жилавошћу турској превласти; јер се надао да ће тада бар пљачкања и робљења престати и ако се тешки данци и кулуци не умање. И Турци су збиља, у прво време, оставили наше претке да по својим старим обичајима мирно живе. За то терет нових господара није у први мах много тежи био од пређашњега. Али, то није дуго трајало. Већ од XVI. в. поједини обесни управници турски почеше грдно досађивати Србима својим претераним наметима и неделима. Уз то се подигоше царски данци (харач и друго) и спахијски кулуци тако, да их појединци често пута нису могли да подмире, па су зато немилосрдно мучени и продавани у робље.

У то доба било је по Балканском Полуострву неколико тргова с робљем; а уз то су трговци из Мале Азије и Тракије размилили се по свима крајевима нашим, да купују робље од Турака и даље га воде и препродају по источним тржиштима. Ужас је било погледати, као што нас уверавају стари путници кроз наше земље, како ти бездушни трговци по друмовима и путовима гоне пред собом као стоку: људе, жене и децу, по 20 и 30 повезано за један ланац или уже, па их још крвнички шибају и муче глађу и жеђу, по студени и припеци, одрпане и готово наге. Па шта више, ни малу дечицу нису штедели, него су их трпали у вреће и носили на тржишта. А на трговима ценили су скупље млађе и јаче, угледније и веште којем занату, док су старије и слабије често и у бесцење давали. Снажан човек продаван је за пола дуката, а најлепша девојка за пар чизама и т. д. — Онај јаук и писак што се тужно разлегао по тим срамним тржиштима с робљем, када се растављао муж од жене, отац од сина, а мајка од дечице своје, није могао да дирне само она окорела зликовачка срца... Тада, као и доцније, чешће се виђаху мушки и женски са ланцем око врата, где скупљају милостињу за откуп робља. А и многи представници цркве и манастира откупљивали су кадгод су могли јадно робље наше од бесних Турака. Ови појави сретали су се доста често и у почетку XIX. в.

Од многих терета и спахијских недела наш је народ доста често остављао стара огњишта своја и бежао у стране земље, само да сачува име, веру и част себи и потомству своме. Али један од најтежих терета био је страшни данак у крви, који је трајао све до краја XVII. в. Турци су наиме, с времена на време, ишли од места до места и од родитеља узимали најздравију и најлепшу мушку децу, па их одводили собом да их одроде и учине јаничарима, потоњим најгорим крвопијама народа свога. Многи родитељи сами су сакатили децу своју, само да их Турци не одведу, иако је додуше било и такових случајева, да по неки родитељи чак нуде децу своју Турцима из жеље, да им деца дођу до бољега положаја, угледа и власти, те да и њима живот олакша. А за време крвавих ратова, колико од мача и огња турског, толико и још више од робљења и одвођења у друге земље, опустела су не само многа села и градови, него и читави крајеви наши. Властела српска, која се није хтела потурчити и није избегла у друге земље, већином је брзо сатрвена, јер је главна тактика турских силника била, да народ обезглаве и тако лакше по својој вољи владају над њим.

Под таковим приликама, због насиља турског, окитише се убрзо горе и шуме наше са оним славом овенчаним хајдуцима, који онда беху једини заштитници и осветници сиротиње раје. Ови су уједно били и први носиоци идеје о слободи и раденици на ослобођењу... — Ето у таковим и сличним приликама провео је народ наш готово све време свога робовања Турцима, па није чудо, што му је и живот Цркве исто тако јадан и чемеран био.

3. Српска Црква под туђом управом. — Већ за првих провала турских у наше земље, попаљени су и поробљени многи манастири и цркве наше, а нарочито по градовима и у близини главних путова. А када Турци коначно овладаше земљама нашим, тада су постепено све веће и лепше цркве и манастире по градовима претворили у џамије или их разоравали, па од камена њихова градили мостове, гостионице и друге јавне зграде. — Тако су на пр. од митрополитске цркве и манастира у Београду начинили безистан и каравансерај… Православним Србима оставили су само мале и трошне црквице и капеле, без звонâ и крстова, да се у њима свештеници тихо Богу моле. — Путници кроз наше крајеве XVI. в. Веле, да су на пр. у Нишу видели тада седам џамија, а тек једну малу дрвену црквицу; у Сремској Митровицу било је 17 џамија, а ниједна црква; док је у Земуну једна једина црквица, па и та покривена сламом, више личила на шталу него на храм...

Ни оправке цркава Турци нису допуштали без великог мига; па и тада се оправка могла извршивати обично само материјалом старе цркве — истим каменом, дрветом, па чак и лепом. Изузеци су били врло ретки...

Звона су поскидали, где год су нашли, и прелили у топове, да њима бију земље и градове хришћанске; а наши стари место звона уведоше поново клепала, да потмулим тужним гласом њиховим означују почетак и важније тренутке свога богослужења. — Злато, сребро и све друге драгоцености из цркава и манастира наших покупише Турци и однеше собом; а иконе и живопис нагрдише оружјем, копајући очи свецима, гађајући у нишан и т. д. Стога је чак у београдској, негда богатој престоничкој цркви, и путир и дискос, као и свећњаци и звездица, све од дрвета било већ у XVI. в. — О томе нас уверава путописац Герлах, који је 1578. пропутовао кроз Београд и друге крајеве.

Већину села и земаља — метохија, које су наши владаоци и властела даровали својим задужбинама за издржавање њихово, одузеше Турци и претворише у своје спахилуке. Једва је који већи манастир успео, да код турских султана изради право на уживање бар једнога дела својих пређашњих добара; а сви остали готово сасвим опустеше, јер калуђери које Турци не побише, не могоше у њима живети и подносити големе намете и насиља турска, те побегоше које у Св. Гору, а које у врлети и планине. А тамо, уз помоћ прибеглог Народа, саградише мале црквице и манастириће, крај каковог горског извора, да се ту, далеко од очију турских, окупљају Срби на молитву и братски разговор, те уз гусле и песму оплакују горку судбину своју и помињући стару славу и старе јунаке челиче се и загревају за лепу веру прађедовску, мило Српство и златну слободу... — Ти наши калуђери беху велики сиротани и издржаваху се махом само милостињом, коју им народ даваше. Стога су они, с времена на време, залазили и у најзабитније српске колибице, те примајући милостињу за манастир: поучавали, храбрили и тешили народ, да не клоне под тешким теретом и да верује у бољу будућност. Они су уједно били и духовници, којима се народ радо и искрено исповедао, а они га очински поучавали и саветовали како да проводи честит хришћански живот.

Српско парохијска свештенство тога доба беше исто онако бедно као и цео народ. Њих је уопште мало било, те је бивало доста села која по двадесет и више година нису видела свештеника; људи су живели и умирали као и нехришћани, без св. тајана и обреда. А у селима где их је било живели су и носили су се свештеници као и сељаци, од којих се разликоваху само посебном капом. Ако нису знали какова заната, тада су орали и копали земљу као и други тежаци; а бивало их је и такових који су морали зарађивати кору хлеба и тиме, што су секли и цепали дрва по шумама, те их на мазгама носили по улицама околних градова и продавали. О већим празницима давао им је народ милостињу, али ни сâм није често довољно имао. — Стари путници забележише нам, да су виђали такове свештенике наше босоноге и врло јадно одевене, при погребима и другим обредима... Градски свештеници живели су нешто боље. Они су се обично бавили каковим занатом. Тако је на пр. прота београдски крајем XVI. в. по занату био бојадисач, јер од малих парохијскнх прихода није могао да живи...

Лако је појмити, да ти наши свештеници нису могли бити довољно образовани, као ни већина калуђера онога времена. — Они су обично знали само понешто читати и писати, те литургију, важније црквене обреди и тајне некако обавити. Али ипак, у оним претешким временима они су велике услуге учиниле Српској Цркви и народу своме, сачувавши му веру и народност. Уз то је тада свака српска кућа, а нарочито у забитим крајевима, у којој се задружни живот јако развио, постала малом црквицом. Старешина задруге био је онда нека врста домаћег свештеника, који истина обично ни Оче наш није знао, али је имао кратке и топле народне молитвице. Он је, у одређено време, позивао све укућане ни домаћу молитву пред иконом свога светитеља, домаћег заштитника. — Тада су многи црквени обичаји још јаче пренесени у куће наше и још свечаније почели се обављати. А када би откуда свештеник наишао у такову забитну кућу сматран је као посланик Божји...

По закону Турци су признавали слободу вероисповести, али су у пракси свима силама настојали, да све оно што је имућније и угледније у народу прими њихову веру. — За прост народ нису се толико отимали, јер су им требали поданици који ће харач плаћати и све друге терете сносити, којих су Мухамедовци ослобођени били. Али, ко би нанео ма и најмању увреду вери Мухамедовој тај се морао потурчити или је иначе мучен и жив спаљен. И ради тога ми смо имали много мученика, који, обеђени да су погрдили Мухамеда, издануше у највећим мукама на коцу, конопцу и ломачи јер се не хтедоше Хришћанства одрећи... Примера ради поменућемо само Св. Ђорђа Кратовца из почетка XVI. в. — Вио је то младић од 18 година, родом из Кратова у Старој Србији. Изучио је златарски занат и беше понос својих родитеља. А пошто је био леп, уман и угледан хтедоше га Турци силом да потурче. Стога се он уклони у Софију и ту код једног српског свештеника, поред цркве краља Милутина, изучи науку хришћанску и још више заволи веру своју. Но и ту је упао у очи Турцима, те га почеше салетати да прими Мухамедовство, обећавајући му да ће га учинити силним и моћним човеком. Ђорђе није хтео ни да чује о том, него је још поучавао Турке и њихове хоџе који му долажаху, да је само Хришћанство права вера, а Мухамедово учење да је пуно бесмислица. То силно разгневи хоџе и они га оптужише кадији, да је погрдио веру Мухамедову. Међутим он се и кадији допао, те га овај прво понуди лепим да прими Мухамедовство, а када он то одлучно одби врже га у тамницу и удари на страшне муке. После мучења изведоше га опет пред кадију, који му поново и замамљиво понуди богатство и велико достојанство; али Ђорђе остаде као стена непоколебив у вери отаца својих. — Кад се тако Турци уверише, да ово дивно Српче никад потурчити неће моћи, они га прогласе хулитељем вере Мухамедове, осуде на страшну смрт на ломачи, и жива спале. А Ђорђе, по сведочанству очевидаца, и у највећим мукама величао је Христа и мирно Богу дух предао...

Такови примери челичне издржљивости и верскога јунаштва много су утицали на цео народ наш. И многи родитељи да би сачували децу своју од присилног или добровољног отпадништва од вере, соком од неке биљке писали су неизбрисиве крстове на челу, прсима или рукама деце своје — да им они буду стално хришћанско обележје и чувари вере у тренуцима великога искушења и слабости.

