Поштопото посланик/8

ЧИН II

ПРИЗОР II

ПРИЗОР II
Евица и пређашњи.

ЕВИЦА:
Добро јутро татице, како сте данас уранили.
ПОПОВИЋ:
Да дете моје, уранио сам (за себе) како би било, да споменем и ерарни зајам?
ЕВИЦА:
А јесте добро спавали татице.
ПОПОВИЋ:
Красно дете моје, красота. (за себе) Зашто неби поменуо, влада га зато немора опростити.
ЕВИЦА:
Татице, а ви мене и не питате, како сам ја спавала.
ПОПОВИЋ:
Ко то каже, да боме да питам. (за себе) На сваки начин метнућу и ерарни зајам у мој програм.
ЕВИЦА:
Понда... понда... татице, ви ме више не волете...
ПОПОВИЋ:
Ко? Ја? Да боме дете моје, тако је (за себе) Нећу метнути ерарни зајам.
ЕВИЦА:
Дакле ме не волете (кроз плач) Ала сам ја несретна.
ПОПОВИЋ:
Но ти несретна? Лепо дете моје, лепо (за себе) јер ако метнем, да ће влада опростити ерарни зајам.
ЕВИЦА:
Све лепше и лепше.
ПОПОВИЋ (за себе):
Каза ће свет: но и то је лажов!
ЕВИЦА:
Већ ја видим да ме не волете. Збогом, идем да вам се уклоним из очију.
ПОПОВИЋ:
Збогом, али да... Евице, куда идеш (устане и приближи јој се) а што ти плачеш? Ко те је диро? Кажи, ко је тај неваљалац, да му одма нос разлупам.
ЕВИЦА:
Али татица, ви сте казали, да ме не волете, то ме је разжалило.
ПОПОВИЋ:
Ја то казао? Кажи ти ономе, који ти је то рекао, да лаже, јеси разумела, да лаже, па сад оди овамо дете моје (пољуби је), ниси ми ни добро јутро рекла, ти неваљала бубице, али отац твој теби све прашта.
ЕВИЦА:
Слатки татице, сад сам опет весела.