Пошљедње вече у Малом Лошињу
Јакову
У прљавој соби, на убогом одру,
Изнемогô лежи и на прозор гледа.
Децембарско сунце полагано сједа,
И залази тамо за пучину модру.
У мирису јела док се вече купа,
По заливу малом лака црвен титра,
Негдје, у близини, боно јеца цитра,
И с бродова стиже ланца звеке тупа.
Он подиже руку и са болом рече:
"О заходно сунце, о румено вече,
О младости моја!"... И глас ропац узе,
Стеже. Још једанпут за завјесом старом
Затрепери сунце, и цјелива жаром
У његовом оку капљу задње сузе.