4. Прва расељавања. — Словени и Срби били су настањени у Јужној Угарској већ од VI. и VII. в. Мађари су их затекли и крајем IX. в. Покорили. Доцније се увећао број Срба у Угарској и Славонији, за време угарско-рашке борбе са Византијом у XI. в., а нарочито у XIII. и XIV. в. за владе краља Драгутина у Срему и Источној Славонији, — ширењем Српскога Народа у том правцу. Међутим, од почетка 15. в., када су Турци после битака на Марици 1371. и на Косову 1389. све више проваљивали у Српске Земље, наступило је јако померање Срба са њихових старих огњишта, те су многи прелазили стално Саву и Дунав. Отуд је већ брат Краљевића Марка — Дмитар 1404. г. постао жупан Арадске (старе Зарандске) жупаније и краљевски заповедник Вилагоша у Угарској. А у исто доба добили су Срби код Ковина на доњем Дунаву нарочите повластице од угарскога краља, које су сачували и доцније када су се преселили и основали нови Ковин више Будима. Нешто касније населио се много већи број Срба и по добрима деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Вуковића-Бранковића, која они добише по Угарској и Срему од угарског краља, што признаше његову врховну власт и уступише му Београд (1411. и 1427.) А после пада Смедерева, Босне и Херцеговине прелазили су Срби све више с јодне стране Дунав и Саву и насељавали многе готово сасвим пусте крајеве но Срему, Славонији и Јужној Угарској, док су с друге стране постепено спуштали се у Далмацију и Хрватску и заузимали тамо, од турског робљења и палења, опустеле земље. — Тада се нешто Срба населило и пр Ердељу, Влашкој и Молдавској, те се доцније раселило или порумунило.

По Срему, Славонији, Бачкој и Банату населило се век у XVI. в. толико Срба, да су ти крајеви од то доба, па све до XVIII. в., на географским картама и у научним делима називани Расцијом или Србијом. А у Лику, Крбаву и Приморје населили су Турци силом многе Србе, када су те крајеве у XVI. в. поробили и освојили. Ту су Срби, поред турских чета по градовима, морали да буду мртва стража на Крајини, а уједно дужни били, да обрађују пусте земље и помажу Турцима у обрани и нападају.

5. Српски деспоти у Срему, Славонији и Угарској. — После пада Смедерева (1459.) разиђе се многа властела српска на све стране, а међу њима и потомци деспота Ђурђа. Међу овима први се истакао, у народним песмама опевани Вук-Змај Огњени, унук Ђурђев од сина му слепога Гргура. Он је прешао у Угарску 1465. и храброшћу својом задоби краља Матију тако, да му овај 1471. даде деспотско достојанство над Србима у Срему и околици са седиштем у Сланкамену. Доцније, обдарио га је краљ, за велике заслуге његове стечене на бојним пољима, многим селима и градовима по Славонији и Хрватској. А кад је 1485. деспот Вук умро без деце, позвао је краљ Матија његову браћу од стрица му слепога Стефана. Ови су се тада, с мајком својом Анђелијом, рођаком славнога Скендербега Кастриотића, налазили у фриаулском Београду под млетачком влашћу. У Угарску су дошли 1486., поневши собом свето тело оца свога Стефана Новог. Краљ је одмах поставио за деспота старијега брата Ђорђа, који је управљао Деспотовином до 1496., а онда се закалуђерио. Његов млађи брат Јован примио је тада деспотско достојанство и са мајком својом управљао Србима под угарском влашћу. Њихова престоница беше испрва у Беркасову, а затим у граду Купинику (Купинову) на Сави од кога се и данас виде рушевине. — Јован је био одличан јунак и успешно је одбијао Турке од граница своје Деспотовине, али је већ 1502. умро. Његова удовица Јелена, ћерка знаменитог војводе српског Стефана Јакшића, преудаде се брзо за славонског властелина Иваниша Бериславића, коме краљ доцније даде наслов српскога деспота. А када је Иваниш 1514. умро деспотовала је сама Јелена, док јој није дорастао син Стјепан и добио од краља деспотско достојанство 1520. Ну, после битке на Мухачком Пољу (1526.) деспот Стјепан Бериславић пређе на страну аустријскога принца Фердинанда, те угарски краљ Запоља постави за српскога деспота знаменитог војводу Радића Божића, који је имао своја добра око Темишвара. Тако Срби у једно време имађаху два деспота — једног у Угарској под краљем Запољом, а другог у Срему и Славонији под краљем Фердинандом. А после смрти Стјепанове постави краљ Фердинанд за српскога деспота славнога војводу Павла Бакића, који међутим брзо погибе у броју код Иванкова 1537., бранећи храбро Славонију од Турака...

Осим деспотâ имали су Срби под угарском влашћу и много других војвода и властеле, који су Угарској велике услуге чинили и у животу њезину играли знатне улоге. — Најстарија и најугледнија властела беху браћа Јакшићи, који су већ 1464. добили велики спахилук нађлачки; а за тим војвода Белмужевић, браћа Бакићи, цар Јован Ненад-Црни, Петровић, Овчаревићи, последњи војвода сремски Радослав Челник — у народној песми познати под именом војвода Рајко — и многи други... Они су често имали велике спахилуке и штитили народ наш од Мађара, који су нас увек мрзили, ради повластица што их наши претци добиваху од угарских краљева, за велике крваве заслуге српске на Крајини, као и због умешности наших у трговини и занатима. — Те српске старешине у Угарској и Славонији много су допринеле, да је Хабсбурговац Фердинанд I. надвладао супарника свога краља Јована Запољу и постао краљем угарским.

Један од последњих војних старешина српских под угарском влашћу био је Стјепан Шкиљановић, код нас боље познат као светитељ Стеван Штиљановић. — Он је испрва био деспотски војвода (кастелан) у Срему и Славонији; а када Турциг после погибије Бакићеве, коначно овладаше тим крајевима пређе он у северну Славонију и југозападну Угарску —Барању, где од краља Фердинанда доби пространа добра. Ту је Стјепан више од две године (пре 1543.) храбро бранио град Валпово од Турака. Кад се разболео прешао је преко Драве у Шиклуш где је и умро... После његове смрти овладали су Турци брзо, не само целом Славонијом и готово целом Угарском са Будимом, него и великим делом Хрватске и Далмације, те су и сви Срби по тим земљама дошли под њихову власт.

б. Прва Српска Црква под угарском влашћу. — До коначног раздељења Хришћанске Цркве на Источну и Западну (1054.), па и неко време после тога, није Православна Црква у Угарској прогањана. Шта више изгледа, да су баш у то време Срби, који у Угарској тада често до највећих положаја долажаху, не само слободно исповедали веру своју по источном обреду, него су подизали и цркве и манастире за своје свештенике и калуђере. Тако се на пр. зна, да је угарски палатин Радо у другој половини XI. в. подигао на Сави велики православни манастир Св. Димитрија, по коме носи име данашња Митровица у Срему, и 1057. г. поклонио га епископској цркви у Печују. — Тај манастир помиње се и 1341. г. у писму папе Климента, из кога се види, да су у њему до тада служили Грци, Мађари и Словеци, иако су засебно становали; игуман је потпадао под цариградског патријарха, који га је и постављао. Климент је својим писмом наредио њитранском епископу, да манастир обнови и попуни са римокатоличким калуђерима Бенедиктова реда... А угарска краљица Јелена, ћерка рашкога жупана Уроша, када је за малолетства свога сина Гејзе II. У половини XII в. управљала Угарском, подигла је цркву и манастир Ковин на острву Чепељу код Будима. У исто време 1137.–1163. г. њезин брат Србин Белош био је дуго времена бан славонски и палатин угарски, те је подигао манастир Баноштар код Черевића у Срему. Но после тога, када је од XIII. в. разлика између Западне и Источне Цркве све више почела да се осећа, настојале су папе, да се у Угарској искорени Православље. И за краља Лајоша I. у XIV. в. готово је и затрвено. — Највише су се опирали Срби у Банату око Липове, источно од Арада. За њих пишу Фрањевци у то доба: да су врло упорни и да су протерали римокатоличке свештенике, који су им обављали свете тајне, те се повратили својој старој вери и постали још тврђи него што су били...

Међутим, када се, с почетком XV. в., почеше Срби у већим масама насељавати по угарским земљама, угарски су краљеви силом прилика поново почели да трпе Православље. А када деспот Стефан Високи ступи у тешње пријатељске везе с Угарском (1411.), поче и Српска Православна Црква у њој полагано да напредује. — Испрва је, нема сумње, над Српском Црквом у Угарској и Срему водио бригу мачвански епископ, доцније митрополит београдски ; који је после уступања Београда Мађарима постао законити духовни старешина свију православних Срба и Румуна под угарском влашћу (1429.–1521.).

Када су се деспоти српски настанили у Срему одмах су почели дизати цркве и манастире. И већ за кратко време цела Фрушка Гора начичкана беше њиховим задужбинама; које су подизали већином на развалинама римокатоличких и негдашњих старих православних храмова. Тада су поникли готово сви данашњи наши фрушкогорски манастири: Гргетег, Хопово, Крушедол, Јазак, Кувеждин, Беочин, Шишатовац и т. д. А у исто време деспоти и властела наша подигоше многе манастире и по Банату и Бачкој, од којих и данас неки постоје; а један од њих с немара наших старих (Јакшићеву задужбину Ходош), присвојише себи крајем XIX. в. Румуни, који се умножише у ономе крају и оделише од нас. — Властела српска подизала је и цркве на својим добрима, те је ванредно толерантна била према другим хришћанским вероисповестима. Тако знамо на пр. за браћу Јакшиће, да су, — када се међу Римокатолицима по њиховим добрима почело ширити Хуситство, — разделили свој православни храм у Нађлаку на два дела, те се у једном обављало православно, а у другом хуситско богослужење.

Почетком XVI. в. основана је Сремска Епархија са седиштем у Крушедолу, који је сазидао бивши деспот српски Ђорђе Стефановић-Бранковић. — Он је 1495. напустио деспотско достојанство и закалуђерио се под именом Максим. Доцније (1507.) отишао је у Влашку војводи Радулу. Ту је брзо постао митрополит и свршивши сретно неке дипломатске послове повратио се, после неколико година, у Срем; где је из Крушедола управљао Српском Црквом под угарском влашћу све до смрти своје 1516. — После његове смрти седиште сремских епископа бивало је и у манастиру Хопову.

