Правила Четвртог помесног сабора

ПРАВИЛА СВЕТОГ, ПОМЕСНОГ АНТИОХИЈСКОГ САБОРА

1. правило: Сви који се усуде повредити наредбе великог и светог Сабора, који је био у Никеји, у присуству благочестивога и Богу омиљеног цара Константина, о светом празнику спаситељне Пасхе, морају бити одлучени од заједничарења (општења) и искључени из Цркве, ако наставе да својевољно устају против онога што је по добру установљено. И ово овде, речено је и у погледу лаика. А ако се међу предстојатељима Цркве неки од епископа, свештеника или ђакона нађу да после овога што је одлучено, ради саблазни (узмућења) народа и узнемиравања Цркве, поступају по своме и празнују Пасху заједно са Јудејима, такве свети сабор већ сада сматра за издвојене из Цркве, јер не само да су себе увели у грех, него су били узрок томе да и многи други уђу у грех, те да се покваре и да се изопаче. Свети Сабор такве разрешује од свештенослужења, и не само њих, него и оне, који после њиховог свргнућа, буду у заједници са њима. Свргнути морају бити лишени и спољашње части коју су они имали, по светом правилу и свештенству Божијем.

2. правило: Сви они који долазе у цркву и слушају Свето Писмо, али који не желе да заједно са народом учествују у молитву, или се склањају од светог причешћа ради неких својих разлога, такви нека буду одлучени из Цркве све док се не исповеде, принесу плодове покајања и затраже опроштај. Тек тада могу бити причешћени. Нека не буде дозвољено да се има заједница са онима који су одлучени од ње (заједнице), нити одлазити у куће и молити се са онима који су изван црквене заједнице. Који су страни за сабрање једне цркве нека не буду примани на сабрања друге. Ако неко од епископа, свештеника, ђакона или неко други из клира има заједницу са онима који су одлучени, нека и сам буде изван црквене заједнице као онај који ствара неред у црквеном поретку.

3. правило: Ако неки свештеник, или ђакон, или неко други из свештеничког реда, остави своју парохију и пође у другу, а затим се у потпуности пресели, такав више не сме да свештенодесјтвује, тим пре ако га његов епископ позива и настоји да га врати у његову парохију, а он се томе не повинује. Ако остане упоран у том незакоњу, треба га сасвим лишити свештенослужитељства, без могућности поновног постављења у пређашњи чин. Ако неки други епископ прими клирика који је свргнут због овог разлога, тада и он (епископ) подлеже епитимији (издатој) од општег сабора јер нарушава црквене законе.

4. правило: Ако је неки епископ сабором низвргнут са чина, или свештеник, или ђакон од стране свог епископа, па се дрзне да обавља неку свештену службу коју је раније обављао као епископ, свештеник или ђакон, такав не само да више не може гајити наду да ће на другом сабору бити узведен у ранији чин, или да се може бранити, него ће заједно са њиме бити одлучени (из Цркве) и они који буду имали заједницу са њима, а нарочито ако буду знали за осуду против поменутих лица, па се и поред тога усуде да имају заједницу са њима.

5. правило: Ако се неки свештеник или ђакон, презревши свога епископа, одвоји од Цркве, и почне да ствара неко своје сабрање и постави жртвеник, и противи се епископу када га овај позове, и неће да му се повинује када га позове и први и други пут, такав нека у потпуности буде свргнут из свог чина, те не може обављати никакво служење нити може уживати пређашњу част. Ако остане упоран у узмућивању Цркве и устајао против ње, као изазивача метежа, нека буде укроћен спољашњом (световном) влашћу.

6. правило: Који је одлучен од свог епископа, не може бити примљен од других епископа, ако га најпре није поново примио његов епископ или ако се није пред сабором епископа оправдао и све уверио о својој невиности, те због тога од сабора добио другачију одлуку. Ово нека важи и за лаике, и за свештенике, и за ђаконе и за све који припадају клиру.

7. правило: Никога од странаца не треба примати без „грамата мира“.

8. правило: Сеоски свештеници не могу издавати канонске посланице (листове), него оближњим епископима могу слати само обичне дописе. Хорепископи који су без порока, могу издавати „грамате мира“.