Ова ново организована црквена област наша била је, по свој прилици, полусамостална и признавала је само врховну власт цариградског патријарха. То изводимо отуд, што држимо невероватним да би угарски Срби признали над собом духовну власт Охридске Архиепископије, која је с турском силом укинула самосталност Пећске Патријаршије; а уз то имамо доказа, да су се угарски Срби у важним црквеним и верским питањима, у то доба, обраћали не Охриду него Цариграду... Но са падом Београда 1521. и Срема под власт турску прешло је и средиште српског црквеног живота у северније крајеве Угарске, где су основане и нове епархије. — Од тих ће бити да је прва постала у Липови или Јенопољу више Темишвара, а за тим у Вршцу, Будиму и т. д. А када и ти крајеви дођоше под власт турску, тада је цела Српска Црква подвргнута Охридској Архиепископији, дотично Пећској Патријаршији, која је убрзо после тога 1557. обновљена.

7. Просвета и књижевност. — Баш у доба када је на Западу отпочео Нови Век, проналаском штампарије 1456., обновом наука и вештина и т. д., савладан је Српски Народ и после дуге и мучне борбе подвргнут утицају остатака старе источне културе, коју Турци собом донесоше. Али ипак наши стари нису клонули, нити сасвим напустили рад на просвети и умном развитку своме. Шта више, они се живо отимаху, да и у тим претешким приликама учине све што могу у корист културнога и религијскога напретка свога. Зато су међу првима примили и проналазак штампања књига. А први прегаоци на томе пољу и опет су били калуђери наши из западних крајева — Црне Горе, Арбаније, Босне и Херцеговине. Њих су материјалним средствима помагали родољубиви кнежеви и властела српска; а они су и сами изрезивали у дрвету или левали из олова слова и са њима штампали књиге. Предговори и поговори у тим књигама казују нам јасно: како је велико родољубље било у тих Наших просветних радника.

Прву српску штампарију основао је на Цетињу зетски кнез Ђурађ Црнојевић. У њој је од 1493.–1494. штампана прва наша књига Октоих. А први штампар наш и први радник у тој штампарији био је калуђер Макарије. Он је после коначне пропасти Зете 1499. отишао у Молдавску и тамо наставио штампање богослужбених књига за Румунску и Бугарску Цркву, те је доцније постао и митрополит румунски. Мало касније подигао је подгорички војвода Божидар Вуковић нову штампарију српску у Млетцима, која је од 1519. до краја XVI. в. штампала многе богослужбене књиге у неколико издања.^[6] Убрзо за тим, венином још у првој половини XVI. в., подигнуте су штампарије готово по свима крајевима нашим. Тако је била по једна штампарија у Горажди у Босни, у Милешеви у старој Херцеговини, у Скадру у Арбанији, у Грачаници на Косову и у Рујну, Мркшиној Цркви и Београду у Србији. Па иако су кратког века биле (1519.–1566.) те прве штампарије наше, ипак су оне доста користиле не само нашој Цркви, него и Румунској, Бугарској и Руској, јер је у Русији почело штампање књига пуних шездесет година после нас (1553.).

Књиге из тих наших штампарија штампане су лепим словима на хартији, а по који примерак и на пергамену. Језик је у њима српско-словенски, а правопис готово искључиво ресавске школе, чије су књиге штампарима и свима даљим преписивачима за углед служиле. У календарима (мјесецословима) по тим књигама помињу се и први опште слављени српски светитељи: Св. Симеун Мироточиви, Св. Сава, Св. Арсеније I. и Св. Стефан Дечански. А у Зборнику или Празничном Минеју, штампаном у Млецима од 1536.–1538., налазе се и службе па и ликови тих светитеља наших — осим Арсенијева...

Поред штампарија најзнатније је обележје овога периода јак развитак усмене народне књижевности у песми и причи, које нам испричаше и опеваше славну и тужну прошлост нашу. У ту усмену књижевност ушло је много мотива из писане црквене књи жевности. Зато се, поред најстаријих митолошких песама и прича, налазе и побожне хришћанске песме и приче у народном језику, које већином према апокрифној књижевности и агиографским списима описују душевна стања Богородице, Исуса Христа, Апостола, Срба светитеља и друго. Тада је ушло у обичај и писање Хронографија, које је 1442. увео први у Русији наш калуђер Пахомије. Ту се, упоредо с грчком историјом, по каковој Хроници излаже укратко и историја православних Словена: Руса, Бугара и Срба до пропасти наше државне самосталности. — Прва Хронографија појављује се код нас 1512., а главни јој је развитак тек у XVII. в.

Поменућемо још, да су у ово доба многи Срби, који су силом или милом потурчени, у Турском Царству до великога угледа дошли, а особито за Сулејмана Сјајног (1520.–1566.), када је турска моћ, баш заслугама њиховим и других потурица, до врхунца славе дошла. У то доба (XV. и XVI. в.) и језик српски са ћирилицом беше дипломатски језик и писмо турскога двора у преписци са Русима, Мађарима, Румунима, Млечићима и Дубровчанима. Српски језик ширио се тада и по Арбанији. Сачувало се, на име, доста српско-словенских докумената писаних у Кроји на двору Ђурђа Кастриота, па чак и у Валони. А један од српских калуђера успео је крајем XV. в. да постане цариградски патријарх. То је био Рафаило I. Док су монаху српском Аникити, који се прославио својим проповедничким даром у првој половини XVI. в., послали Руси свога посланика чак у Србију, да им напише похвале светитељима и кнезу...

Али, поред свега напрезања наших родољубивих предака, ово је заиста било најтужније доба наше прошлости, када нисмо имали ни политичке ни црквене самосталности, те је ток наше старе просвете готово сасвим обустављен, а писменост скоро упропашћена. Књижевних принова једва је било и то под утицајем западне литературе; док је међу римокатоличким Србима и Хрватима, а нарочито међу Дубровчанима, баш у ово време отпочео развитак знамените наше књижевности, којој су први прегаоци и најзнатнији представници и опет били калуђери и свештеници, као Ветранић, Држић и други.

V. ОБНОВЉЕНА ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА (1557.–1766.)

1. Црквено ослобођење. — Када се Срби по мало прибраше од оних големих невоља, које их снађоше после пада државне и црквене самосталности, почеше полагано да раде прво на црквеном, а за тим и на политичком ослобођењу своме. У раду на црквеном ослобођењу пружила се нашим претцима једна врло згодна прилика почетком друге половине XVI. в. Тада је потурчени Србин Херцеговац Мехмед Соколовић, потоњи најславнији велики везир турског цара Сулејмана Сјајног, већ у великом угледу и положају био... Њега су Турци из манастира Милешева, са гроба Св. Саве, где је књигу код стрица учио приликом купљења српске деце за јаничаре, одвели у Цариград и потурчили. Ту је он природним даровима, те пажљивошћу и вредноћом, постигао највеће достојанство у Турској Царевини, али никад није заборавио своје српско порекло, нити изгубио љубав према роду своме и Православљу. Стога је већ за везирства свога чинио многа добра не само члановима породице своје, који остадоше у Православљу, него и целој Српској Цркви. А највеће добро за сав Српски Народ где год га има учинио је Мехмед тиме, што је својим утицајем омогућио, да се поврати самосталност Српској Цркви и обнови Пећска Патријаршија.

Мехмеда је на то велико дело, по свој прилици, подстакао његов брат калуђер Макарије, који је у првој половини XVI. в. био игуман манастира Хиландара. — И већ за игумановања Макаријева израдио је Мехмед код султана Српској Цркви и њеним манастирима неколико фермана, којима се узимају у заштиту српске задужбине од насиља турских чиновника и спахија. А 1557. издао је султан берат, којим се обнавља Српска Пећска Патријаршија и за патријарха поставља брат Мехмедов — Макарије...

У састав Патријаршије, разборитим настојањем ова два брата, ушле су све земље у којима су тада Срби живели под турском влашћу. — Тако је обновљена Пећска Патријаршија, поред Србије, Црне Горе, једнога дела данашње Бугарске (Самоков и Ћустендил), те целе Босне и Херцеговине с Далмацијом, обухватала још и Хрватску са Славонијом и Сремом, те Угарску са Банатом, Бачком и Барањом све до више Будима и Арада. — Тим мудрим и родољубивим радом учинише браћа Соколовићи, да су тада први пут сви Срби дошли у једну народно-црквену заједницу, која је стекла неизмерних заслуга не само за очување и проширење Православља, него и за одржање и развијање српске националне свести.

Патријарх Макарије схватио је одмах своју дужност како ваља и с највећом љубављу и пажњом приступио је уређивању Српске Цркве. — Обновио је пећски манастир и подигао опустеле епархије, те поставио у њих Србе епископе; а у исто време основао је и неколико нових епархија нарочито по Угарској и Славонији. Запустели, поробљени и попаљени манастири почеше се из пепела дизати и пунити калуђерима. По целом Српском Народу заструјао је тада нови живот и добио полета... А да је Српска Црква овако лепо и доста брзо могла уредити све главније потребе своје много је допринело и то, што је Мехмед после смрти Макаријеве (1574.) за патријарха српског поставио прво синовца свога Антима, а када је и овај умро другог синовца Герасима. Уз то је његов трећи синовац, потурчени Мустафа Соколовић, био прво управник херцеговачки, за тим паша босански и најпосле од 1566. паша будимски; па је и он много ишао на руку уређивању и развијању Српске Цркве, баш у тим крајевима који су дотле најслабије уређени били... Најпосле Мехмед је израдио и то, да је султан пећском патријарху подвргао и све Римокатолике по западним крајевима наших земаља, да их тако боље очува у народности српској и евентуално лакше обрати у Православље, што је донекле пошло за руком. А патријарси наши, да не би Римокатолицима одвише зазорно било само име српско, почеше од тада своју Патријаршију називати словено-српском... — Уз то је Мехмед 1574. успео, да и за охридског архиепископа постави Србина, такође свога рођака, и тиме бар за неко време одузме Грцима власт у тој старој словенској архиепископији.

2 Рад патријараха и епископа на политичком ослобођењу. — Када су родољубиви представници Цркве наше успели, да ослобођену Цркву у добар ред доведу, отпочели су они, споразумно с народним старешинама, жив рад и на државном ослобођењу. Народ су за то тако задобили. Нова српска поколења нису знала за оне големе терете, које су њихови претци подносили у својим државама; а терет ропства турскога бивао је све тежи и несноснији, па сасвим природно и чежња за слободом све јача... И тако први устанак букну у Банату 1594., под вођством бана Саве Тамишварца и вршачког српског епископа Теодора. На заставама својим носили су устаници лик Св. Саве и лепо су напредовали. Али силни Турци, пред којима је тада читава Европа стрепила, после неколико месеци савладаше устанак осамљених Срба банатских, а владику ухватише и жива га одераше. — Тада је много Срба пребегло из Баната у Ердељ... Мало доцније букнуо је нов устанак око Пећи, под духовним вођством патријарха Јована; а 1597. подиже знаменити војвода Грдан устанак у Херцеговини. Но Турци и те устанке угушише у српској крви, јер ни откуд не би помоћи, а Срби не беху нити добро уређени, нити добро наоружани... — Међутим у појединим крајевима нашим и даље су дизани устанци, те је у једном таковом устанку, почетком XVII. в., учествовао и митрополит херцеговачки Висаирон са родољубивим горским хајдуцима.

У силној тежњи да ослободе народ од Турака патријарси и епископи наши стајали су готово стотину година у пријатељској вези и дописивању с римским папама, који су подстицали западне владаоце на крсташки рат против Турака. Али су и тада увек чврсто се држали свога Православља. Шта више, при свима преговорима са западним кнежевима и владаоцима ради ослобођења, на првом месту захтевали су свечано обећање, да ће ти владаоци Православље штитити и повратити им све цркве, манастире и добра која су им Турци одузели. Међутим, од свих ових преговора не би ништа, јер су тада и на Западу прилике врло неповољне биле, па нико није могао да притекне у помоћ Србима... — После ових неуспеха изгубише Срби наду, да ће икада туђом помоћу ослобођени бити, те разборите народне старешине, а нарочито патријарх Пајсије Јањевац (1614.–1647.), узеше другу политику и мудрим понашањем с Турцима почеше настојати, да народну снагу, која је устанцима јако оштећена била, подигну и сачувају за подеснија времена.

3. Теократска управа пећских патријараха. — Са обновљењем Пећске Патријаршије дата су српским патријарсима у главном иста права, која су тада уживали и цариградски патријарси. Тако су они постали не само врховне духовне поглавице, него у неку руку и врховне световне старешине народне; и тиме, бар донекле, у Српском Народу заменише старе деспоте... — Према држави имали су они дужност, да за именовање своје положе у државну благајницу одређену велику своту и уз то дају прописани годишњи данак на Патријаршију. А приликом сваке промене на царском престолу морали су и патријарси, као и сви државни чиновници, обнављати берате на своје достојанство и за то плаћати велику таксу. Уз то су, као врховне старешине народне и у световним пословима, одговорни били султанима за верност и оданост својих поданика...

У редовним приликама патријархе пећске бирао је збор српских митрополита, епископа и игумана с народним првацима. Изабратог је султан бератом утврђивао. А да се доскочи злоупотребама и нередима, који су обично настајали после смрти патријархове, неки патријарси наши још за живота свога, у договору с црквеним и народним представницима, изабрали би себи наследника. — Но за ратних и других нередовних прилика, често су и сами Турци, а доцније и цариградски патријарси, по својој вољи постављали наше патријархе.

Као врховни црквени старешина патријарх је имао неограничено право, да у смислу канонских прописа управља целом Српском Црквом: да поставља и збацује митрополите и епископе, надзире њихов рад и суди им за преступе. То је обично чињено у споразуму са Синодом, али поједини патријарси обављали су све то и сами. Но бивало је и такових случајева, да су за епископе постављани и избраници самога народа и свештенства дотичне епархије... Између епископâ и патријарха беше одношај врло сличан одношају министара према владаоцу. — Патријарх је сазивао епископе на савет у Синод, а по потреби и народне прваке на договор. С њима је одмеравао порез народу, да се плати патријаршијски харач султану; с њима је већао и закључивао о свима важнијим црквеним и народним, просветним и културним потребама.. Из тога обичаја развише се доцније Црквено-Народни Сабори у Митрополији Карловачкој. — А као што су се владаоци наши обично потписивали пурпурним мастилом, тако су патријарси потписивали се зеленим; па им је каткад и печат отиснут био у зеленој боји...

За јачање верске и народне свести од особите је користи био обичај, да сами патријарси, с времена на време, похађају целу патријаршију, те залазе и у малена села, служе свечано архијерејско богослужење, читају народу молитве, уче га и саветују. А народ их је зато даривао: стоком, чарапама и другим чим што је имао. Кад патријарси и епископи нису могли сами ићи, они су тада слали своје заменике — егзархе. — Ови су уједно купили приход патријарашки и архијерејски од народа...

Стари патријарси наши, као и епископи и калуђери њихови, нису никада јели меса; а и иначе живели су врло умерено. Исто тако и одело им беше врло скромно, као и у других калуђера. Ни архијерејске митре све до XVII. в. нису носили; а сакосе почеше носити сви епископи тек у XVIII. в Међутим, када су кудгод ишли јашили су на коњу, који је обично богато украшен био, те су левицом држали уздицу, а десницом благосиљали народ, који је пред њима на колена падао. Пред патријархом носили су ђакони увек крст, а жезао за њим. У обичним приликама пратила су га по два каваза (оружане слуге); а када је у пастирску посету ишао по народу имао је велику оружану пратњу на коњима и пешице. — Народ наш ванредно је волео своје старе патријархе и са правим страхопоштовањем односио се према њима. Нарочито се бојао њихове страшне клетве-анатеме коју су на непокорне и окореле грешнике бацали и свечано по црквама проглашавали.

Као световне старешине народне имали су патријарси и епископи право, да суде и световњацима не само у брачним тестаментским и наследственим пословима, него и у многим другим грађанским споровима. А народ наш обраћао се на њихов суд врло радо, јер је био кратак и праведан. Штавише на те судове наше обраћали су се каткад и Јевреји, па и Мухамедовци, кад се парничише са Србима Хришћанима. Суд патријархов и епископски обично је настојао да измири странке и нагоди их; а ако то није пошло за руком тада је, осим казне глобом и тамницом, служио се и разним другим казнама, па и проклетством. При суђењу служаху се понајвише обичајним правом, Крмчијом и Душановим Закоником. А за извршење пресуда имали су и своју полицију — кавазе.

Као народне старешине патријарси и епископи беху уједно и главни посредници и заступници Срба код турских власти, те по потреби и заштитници њихови од обести бездушних чиновника и спахија. Стога су њима предаване на чување и повластице, које је народ у појединим областима добивао од султана; па је то чињено чак и при крају XVIII. в. у Београдском Пашалуку, иако су београдски митрополити у то време били Грци...

Патријарсима и епископима у световним стварима могао је судити само царски суд у Цариграду; а по закону, без његова знања и одобрења, нико није смео затворити српског свештеника... — Још су патријарси и епископи били и законити наследници свију Срба, који умру без тестамента и наследника. А постепено је ушло у обичај да сваки имућнији Србин на самрти за душу своју завешта штогод Пећској Патријаршији и другим манастирима. Тиме су патријарси и манастири долазили до знатног покретног иметка, који су доцније обично Турци разграбили.

4. Поновно пропадање Пећске Патријаршије. — У турској управи било је увек самовоље, а поготово у ратна времена. Стога су патријарси и епископи морали, да богатим даровима и новцем подмићују обласне управнике и друге турске чиновнике, ако су хтели да им вреде добивена права у султанским бератима. Народ наш знао је за то добро, па је обилно помагао своје духовне поглавице докле год је могао. И Пећска Патријаршија животарила је за то време доста добро. Но крајем XVII. в. наступише по цео Српски Народ па и по његову Цркву, врло тешке прилике, теже него у време пада Деспотовине. — Тада се заратила Турска с Аустријом и Турци су 1683. по други пут опсели Беч. Али, помоћу Пољака, бише одбијени и за неколико година, помоћу устаника, протерани готово из свију крајева Угарске, Славоније и Хрватске, у којима су дотле преко 150 година владали. Шта више, аустријска војска освоји Београд и помоћу српских хајдука и устаника, који су се тада надали коначном ослобођењу, продре дубоко у Стару Србију те 1689, заузе и градове Пев, Призрен и Скопље. Тадашњи патријарх пећски Арсеније III. Чрнојевић (1675.–1690.) помагао је у то доба Млетке и склонио се пред Турцима у Црну Гору. А када је Пећ пала у руке Аустријанцима позваше га они да се поврати, јер ће иначе место његово с другим попуњено бити. Стога се Арсеније врати у Пећ и са народом својим поче обилно помагати Аустријанце. Али, убрзо после тога, промени се вођа у аустријској восци и окрутношћу својом љуто се замери Србима и Арбанасима, те ови у великом броју напусте бојне редове; а Турци баш тада скупише нову свежу војску и свом силом ударише на малену и због нереда растројену аустријску војску, те је нагло потисну из Старе Србије. Шта више, већ крајем 1690. поново заузму Београд и Аустријанце протерају преко Саве и Дунава. А патријарх Арсеније, с патријарашким драгоценостима, епископима, калуђерима и неколико десетина тисућа народа завремена се уклони с аустријском војском испред страшне освете турске; јер су Турци у беснилу своме на рају, која се на њих дигла, грозно се светили свакоме Србину, који би им тада у руке допао. Остали Срби, који нису могли или нису хтели избећи, склонише се у шуме и планине, да бар живот и личну слободу сачувају. Тада су опустели^[7] многи крајеви наши, а нарочито они око Пећи и Призрена, где се после Арнаути настанише. Многа српска села, цркве и манастири планули су тада и ишчезли у пламену грозног гнева турског. Јад и невоља љута завлада тада силно по целој Патријаршији нашој...

Обезглављеној Цркви и народу под Турцима притекао је тада у помоћ један родољубиви Србин, свештеник удовац из Скопља. — Новцем је задобио великог везира и постао патријарх на место избеглог Арсенија III. Био је то патријарх Калиник I. (1691.–1710.). Он је народ много задужио, што је у најтежим данима у своје руке узео управу Српском Црквом, да је сачува од себичних утицаја, те је с пуно пожртвовности настојао, да чим пре и што боље поправи њено и народно бедно стање. То је био претежак посао, али је Калиник, својим неуморним радом ипак прилично успео. А његови наследници Мојсеј Рајовић (1712.–1725.) и Арсеније Јовановић-Шакабента (1725.–1737.) наставише његово дело са истим родољубљем и пожртвовношћу. Али, да се робљењем, глађу, помором и расељавањем напаћени и готово саломљени претци наши и Црква њихова ваљано опораве, требало је много мирна времена и плодних година, а баш тога не беше у оно доба. Стога је народ наш пао у тако бедан живот, да је једва себе и Цркву своју држао. И да не беше издашне помоћи од аустријских Срба, тешко да би се и тада одржала Пећска Патријаршија, коју су они поштовали као једини остатак славе и моћи народне; те су јој и поред строгих забрана аустријске власти слали богате дарове и по црквама својим увели нарочите кутије за купљење прилога у корист Патријаршије.