9. правило: У свакој епархији епископи треба да знају епископа који началствује у митрополији, и који води старање о својој епархији јер се у митрополију стичу многи ради послова. И због тога се наређује, сходно древном правилу наших Отаца (које увек важи), да поменути предстојник митрополије мора имати првенство и у части, као да ни други епископи ништа важније без њега не могу предузимати, осим онога шта се тиче њихове области и села која су у њима. Сваки епископ има власт над својом облашћу, и са њом мора управљати са нарочитом пажњом, и марљиво се старати о свим местима која зависе од његовог града, дакле и свештенике и ђаконе рукополагати, и свако друго дело чинити веома промишљено. А изван овога он не може предузимати без епископа митрополије, а такође и без сагласја осталих епископа.

10. правило: Свети Сабор је добро расудио да епископи у малим градовима или селима, или тако звани хорепископи, премда су рукоположени као епископи, ипак морају знати своје границе и управљати Црквама које су њима подчињене и старати се о истим, постављајући чтеце, ипођаконе и заклињаче, к задовољпти се тиме што могу да их постављају. Свештеника или ђакона нека се не усуде постављати без епископа града коме је хорепископ и његов округ подчињен. Ако се неко дрзне да преступи ову наредбу, нека буде лишен оне части коју има. Хорепископа нека поставља епископ града коме је подчињен његов округ.

11. правило: Ако се неки епископ, или свештеник, или неко ко припада клиру усуди да пође к цару без дозволе и грамате епископа области, а нарочито епископа митрополије, такав мора бити искључен и лишен не само заједнице, него и достојанства које ужива јер се усудио, супротно црквеним правилима, да досађује богољубљеном цару нашем. Ако неко има неопходну потребу да дође к цару, то може учинити само са знањем и допуштењем епископа митрополије и осталих епископа те области, и нека крене на пут носећи њихове грамате.

12. правило: Ако је неки свештеник, или ђакон био свргнут из чина од стране свог епископа, или је неки епископ био свргнут од стране сабора, те се дрзне да досађује цару, а требао је да се обрати пред сабором епископа и пред њима изнети оно за шта сматра да је истина, те да се подчини њиховом суду, ако такав пренебрегне ове (епископе), и узнемири цара, нека такав не добије никакав опроштај, да не буде места његовој заштити и нека нема наде за поновно востановљење.

13. правило: Ни један епископ нека се не усуди да прелази из једне епархије у другу ради постављања (неког од клирика), па ни онда када поред себе има и других епископа, осим ако није позван митрополитовом граматом и епископима који су са њим, а у чију област треба да дође. Уколико није позван ни од кога, те против правила дође да некога постави (рукоположи) и да га постави да управља црквеним делима, нека то шта учини нема никакве вредности, и нека се подвргне заслуженој казни кроз низвргнуће са чина, онако како је од сабора одлучено.

14. правило: Ако неки епископ треба да буде осуђен због неких прекршаја, а деси се да су у епархији различита мишљења о њему, тако да једни сматрају да је он невин, а други да је крив, да би се прекратила свака сумња, свети Сабор је установио да епископ митрополије позове из оближњих области још неколико епископа који ће се упознати са свим потребним, те разрешити о томе, и да би затим, сви заједно утврдили оно како треба да буде.

15. правило: Ако је неки епископ оптужен због неких прекршаја, и од свих епархијских епископа осуђен, па сви сагласно донесу једну оптужбу против њега, такав не може тражити суд од других епископа, него мора остати једногласна одлука епархијских епископа.

16. правило: Ако један епископ, који нема своју цркву, пође у другу у којој је епископски престо упражњен, и присвоји га без дозволе (потпуног, целокупног) сабора, такав епископ нека буде свргнут, без обзира на то ако је и изабран од стране читавог народа који је себи присвојио. Потпун избор је онај на коме, уз остале, присуствује и митрополит.

17. правило: Ако један епископ, који је рукоположен за епископа, и буде одређен да началствује над људима, неће да прихвати службу, нити пристаје да пође у цркву која му је поверена, такав нека буде одлучен од црквене заједнице све док се не прихвати поверене му службе или док целокупни епархијски сабор не донесе одлуку о њему.

18. правило: Ако један епископ, пошто је постављен, не пође у област за коју је постављен, и то не по својој кривици него или због народа који неће да га прими, или због неког другог разлога (који од њега не потичу), такав нека ужива и част и служење епископа, али нека се не меша у дела оне цркве где се тада налази, а примиће као одлуку само оно шта целокупни епархијски сабор одлучи о њему.