У XVII. в. имали су пећски патријарси под својом влашћу око 40 митрополија и епископија; али за ратова и расељавања народа нашег готово половица тих епископија сасвим је пропала. Стога после мира у Пожаревцу (1718.), када је Аустрија добила и велики део Северне Србије, беху само 22 српске епископије. Од тога је броја само 10 директно потпадало под Пећску Патријаршију, а 12 под доцније нешто (1726.) удружену Београдско-Карловачку Митрополију под аустро-угарском влашћу. С Београдским Миром 1739. постадоше Дунав и Сава северне међе између Турске и Аустрије, па уједно и између Пећске Патријаршије и Карловачке Митрополије. Од тада, па до коначног укидања, имала је Пећска Патријаршија 12 епархија и то: 6 у данашњој Србији (Београд, Ваљево, Ниш, Нови Пазар, Призрен и Скопље), по 2 у данашњој Бугарској, (Ћустендил и Самоков) и Босни (Сарајево и Зворник), а по 1 у Црној Гори (Цетиње) и Херцеговини (Мостар). Али живот у њој бивао је све тежи, јер за време аустријско-турског рата од 1737.–1739., под притиском тешких прилика, подигао је устанак и патријарх Арсеније IV., па је после неуспеха с нешто народа једва жив избегао под власт аустријску 1737.

После овога Турци нису имали вере у Србе и, у споразуму с цариградским патријарсима, сами су располагали с Пећском Патријаршијом како су хтели. — За патријархе постављали су већином Грке, који су им добро плаћали. А Грци патријарси намештали су и на епископије већином своје сународнике те су сви заједно немилосрдно глобили Народ Српски и пљачкали цркве и манастире наше; а онда с тим новцем куповали богатије епископије у Цариградској Патријаршији, па чак и достојанство цариградског патријарха. Међутим, када би који родољубиви Србин покушао да се опре њиховим насиљима и неделима, они би га анатемисали и одмах оцрнили пред турским властима, као непријатеља султанова, и упропастили. Исто то чинили су и са Србима, који су уз велике жртве успели да постану патријарси. Њих су облагивали и у прогонство слали; а нису презали ни од отрова само да до свога циља дођу... — Због тога, за кратко време од 1739.–1766., изменило се на српском патријарашком престолу необично много патријараха; јер су тако рећи отимали један другом место. Уз то су и саму Патријаршију силно задужили државној благајници и другима. Стога није чудо, што је у таковим приликама, почетком друге половине XVIII. в., углед пећских патријараха сасвим пао, а у Патријаршији завладао ужасан неред, те је стање Старе Српске Цркве постало не само јадно, него и очајно.

5. Српски светитељи. — У време обнављања Пећске Патријаршије и крвавих устанака за слободу скочила је необично високо верска, а с њом и тесно скопчана национална свест српска; јер што је тежим постајао живот под Турцима, све је милија бивала успомена на стари живот под народним владаоцима. Стога оживеше старе и поникоше многе нове народне песме, у којима се славе и величају побожна и јуначка дела наших старих владалаца, властеле и првосвештеника. А народна Црква наша, која је увек предњачила народу у свима родољубивим делима, чинила је то исто на свој начин. — Она је, на име, на свечаном богослужењу, у песмама и проповедима својим, и сама почела јаче да прославља оне владаоце и архиепископе наше, који се видно истакоше побожним животом и родољубивим радом својим. То се опажа особито после пада првих лепих нада за слободом, у време оних непрестаних исељавања народа нашег из Отаџбине своје, крајем XVI. и током XVII. в.... Представници Српске Цркве поступили су тада врло мудро, што су веру и народни понос почели подржавати све чешћим и свечанијим прослављањем народних светитеља и мученика. — А ми имамо светитеља готово из свију сталежа, јер имамо међу њима: владалаца и војника, владика и калуђера, земљорадника и занатлија, мушких и женских, богатих и сиромашних, учених и простих, старих и младих, — све од српске крви и племена.

До XVI. в. слављени су као светитељи у целој Српској Цркви само Св. Симеун Мироточиви, Св. Сава, Св. Арсеније I. и Св. Стефан Дечански; а остали помињани су тек у појединим крајевима. Од XVII. в. шири се слава српских светитеља постепено по целоме Српству, те данашња Српска Црква наша броји преко 30 светитеља наше крви. Међу њима слави она: 1. цара (Уроша V.), 3 краља (Првовенчанога, Милутина и Дечанскога), 1 вел. жупана (Немању), 2 вел. кнеза (Јована Владимира — Зетског и Лазара — Косовскога мученика), 3 деспота (Стефана Новог и синове му Ђорђа — владику Максима, и Јована из племена Бранковића), 1. деспотицу (мајку Анђелију), 1 војводу (Стјепана Шкиљановића), 2 патријарха (Јанићија I. и Јефрема), 6 архиепископа (Саву I., Арсенија I., Саву II., Јевстатија I, Никодима I. и Данила II.), 3 владике (Григорија из манаст. Куманице на реци Лиму, Василија Острошкога Чудотворца и Петра 1. Цетињскога), 5 пустињака и исиосника већином земљеделаца (Прохора Пчињског, Гаврила Лесновског и Јоакима Сарандапорског или Осоговског из источних крајева Јужне Србије XI. и XII. в. те Петра Коришкога из гора призренских XIII.–XIV. в. и Јанићија из планине Девич северно од Пећи из XV. в.); па најпосле и 1. занатлију (Ђорђа Кратовца из XVI. в.).

Од свих тих светитеља данас се по целоме Српству највише славе Св. Сава и Св. Кнез Лазар. — Св. Сава као први просветитељ српски сматран је увек заштитником српске просвете; али тек од почетка XIX. в., када је у Српству просвета добила нов и снажан полет, отпочело је нарочито свечано прослављање Св. Саве по свима српским школама и другим просветним установама нашим. Међутим Лазарево свето тело било је испрва сахрањено на Косову у Грачаници цркви, задужбини краља Милутина; па је после 2 године (1391.) најсвечаније пренешено у задужбину Лазареву, манастир Раваници у Ресави. А данас почива оно у фрушкогорском манастиру Врднику, који се због тога зове и Раваница. Тамо су га пренели калуђери, који су 1690. с патријархом Чрнојевићем побегли пред Турцима. — О Видову дану сваке године слеже се ћивоту Лазареву у Врднику многобројан народ из свију српских крајева, да се поклони и помоли кнезу мученику, те наужива у лепоме крају народнога славља, које у новије време украшавају својим слетовима и Српски Соколи из разних крајева.

Остали светитељи наши славе се нарочито само у оним местима и крајевима, где им свете моћи почивају. — Тако се у ман. Јаску, у Фрушкој Гори, слави цар Урош 2. децембра; јер му свето тело од сеобе под Чрнојевићем почива у том манастиру. А у ман. Крушедолу, такође у Фрушкој Гори, на дан Св. мајке Анђелије 30. јула, прославља се и цела света породица деспота Стефана Слепог-Новог. Њихова света телеса лежала су у том манастиру, њиховој задужбини, све до 1716.; а те године спалише их Турци заједно с манастиром. На згаришту у пепелу нађени су доцније поједини остаци од светих телеса, те се и данас чувају у обновљеном Крушедолу. У манастиру Шишатовцу налази се целокупно тело Св. Стјепана Шкиљановића; а он се слави нарочито још и у Барањи код Шиклуша на месту Ђунтиру, где су Турци нашли његово тело кад је објављено за светитељско. У Црној Гори, Арбанији, Боци Которској и Херцеговини нарочито славе Св. Василија Острошкога, епископа требињскога и никшићскога († 1671.) и Петра I. митрополита цетињскога (1830.). У Пећи славе Св. Арсеније I. и друге архиепископе и патријархе, а у Дечанима Св. Стефана Дечанскога; док по целој Старој Србији особито славе Св. Јанићија из манастира Девича, коме долазе не само Срби него и многи Арбанаси мухамедовске и римокатоличке вере, тражећи олакшице и лека својим душевним и телесним бољетицама. У ман. Студеници прослављају се нарочито Св Симеун Мироточиви и син му Св. Симон Монах (Првовенчани Краљ); а у Бугарској у Софији поштују много и славе нашег краља Св. Милутина. Најпосле, свете моћи великога кнеза зетског Јована Владимира налазе се у манастиру Св. Јована (арбанашки Шин-Ђон) код Елбасана у средњој Арбанији. Њега славе и као заштитника Драча, у грчкој служби. — Владимира је на превари мучки убио, око 1016. у граду Преспи, његов шурак маћедонски владалац Владислав, присталица и заштитник јереси богомолске... Руси славе као свога светитеља и Св. Кипријана митрополита кијевског, који им је из Србије дошао († 1406.); а Румуни Св. Никодима Србина, калуђера, пустињака и оснивача њихових првих манастира († 1406.).

Објава светитеља наших била је на разне начине. Најобичније је било, да се светитељ у сну јавио коме калуђеру или вишем представнику Цркве, па му је рака отворена и тело нађено цело; или се видела какова необична светлост над гробом (Св. Владимир и Св. Стјепан Шкиљановић) и т. д. Околина је обично одмах сама прогласила таковога светитељем, а представник Цркве тога краја потврдио би тај општи глас, пошто би прво испитао добра дела, целокупност тела и друге чудотворне знакове. — Тако је на пр. Симеуна Мироточивога про-гласио светитељем сабор хиландарских и светогорских калуђера, цара Уроша патријарх Пећски Пајсије Јањевац († 1647.), а војводу Стјепана Шкиљановић, кога нађоше Турци и објавише, прихватише и прогласише за светитеља калуђери фрушкогорског манастира Шишатовца који прибавише и потврду за то од цариградског патријарха, кад се појавила сумња у светитељство Стјепаново.

Објављеном светитељу писали су животопис и службу, обично по узору службе грчким светитељима. Већину служби и неколико животописа српских светитеља сабрао је арадски владика Синесије Живановић и 1761. штампао у Римнику у Влашкој; јер ми тада нисмо имали ни једне штампарије своје. Та књига зове се Србљак, а Црквено-Народни Сабор наш у Срем. Карловцима закључио је 1769., да се по тој књизи имају служити службе свима до тада проглашеним светитељима српским, одредивши уједно, да се 30. августа прослављају нарочито сви Срби светитељи заједно, под именом Сабор Српских Светитеља. Али аустријске државне власти убрзо су то забраниле, и допустише само, да се Св. Сава слави као заштитник Срба. Осим поменутог Србљака штампан је 1765. други у Русији, а 1861. штампао је београдски митрополит Михаило трећи, знатно попуњени, Србљак. — Митрополит Михаило написао је 1893. г. и службу Св. Петру Цетињском († 1830.), том најновијем светитељу нашем.

6. Прва Српска Црква у Хрватској. — Већ од половине XV. в., а нарочито после битке на Мохачком Пољу 1526. и пада Лике и Крбаве под Турке 1528., почело је исељавање многих Срба, турских крајишника у слободне крајеве Хрватске, а по мало и у Крањску и Штајерску. Прве знатније сеобе беху 1530. и 1538. из Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе у Крањску и Жумберак. А главне сеобе збиле су се тек крајем XVI. и у почетку XVII. в. из Славоније, Босне, Херцеговине и Старе Србије, после оних неуспелих устанака. — Ти Срби настанише се око Огулина, Иванића, Крижеваца и Копривнице, као главних градова на Крајини према Турцима. Они су обично већ пре прелаза склапали уговоре са аустријским војним заповедницима: да ће вазда остати војници на Крајини, да ће увек слободни бити од спахија и да ће несметано моћи исповедати своју православну веру. С тим Србима^[8] и заосталим Хрватима у тим крајевима подигла је Аустрија своја два најзнатнија крајишка Ђенералата — Карловачки и Вараждински. А за неописане заслуге српске по Хрватску и дом аустријски, дадоше им цареви и нарочите повластице...

Населивши се у Хрватској Срби су одмах приступили и своме црквеном уређењу. — Прво су подигли манастир Лепавину, недалеко од Крижевца, а затим манастир Марчу недалеко од Загреба, на југоисток, у Вараждинском Ђенералату и манастир Гомирје северно од Огулина у Карловачком Ђенералату. То су била главна црквена и просветна средишта њихова. Манастир Марча постаде одмах, почетком XVII., седиште новоосноване Ускочке Епископије, која је обухватала све православне Србе по Хрватској, Крањској, Штајерској и Западној Угарској, у колико су потпадали под власт аустријску. Марчанске владике бирао је испрва сам народ а посвећивао их пећски патријарх на име вретанијских^[9] владика. Но по старим законима у Хрватској није смело бити ни једне друге вере осим Римокатоличке. И загребачки бискупи, којима су пре турских провала припадала сва она добра на која се Срби око Марче настанише, захтеваху од марчанског епископа, да се одрекне пећског патријарха и призна папу за врховног црквеног поглавицу, — да приступи дакле Унији са Римом. И силом околности сви српски епископи, од првога Симеона (1609.–1630.), формално признаваху папу за старешину, али се дуго не хтедоше одрећи ни свезе с Пећском Патријаршијом, нити и најмање у чему одступити од Православља. Међутим, када је дошао за владику Павле Зорчић (1671.–1685.), који је васпитан код језуита у Болоњи и нарочито спреман да спроведе унију Срба у Хрватској, прекинуше се везе с Пећском Патријаршијом; јер аустријски цареви узеше право избора од народа у своје руке и постављаху даље за владике саме унијате...

Од тада је Српски Народ у Хрватској имао да издржи врло дугу и тешку борбу у обрану вере и народности своје; јер он није хтео ни да чује за унију, па се најодлучније опирао кад су је власти хтеле силом да спроведу. Многи прваци народни: родољубиви свештеници, кнежеви и офисири српски, а нарочито калуђери лепавински и гомирски, крвљу, робијом на галијама и другим безбројним жртвама плаћали су обрану вере и народности своје... И народ наш у тим најизложенијим крајевима, поред свих насиља, очувао је до данас нетакнуту веру, име, језик и многа друга обележја српска; иако му 1753 оружаном силом одузеше Марчу, која за тим брзо сасвим пропаде, и укинуше владичанство па га делом са Пакрачким а делом са Плашчанским Владичанством спојише 1771. — За Српство и Православље у томе крају, поред многих других, неумрле заслуге стекоше прота Никола Поповић из Велике Писанице и фелдмаршал Михаило барун Микашиновић из села Плавшинаца код Копривнице. Они су у XVIII. в., готово пола века, били главни заштитници Цркве и народа, те неустрашиви борци за веру и народност своју.

За ове тешке и дуготрајне борбе Православне Српске Цркве у Хрватској успеле су државне власти, да оцепе од Православља само један малени део нашега народа, — ону оазу на граници Крањској у Жумберку. Па и то је било си-лом и преваром. Аустријски ђенерал гроф Петаци просто је обезглавио народ, намучио и протерао из Жумберка све православне свештенике, те наметнуо унијатске, који полагано преведоше народ у унију током друге половине XVIII. в. И Жумберчани су данас главна паства унијатске Крижевачке Бискупије, која је 1777. установљена на место Марчанскога Владичанства. — То владичанство има данас око 50.000 душа, од којих је само 10.000 српскога порекла; остало су Русини који се настанише по Хрватској, Славонији, и Бачкој. А Срби Жумберчани, оцепивши се од Православља, готово заборавише своју народност; као што су је заборавили и Срби Крмпоте и други у Сењском Приморју, Лици, Крбавој и т. д., који из разних обзира у мањим групама или појединачки примише Римокатолиштво. Приличан број Срба изгубио се и међу браћом нашом Словенцима у Крањској и Штајерској, те им данас још само њихова чисто српска презимена казују њихово порекло.

7. Рим и Српска Црква. — После пропасти српске државне самосталности почиње римска пропаганда да развија свој рад по свима српским крајевима. При том су јој много помагале колоније дубровачких трговаца по свима већим градовима нашим. Њима су обављали богослужења Фрањевци, који су онда покушавали и пропаганду међу околним православним Србима. Отварали су ради тога школе, давали поклоне и т. д., али нису имали готово никаковога успеха. Ипак су папе од почетка XVI. в. стално именовале насловне бискупе прво за Београд, а доцније и за Призрен и Смедерево... А од краја тога века, када Срби обновише самосталност своје Цркве и пећски патријарси постадоше нека врста световних господара, те почеше настојати да свој народ и политички ослободе, — наступише нови одношаји између Срба и папа. Тада су први пут почели преговори за сједињење цркава са представницима Српске Цркве и трајали су готово читав XVII. в.

При преговорима са западним владаоцима и папама, ради устанка и ослобођења, имали су представници Српске Цркве и Народа за поверенике већином римокатоличке калуђере са јадранског Приморја. А ови су хтели да се додворе и препоруче папама, те су наговарали Србе, да тражећи помоћ за ослобођење, обећавају папи и сједињење с Римском Црквом. Први пут почели су ти одношаји упоредо са дизањем устанака за слободу под патријархом Јованом (1592.–1614.). Тада су послата папи 1597. два српска калуђера, да га умоле за посредовање код западних владалаца, да помогну Србима који се спремају на одсудну борбу за слободу. О спровађању какових промена у животу и науци Српске Цркве није тада било ни речи. Све јединство састојало се само у простим изјавама: да и Срби признају папу за врховног поглавицу и заштитника Хришћанске Цркве.

После Јованове смрти настављени су преговори с његовим наследником патријархом Пајсејем Јањевцем (1614.–1647.), иако овај није тражио никакових политичких ни црквених веза са Западом. Овога пута заузимао се за сједињење Српске Цркве са Римом папски мисионар Трогирац калуђер Фран Леонардис. Он је пре свега, обећањима да ће папа помоћи Зећанима да се ослободе Турака, задобио зетског митрополита Мардарија, да призна папу поглавицом Хришћанске Цркве и преко својих посланика, са тајником (логотетом) Висарионом, завери се папи на послушност 1640. Папа је те изјаве примио с великом радошћу, написао Мардарију љубазно писмо и умолио га, да настоји задобити за унију и пећскога патријарха. И Леонардис је после тога с препоруком Мардаријевом лично преговарао о унији с патријархом Пајсејем, коме је папа међутим послао архијерејску митру,да би га лакше задобио. Али, овај ревносни архипастир српски одмах је изјавио, да су осим другог велике сметње за уједињење: учење римско о изласку Св. Духа и од Сина, те причешћивање на бесквасном хлебу. За тим је патријарх то питање о сједињењу расправио и са својим епископима на Синоду; који је писмено саопштио папи те главне сметње, које по њихову уверењу стоје на путу сједињењу. Леонардис је послао тај спис старешини Пропаганде у Рим и умолио га, да с патријархом што опрезније и љубаз-није поступа, јер би се уз њега могли задобити за унију и сви Срби. — Због тога заузимање Леонардисово за унију именовао га је папа Иноћентије X. барским надбискупом 1644., ма да од уније није ништа било.

После смрти Пајсејеве папа је опет покушао сједињење и послао у Пећ, да са Србима преговара, свога легата унијатског калуђера Русина-Демског. Нови патријарх Гаврило Рајић (1647.–1659.) примио је лепо папиног легата и сазвао Синод у Будимље. А Синод је одлучио, да ступи у преговоре с папом и изабрао за свога посланика и повереника који ће ићи у Рим Пајсеја митрополита Будимља и Арбаније. Но Турци су сазнала за то, те Пајсеја на путу ухвате и жива одеру... Преговори ипак нису прекинути. После одласка Рајићева у Русију одржан је један Синод српских архијереја у манастиру Морачи. Са тог Синода послат је у Рим архимандрит Максим, да од папе и других на Западу измоли помоћ за подизање једне богословске школе и штампарије. Но и од тога неби ништа. Међутим везе с Римом наставио је херцеговачки митрополит Св. Василије Острошки, који је 1661. и 1671. такође молио помоћ за цркве и манастире, као и за ослобођење. Њему је папа 1661. послао нарочити крст за манастир у Требињу... Најпосле, 1688. стајали су у вези с Римом: црногорски владика Висарион и пећски патријарх Арсеније III. Чрнојевић, — када се ратовало с Турцима и радило на ослобођењу. Али ни један од њих, као ни један пре њих, није при том мислио на одступање од Православља, коме су сви они били баш одлични браниоци.

8. Манастири. — После обновљења Пећске Патријаршије пропојали су опет многи стари запустели манастири наши. А патријарх Макарије добио је од султана допуштење не само да поправља оронуле и разорене цркве и манастире, него и нове да подиже. Он је добро знао какова сила лежи у тим чуварима вере и народности наше, па је одмах приступио послу. И за кратко време, поред многих манастира у Северној Србији, под планинама Овчаром и Кабларом, подиже се доста нових манастира и у Босни, Срему, Угарској, Славонији и Хрватској, где год се наш народ населио. Те манастире подизали су венином сами калуђери с околним народом, коме су они од велике користи били како под Турцима тако и под аустро-угарском влашћу у борби са унијом.

Поред свега робљења и паљења очувани су били у манастирима неки остаци старе славе наше. — Ту су биле слике царева, краљева, кнежева и властеле, по који комад њиховог златног и сребрног посуђа, владалачке дипломе с печатима и т. д. Ту су писани Летописи и Хронографије по народном предању и у духу народних песама. Манастири су и тада били једине школе, а сабори, вашари и народни зборови обдржавани су у двориштима и црквама манастирским. Ту се највише вило лепо народно коло, у коме су често и калуђери поиграли, те су баш око манастира најбоље очувани народни обичаји. Ту је народ после св. литургије слушао родољубивс речи честитих калуђера и других народних првака; а песме слепих гуслара и других, што се туда разлегаху, дизале су високо свест народу и распаљивале му чежњу за слободом и старом славом... Калуђери су били прваци народни, те су се каткад и властеоски облачили, јашили добре коње и носили богато оружје. А када се дизаху крвави устанци, многи калуђери наши били су не само на збору него и на твору, те су јуначки умирали за крст часни и слободу златну. Ти прегалачки примери калуђерског јунаштва још су више утврђивали веру и наду у Бога, те Српском Народу јачали снагу, да не клоне и храбро одолева свима невољама. — Бивало је, разуме се, и рђавих примера себичног калуђерског живота, али су још тада такови случајеви ретки били.