19. правило: Епископ нека се не поставља без сабора и присуства митрополита (те) области. А када је присутан митрополит, најбоље је да са њиме заједно буду и сви остали служитељи те области, које митрополит треба да позове нарочитом посланицом. Најбоље је ако се сви сакупе, а ако је то тешко изводљиво, свакако нека буде присутна већина њих, или нека путем грамата изјаве своју сагласност те на тај начин, или самим присуством или сагласношћу већине, нека се дотични (епископ) постави. Поступи ли се другачије него што је сада установљено, нека такав поступак буде безвредан. Али, ако је дотични постављен на канонски начин, а неки се томе успротиве ради своје жеље за инатом, тада нека одлучи глас већине.

20. правило: Ради црквених потреба и да би се решила спорна питања, као правилно одлучено је да се у свакој епархији по два пута током године сакупе епископи: по први пут после треће седмице након празника Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице сабор окончао, и о томе ће митрополит напоменути епархијским епископима. Други пут сабор се састаје од петнаестог дана месеца октобра, који је десетог дана месеца ипервертеја. На ове саборе нека дођу свештеници и ђакони, и сви који себе сматрају увређеним, и очекују суд сабора. Али, никоме није допуштено да самовољно сазива саборе без оних епископа којима су поверене митрополије.

21. правило: Епископ не треба да се премешта из једне области у другу, било по самовољи, било да га на то присиљава народ, било да га принуђују епископи, него мора остати при цркви за коју је од почетка Богом изабран. Он ту цркву не сме остављати, сходно раније установљеном правилу о томе.

22. правило: Епископ не сме одлазити у други град (који није њему подчињен), нити у област која му не припада ради рукоположења или да поставља свештенике или ђаконе у местима која су под управом другог епископа, осим ако је за то добио допуштење од стране епископа коме та подручја припадају. Који се усуде да прекрше ово, рукоположење које су учинили неће бити признато, а он нека понесе епитимију од сабора.

23. правило: Епископ не сме да уместо себе поставља другога за прејемника, без обзира на то што је можда пред крајем живота. Ако се догоди нешто овако, тај поступак нека буде без важности. Потребно је са се очува црквено правило које је установило да се епископ никако другачије не поставља, него од стране сабора и по суду епископа који имају власт да након смрти једног, просуде о свему и одреде онога који ће доћи на место умрлог епископа.

24. правило: Добро је да се црквено чува најмарљивије и веома савесно јер је то оно шта припада Цркви и Богу, који све види и свима суди. Потребно је да се тиме управља под надзором и влашћу епископа коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају у цркви. Нека се, зато, тачно знају ствари које припадају цркви и нека су оне познате свештеницима и ђаконима, који су око епископа, како би и они знали шта је власништво (својина) цркве, и нека ништа од њих не буде скривено. Ако се догоди да се епископ упокоји, а црквене су ствари добро познате свештеницима и ђаконима, ништа се од тих ствари неће изгубити или пропасти, и иметак епископа неће бити повређен под изговором црквених ствари јер је и пред Богом, и пред људима, добро и угодно да иметак епископа остане онима којима он одреди, а цркви нека буду сачуване њене ствари, како не би била оштећена ни она, нити би под изговором цркве свога иметка био лишен епископ или они којима припада тај иметак након епископове смрти и након парнице, и да се све не би подвргло злом гласу.

25. правило: Епископ нека има власт над црквеним стварима, и нека њима управља на корист (народа) са сваком побожношћу и страхом Божјим. И ако треба, нека и сам узима на неопходне потребе за себе и за браћу странце који му долазе, да ни у чему не трпе оскудицу, сходно речима апостола: „А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни“ (1. Тим. 6, 8). Ако епископ тиме није задовољан, и употреби те ствари за своје домаће потребе, и приходима црквеним или плодовима са црквених не буде руковао уз знање свештеника или ђакона, него власт над тиме преда својој родбини, браћи или синовима, тако да услед тога црквени иметак буде оскрнављен у тајности, такав епископ мора да одговара пред сабором епископа. Ако се иначе пронесе (глас) да епископ, свештеници који су са њиме, употребљавају на своју корист оно шта припада Цркви, било од поља или од неког другог поседа, тако да сиротиња остане без помоћи, и прекор и зао глас падне на црквену управу, такви нека по одлуци светог Сабора добију казну која ће их исправити.

Извори

• Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник, 2003.
• Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.