За народних устанака и ратова Турци су нарочито робили, обарали и палили цркве и манастире наше, а калуђере и свештенике мучили и убијали, знајући да су они главни покретачи и вође народне. Стога су особито крајем XVII. и у првој половини XVIII. в., многи манастири наши поново тако опустели и пропали, да се више никада нису могли дићи... Али ни у мирно доба није лако било очувати манастире наше од насиља турског. — Околне спахије наметале су се манастирима за господаре и узимали десетак са манастирских земаља Турски разбојници насртали су опет често да робе; а калуђери и славом овенчани хајдуци наши бранили су светиње своје. Но највише досађивали су манастирима турски полицајни чиновници, који су калуђерима подметали разне кривице, па онда манастире уцењивали и глобили. То је тако често и несносно бивало, да су многи калуђери остављали своје манастире сасвим пусте и склањали се од силника у друге склонитије и мирније. А калуђери имућнијих манастира одлазили би чак у Цариград, да по скупе новце ваде царске фермане и њима се бране од насилника. Шта више, два најимућнија манастира наша Студеница и Дечани извадили су у XVI. в. берат соколовачки и постали племените шаинђије-соколовци. Као такови потпадали су директно под султана и опроштени беху од свакога данка, уз обвезу: да сваке године донесу у Цариград одређени број за лов извежбаних соколова. Али и то им није много помогло…

Велику већину манастирских земаља, које дароваше стари владаоци и властела, као и други људи за душу, гроб, постриг и т. д. Турци су просто одузели и делили по вољи. А бивало је и такових манастирских људи — кметова (поданика), као на пр. Истинићи код Дечана, који су примили Мухамедовство само за то, да могу себи приграбити земље манастирске. Стога су манастири врло сиромашни били и издржавали се махом милостињом, што је од народа добиваху. У ту сврху оправио би манастир сваке године по којег калуђера у прошњу, која се називала писанијом, јер су калуђери записивали ко је шта дао и шта је ко обећао дати. При том су калуђери носили собом у народ крстове и мале ћивоте с честицама светих моћи разних светитеља, да њима освете домове приложника. А од краја XV. в. помагали су многе манастире наше и православни руски, молдавски и влашки владаоци. — Они су их даривали нужним црквеним стварима и књигама; а некима су давали и сталну годишњу припомоћ у новцу, као на пр. Милешеви, или су допуштали, да калуђери дотичних манастира долазе у њихове земље и сами купе милостињу за своје манастире. Први који су то чинили, беху калуђери Успенског манастира у Београду из првих година XVI. в. Од тада ишли су у те земље врло често не само калуђери него и епископи, митрополити, па и патријарси наши. Но Турци су, као касније и Аустријанци, нерадо гледали на одилажење наших у Русију; те је тако и патријарх пећски Гаврило Рајић, када се вратио из Русије, оклеветан и осуђен као велики издајник, па обешен у Бруси 1659. А неки епископи и митрополити наши и стално су остали у Русији, као на пр. митрополит вршачки Теодосије, који је 1667. отишао гамо и неко време био управитељ Руске Патријаршије...

После исељења патријараха пећских Арсеније III. и IV. пропали су за увек многи манастири. Тада је у главном нестало код нас и женских манастира; те су остале само поједине калуђерице, поред манастирских и парохијских цркава, а и по приватним кућама. — Од то доба почео је нагло да опада монашки живот у народу нашем и многи су манастири доцније опустели само зато што не беше калуђера да их прихвате.

9. Просвета и Књижевност. — Када су Турци прегазили и поробили Српске Земље пропале су тада у пламену и иначе многе богослужбене књиге, као и други драгоцени производи нашега умног живота. Због тога недостатак у књигама нису могле да надокнаде ни све штампарије наше, које су врло тешко и кратко време држале се, те су доспеле да штампају само најпотребније црквене књиге. Зато су књиге и даље преписиване све до XIX. в.; али не само у осиромашеним и опустелим манастирима, него и по приватним кућама српских свештеника, занатлија, трговаца и сеоских кнежева, куда су залазили наши калуђери и ђаци вични перу и књизи, тражећи склоништа или купећи милостињу за своје манастире... Стога су књиге биле врло скупе, па су као и робље откупљиване од Турака. Иначе су куповане по вашарима од трговаца и писаца; а плаћало се за њих или у новцу или у житу, марви, воску, чоји и т. д. Залагане су и позајмљиване, али су и много крађене, те су власници често записивали у њима проклетство на онога који их украде. Оне су особито важне и стога, што су калуђери и свештеници записивали у њима, на корицама и ивицама листова, многе догађаје из живота Цркве и народа нашег, о којима иначе не би ништа знали... Увезиване су обично у подебље дрвене корице обложене кожом, на којој су утиснуте разнолике геометријске и друге шаре често врло лепо и укусно. — И то је све био рад самих наших калуђера и свештеника.

Иначе су у књижевности и даље заступане све гране као и пре, само су Хронографије и Летописи чешћи. Уз то се, по грчком узору. развише тако звани Зборници или Чатовнице и Четења — У њима се налазе разноврсни књижевни саставци повађени из разних књига према укусу и интересу дотичнога преписивача и састављача зборникова. То беше најзанимљивија лектира наших старих, те су много читане и преписиване. Поред црквених проповеди и моралних поука у њима се налазе и стари источњачки романи, приче, апокрифи, животи светитеља, као и разни чланци из историје, географије, астрономије, физике, медицине и т. д., па и нека врачања и гатања... У обичају су тада и Поменици и Општаци манастирски, као домаће манастирске Хронике у које су уписивани гости, добротвори, ктитори, игумани п други.

Међу писцима овога периода најзнатнији је патријарх Пајсеј Јањевац (1614.–1647.). Он је написао Животопис и службу Св. цару Урошу, који је у његово доба објављен. Написао је још и нека друга дела и умро као стогодишњи старац. У почетку XVIII. в. певао је побожне и поздравне песме (Богородици, Сарајевцима и др.) пећски патријарашки протосинђел и учитељ Висарион Павловић, потоњи владика бачки (од 1731.), Дечански игуман Константин преписао је 1748. знамениту Словеносрпску Хронику, коју је по многим страним авторима и домаћим изворима написао несуђени деспот српски Ђорђе граф Бранковић, за време свога 22-годишњег сужањства у Бечу и Хебу (1689.–1711). У тој Хроници први пут је приказана прошлост Српског Народа од најстаријих времена до 1705., — на 3501. страници... Осим тога владика црногорски Василије Петровић, бавећи се у Русији, написао је и 1754. у Москви штампао некритичну Историју Црне Горе, која је међутим прва наша штампана историја. А последњи Србин пећски патријарх Василије Бркић написао је 1771., такође за Русе, леп опис турских области и живот Хришћана у њима, који је тек у наше дане штампан.

Од XVII. в. почињу се међу наше претке доносити све више и руске штампане књиге, које су у XVIII. в., понајвише заузимањем београдско-карловачких митрополита успеле, да по већини цркава наших истисну старе Србуље. Са руским књигама и учитељима увлачио се постепено у нашу књижевност и руско-словенски језик, који је у XVIII. в. од српско словенског или србуљског начинио словсно-српски језик и правопис. Тај се језик врло мало разликује од руско-словенскога и владао је код нас од половине XVIII. в. све до друге половине XIX. в. — Тада га је из књижевности и писмености наше истиснуо чисти народни језик и Вуков правопис; али је руски црквено-словенски језик остао код нас и даље за богослужбени језик.

VI. СРПСКА ЦРКВА ПОД ЦАРИГРАДСКОМ ПАТРИЈАРШИЈОМ (1766.–1912.)

1. Друго укидање Пећске Патријаршије. — Само под притиском турске власти признала је Цариградска Патријаршија самосталност обновљеној Пећској Архиепископији; али никад не хтеде јој признати наслов Патријаршије. Но ипак је било појединих цариградских патријараха, који не беху одлучни противници самосталности Српске Цркве. Шта више, било је међу њима и такових, који су штитили ту самосталност и онда када им се пружала прилика да је сасвим униште. Тако је на пр. 1718. патријарх Јеремија, са својим Синодом, осудио и проклео богатог грчког калуђера Тимотеја, што је за рата аустријско-турског 1716.–1718. купио од султана пећски архиепископски престо и прогнао законитог патријарха Мојсеја Рајовића; иако је Тимотије нудио цариградском патријарху да му подвргне Српску Цркву. Па и после бегства патријарха Арсенија IV. није цариградски патријарх ни покушао да укине Пећску Патријаршију, иако су прилике за то ванредно згодне биле. Та мисао сазрела је потпуно тек доцније, када је на цариградски патријаршки престо дошао властољубиви и енергични Самуило I. (први пут од 1763.–1768.). Овај патријарх прегао је одмах да доведе у ред своју патријаршију, у којој је за његових претходника владао сличан неред као и у Пећској Патријаршији. Њега је пре свега тиштао велики дуг Турцима. Стога он науми, да сву Православну Цркву у Турској подвргне својој власти, да би лакше могао тај дуг отплатити. Уз то се заносио мишљу: да помоћу грчких епископа, свештеника и школа све православне народе чим више погрчи; како би се у своје време, на развалинама Турске, што лакше обновило Византијско Царство. И приступивши послу он је брзо успео, да уништи самосталност обе друге Православне Цркве на Балкану и под своју власт вргне све православне народе под турском влашћу у Европи.

При извођењу своје намере ударио је прво на Пећску Патријаршију, у којој је већ очајно стање било, те је најлакше могао успети. — Он пре свега приказа последњег Србина на пећском престолу, патријарха Василија Бркића-Карловчанина, као неверна и султан га посла у прогонство. На место његово постави, у споразуму с турским властима, за патријарха Грка Калиника II. (1765.–1766.); а овога брзо наговори, да тобоже због несносних прилика у Патријаршији, поднесе оставку и уједно са осталим Грцима епископима Пећске Патријаршије замоли султана, да се та патријаршија укине и сједини са Цариградском. А када је то учињено Самуило је опрезно приступио султану и уверио га, да је то сједињење и из државних интереса неопходно потребно: јер ће тада државна благајница уредно добивати прописани данак на Пећ, као и сав заостали дуг; а уз то ће Грци епископи боље чувати Србе него њихови епископи, који су увек склони аустријском ћесару. Уједно ће се тако лакше моћи одолевати и ширењу по државу опасног Римокатолиштва и Протестантства... — Под утицајем овакових разлога султан је брзо пристао на Самуилов предлог и 11. септембра 1766. издаде ферман, да се Пећска Патријаршија коначно укида и подвргава Цариградској Патријаршији.

Када је патријарх Самуило ову живу жељу своју постигао. одмах је Пећ, с осталим местима која припадаху архиепископу, подвргао Призренској Митрополији, да се тако лакше затре и име старој Патријаршији. А дуг патријаршијски разрезао је на све српске епископе, свештенике, цркве, манастире и народ. Осим тога, када је оглобио Србе епископе, подметнуо им је разне кривице и послао их у манастире или заточења, а на њихова места поставио Грке. Против тога насиља потужио се црногорски владика Сава у име Срба епископа Руском Светом Синоду, али без успеха. — Тако је ето Стара Српска Црква постала робињом Грчке Цркве, а Српски Народ двоструким робом Турака и Грка.

2. Охридска Архиепископија и њено укидање. — Прва самостална Црква која је дошла под турску власт на Балкану беше Охридска Архиепископија. Стога је она са ширењем граница турских ширила и своју црквену власт на штету Цариградске, Трновске и Пећске Патријаршије. А после пропасти Бугарскога Царства (1393. и 1398.) и укидања Трновске Патријаршије брзо је дошла под њену власт, бар за неко време, цела Бугарска Црква, као и Православна Црква у Влашкој и Молдавској. Тако је до пада Цариграда у турске руке она постала најпространија и најјача самостална Црква на Балкану. Када је међутим Цариград пао 1453., па мало за тим и Смедерево 1459., те коначно уништена грчка и српска државна самосталност, тада су Турци поделили цело Балканско Полуострво на две самосталне црквене области. — Цариградској Патријаршији оставили су источни и јужни део са Бугарском, Молдавском и Влашком, а Охридској Архиепископији западни део са Српским Земљама и колонијама православних Грка и Арбанаса по Јужној Италији, Сицилији, Малти и Далмацији.

Грци су увек били поузданији Турцима него Срби, те после пада Цариграда они све више потискују Србе са архиепископских и епископских столица у Охридској Архиепископији. А када се 1557. обновила Пећска Патријаршија освојили су Грци сасвим остатке Охридске Архиепископије, па се од то доба у Маћедонији опет јављају грчке богослужбене књиге и написи по црквама, који све више обузимају маха и истискују србуљско богослужење и књижевност...

Крајем XVI. в. изгубила је Охридска Архиепископија православне колоније у Јужној Италији, које су махом поунијаћене и поримокатоличене; а за тим Далмацију с Млецима, које потпадоше под Цариградску Патријаршију. — У XVII. в. стајали су врло често и Охридски архиепископи у преговорима с римским папама ради уније; те је почетком XVIII. в. папа поставио једног Маћедонца, васпитаног у Илирском Југословенском Колегију у Риму, за охридског унијатског епископа. Али све то остаде без успеха, иако је стање народа и Цркве у Охридској Архиепископији све теже и несносније бивало, због притиска турског и грчког.

Најпосле, енергични цариградски патријарх Самуило, који је укинуо самосталност Пећске Патријаршије, успео је већ после неколико месеци 1767., да на основу сличних разлога изради код султана укидање и Охридске Архиепископије. А да се и траг затре тој Архиепископији даде пренети седиште епископије у Преспу. — Међутим 1857. Охрид је постао поново седиште епископâ охридско-преспанских.

3. Фанариоти у Српској Цркви. — Насиља грчких владика, тих злогласних Фанариота, додијавала су Српском Народу у јужним крајевима већ и пре пропасти Пећске Патријаршије. А када би им народ ускратио послушност они би га проклињали и турском силом упокоравали. Због тога су читава села и крајеви наши десетинама година остајали без свештеника и богослужења; те је народ сам држао Крсну Славу своју и на развалинама храмова својих причешћивао се преломљеним крсним колачем заливеним вином. И није чудо што су у таковим приликама многи слабији Срби подали у очајање, и да избегну двоструко ропство напуштали веру отаца својих па примали Мухамедовство. Тако је на пр. због такових и других невоља прешло на Ислам око 50 наших села са више од 30.000 душа у околини Призрена, а у областима Гора и Опоље. А у Маиедонији, приликом укидања Охридске Архиепископије, пао је у очајање и сам митрополит мегленски Иларион, те не могавши спасти Цркву своју од насиља грчког и обести турске, издао је веру православну и прешао на Ислам са многим народом епархије своје... — Тако је ето отпочела власт Цариградске Патријаршије над Српском Црквом!

Грци, које су цариградски патријарси шиљали Србима за владике, обично нису знали српскога језика и били су махом врло лоши људи. Неки од њих бивали су пре тога епископи и митрополити у Малој Азији и Грчкој. Свима њима главна сврха беше, да што више оглобе јадни народ наш и његовом крвавом муком себе обогате. Стога је за њихово време овладала симонија и Српском као и Грчком Црквом; јер и они су за новац куповали владичанства од Турака и патријараха. Зато су они по милој вољи цепали парохије и продавали их бољим купцима, а за свештенике рукополагали и сасвим неписмене људе, па и недорасле младиће. Свештенству и народу судили су сами како су хтели: свештенике су били, везивали, затварали и окивали у гвожђа; али су обично и радије сваку казну претварали у новчану глобу. Ко би пак покушао да се опре њиховој одлуци, томе су претили страшном анатемом и бездушним турским судом. За добар новац допуштали су они и многа безакоња при склапању и развађању бракова; а црквеним и манастирским иметком располагали су као са својим личним добрима... — Против такова рада морали су покаткад да устану и сами цариградски патријарси. Тако је на пр. 1815 патријарх Кирило VI. лишио достојанства ужичког епископа Данила утврдивши, да је: „варалица, који крчми Бога и тргује са Христом", јер је „као опак и гладан вук растргао стадо Христово тирански и свирепо, градећи од божанских тајана средство, да се дође до новца и грешнога добитка". Али, већ после шест година 1821., исти Цариградски Синод шаље тога тако страшно жигосаног човека и опет Србима за митрополита у Ниш...

Тада су митрополите и епископе постављали често и поједини турски обласни управници — паше и везири. Тога је истина и пре бивало, али у много мањој мери. Тако је на пр. велики везир Хуршид паша 1813. поставио за београдског митрополита свога писара, нишког свештеника Дионисија; а нешто доцније Реџеп паша поставио је за митрополита једног неваљалог грчког калуђера, сврзимантију, који је код њега у Ада-кале на Дунаву био пандур и буљукбаша...

За тих и такових Фанариота пала је српска просвета у Турској Царевини на најниже гране, па је народом још јаче овладала празноверица. — Грчке владике ишле су хотимично за тим, да би од неуког и празноверног народа што више користи могли извлачити и што лакше и дуже над њим владати. Због тога нису допуштали Србима да подижу школе своје, чак ни под крај XIX. в. И Срби у Старој Србији и Маћедонији имали су да издрже тешку борбу, док су успели да им се допусти подизати школе. Међутим, у свима већим местима где је било Грка отваране су грчке школе; а у Скопљу, Охриду, Јањини и Солуну отворене су биле и више грчке школе, у које су одлазили и по неки Срби. Иначе су Срби и даље учили се само по својим манастирима и код својих угледнијих парохијских свештеника; а тек по који ђак одлазио би у Сремске Карловце на науку.

Још су Фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога су у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко ; а владике су и по другим крајевима служиле само грчки. Старе рукописе и књиге словенски и србуљски писане и штампане палили су и уништавали.^[10] А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крснога Имена и српских светитеља... Но поред свега тога међу претцима нашим нису они ни близу онолико могли успети колико међу Бугарима и Румунима, где су готово све више народне слојеве одродили и погрчили били. — Код нас су успели само толико, да упоредо са словенским богослужењем уведу и грчко по неким већим градовима, у којима је било јаких грчких и цинцарских колонија... За такову отпорност нашу према Грцима стекли су многе заслуге и опет стари манастири наши, те припрости калуђери и свештеници, који често ни читати нису знали, али многи међу њима, поред свих рђавих примера грчких владика, искрено су побожни били и увек спремни беху да и живот свој жртвују за веру и добро народа свога. Они су нам дакле, и у тим тешким временима фанариотскога ропства, сачували Српство и Православље... Срећа је још уз то, да је само један део народа нашег дуго чамио у томе ропству, — Црна Гора није га ни осетила, а Србија га се већ почетком XIX. в. опростила; Босна и Херцеговина решише се Грка пред крај XIX. в., а Стара Србија и Маћедонија тек у наше дане, после славне косовске освете 1912.

---

1. Илире, чији су потомци Арнаути и разне полатињене народе, које према германском Валхен-Велше назваше Власима.
2. Отуд долази и назив хрићш. богослужбене књиге Требник, јер садржи молитве и обреде оних радња, које донекле сретамо и у Многобоштву.
3. Најстарији до сада познати ћирилски запис јесте из 980. г. То је потпис зографског игумана Макарија на једном грчком акту. А за тим запис из 993. г. на гробној плочи оца маћедонскога цара Самуила, која је нађена код Преспанског Језера.
4. Тај манастир богато су даривали и цареви Душан н Урош, те је као српски постојао све до друге половине XVII. в. — Тада су га освојили Грци; али и данас служи за склониште словенским богомољцима, а нарочито Русима.
5. Занимљиво је, да су сви наши приморски — зетски владари пре Немањића имали свој Маузолеј у манастиру Св. Срђа и Вакха на Бојани, као што смо већ напоменули.
6. Тај рад наставили су и довршили у Млецима туђинци у првој половини XVII. в. (1638.). А у XVIII. в, отворио је 1765., опет у Млецима, нову српску штампарију Димитрије Теодосијев из Јањине, која је до 1810., наштампала доста богослужбених и световних књига наших.
7. У западној Старој Србији и данас постоји предање, да се тада око Петрове Горе наш народ тако умањио, да се тек по где-где наилазила по која осамљена колибица, те је један једини калуђер из Петрова манастира дуго времена, сваке године једанпут, подизао са врх горе руке к небу и овако се молио: „Боже, молим ти се, нека је благословено (венчано) све што се саставило, нека је крштено све што се родило, а све што је умрло нека је опојано. Амин!“
8. Ови Срби називани су испрва Ускоцима, доцније Власима, јер их тако по угледу на босанске и друге потурице, а понајвише због разлике у вери, називаху Римокатолици. — Међутим, Мађари и Немци називали су нас у исто време по имену наше старе средишње државе Рашанима или Рацима. Али је око половине XIX. в. име српско и код њих истисло сва друга наметнута нам имена...
9. Вретанија, данашња Британија, сматрана је као некадашња најсеверозападнија област Православља, па су на ту титулу пећски патријарси владичили марчанске владике XVII. века.
10. Шта више већ у XVII. в. спалили су Грци на Св. Гори руске штампане књиге, које су биле исправније од њихових; те у мало да нису с њима жива спалили и једног Србина, старца Дамаскина, који се очајно бранио и није хтео да им изда један стари српски рукопис, који се с руским књигама тачно слагао.