После деведесет година
| После деведесет година Писац: Милован Глишић |
Још онда кад су Зарожани затурали вилама орахе на таван; кад су појили врбу и сејали со; кад су ишли четомице у планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе; кад су истезали греду, скакали у јарину, уносили прегрштима видело у кућу, и тако даље... била је у неког Живана Душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи. Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути. Причају да се и побио с неким просцима... Ко зна, лажу, може бити!
Како било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати на своју кћер. Он, истина, виче и ва осталу чељад по кући, али се ни на кога не осеца онако као на њу.
Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће, па се продера:
- Чујеш ти, море Радојка!
- Чујем, тајо! - одговори она полако, а нешто претрну.
- Ако те још једном видим с овцама под оном лужином, слободно не иди ми кући!... Шта ћеш тамо? Зар нема паше и по другим брдима?
- Та... оно... има... - замуца Радојка.
- Има, јакако! Али нема оног дроње, оног Страхиње, што поваздан ћурлика у двојнице!... Ако ли га домчам - одераћу га!
Радојка само, обори очи, па задрхта као прут.
- Гони те овце горе у гај! - повикну Живан, па се врати у кућу као смушен.
Она се упути најлак с овцама навише, пошав у гај што беше одмах изнад куће. Почесто се обзирала и ослушкивала.
У кући се диже читава врева. Живан праска и виче, рекао би, све поби. Двоје деце побеже напоље плачући.
Радојка окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај. Била је то скромна и мирна девојка, као јагње.
Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали - Душман. Волео је свадити се с човеком него попити чашу ракије. Често хоће и да се побије. Откако су га окметили - лепо човек побесне!...
Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти те се пасом спустише до буквика с ону страну брда. Ту баш поред путање сеоске седе на траву, извади плетиво из плетивачице и узе плести. Није обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред њу.
- Ух, Страхиња, ала ме уплаши! - рече Радојка и осврте се плашљиво.
- А зар ти овде изјавила овце? - упита Страхиња смешећи се.
- Прођи ме се, море; тајка да ме у топ метне!
- Знам, не да ти да се састанеш са мном.
- Чисто зебем да не наиђе откуд... Остаде код куће. Чини ми се поби ону чељад... Ја побегох да не слушам.
- Рчин човек!... - рече Страхиња.
- Хтеде се јутрос побити са чича-Средојем...
- А зар је долазио? - упита Страхиња брзо и као трже се мало.
- Ко?
- Па чича Средоје.
- Рано јутрос; тајка се тек умио, а он дође.
- Па?
- Па не знам шта су разговарали... Тек тајка се беше нешто развикао. Чика Средоје изиђе, па чисто љутито рече: "Шта дробиш ту? Ако сам ти поменуо, нисам ти главу разбио..." И оде, а не рече ни збогом!
- Одиста велиш? - упита Страхиња као не верујући.
- Богами, одиста.
- Баш бих волео да ми то ниси казала... - рече и нешто се окари.
- А што? - упита Радојка као зачуђено.
- Тако!... - одговори Страхиња, па се замисли.
Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па подвикну:
- А, ту ли си, лоло!...
- Беж', Страхиња! - врисну Радојка, па побеже к овцама у страну.
- Кући се вуци! - дрекну Живан на њу, па полете к Страхињи цичећи кроза зубе: - Станиде, лоло, стани!
Страхиња се беше у први мах чисто забезекнуо и застао као укопан. Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик... Срећа његова те се Живан спотаче преко неке кладе и љосну колико је дуг о ледину... а ко зна шта би било.
Истина, Страхиња је био врло куражан и снажан момак. Мучно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли склонити се...
Док је Живан устао иза оне кладе, нигде Страхиње, ни Радојке, ни оваца! Он се онда упути путањом преко буквика, гунђајући и псујући онако сам. Оде у нечију њиву да осеца потру. Тешко сад потричарима!...
Радојка је већ давно стигла с овцама кући. Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла код куће је затекла сву чељад заплашену. Она жива премрла од страха!... Ко зна шта је чека док се Живан врати.
Тада је у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некакој грдној гудури, воденица сеоска. Ту су Зарожани, кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом. Али, за чудо божје - није се могао ниједан воденичар одржати у тој воденици! Омркне здрав и читав, а осване мртав, са црвеном масницом око врата, као да је гајтаном удављен. То се чудо рашчуло надалеко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар. Има неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући помало дању.
И још нешто. Тада је био у Зарожју кмет неки Пурко, један од оно мало Зарожана који нису затурали вилама орахе на таван, ни појили врбу, ни истезали греду, ни сејали со. Тај је Пурко био паметан човек, иако је носио најдужи перчин у свем селу.
Онда се Зарожани нису шишали, него су и они и свуд по околним селима носили перчине: неки низ леђа, а неки подвијене под капу иза врата.
Пред кућом Пурковом беше лепа рудиница; на тој рудиници голем, гранат орах. Под тим орахом састајали су се људи с кметом, па се разговарали и договарали о својим пословима.
Онда још није било механа. Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету.
Лицем на Ивањдан беху се искупили све по избору људи из села с кметом под орах. Неки поседали, неки полегали насатке, неки потрбушке, па се помало разговарају. Кмет и још њих два-три пуше на кратке чибучиће.
Кмет легао потрбушке, па се ногата најлак; у руци му некакав патрљак, те шара њим испред себе по земљи.
- Море, људи - почеће Пурко, запаравши мало оним патрљком испред себе - шта ћемо с нашом воденицом? Воденичара нема, нити га можемо наћи. Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом -'нек је носи ђаво! Али овако све се мучимо без брашна. Село велико, један витао, налога... Куд ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље!
- Па и онако, брате - прихвати неки Чича Мирко - не може воденица бити сама Сваки час ваља што оправити, јаз чистити, камен посецати... Ми ионако имамо послова и сувише!
- Хвала богу! - рече кмет и ногатну се мало.- све нам је у селу добро! Овце се близне, летина поноси, говеда се обадају, народ поштен. Само та проклета воденица!
- Ама како би било - рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у свем Зарожју - да ми узмемо пусат, па преноћимо коју ноћ?...
- Е... Оно јест... ама знаш... Аја! - замрмљаше готово сви углас.
Чисто их подиђоше неки мравци. Они што беху полегали насатке, изврнуше се потрбушке, а они што беху потрбушке, изврнуше се насатке.
Сви се мало замислише.
- Ја велим, браћо - рече кмет Пурко и запара добро оним патрљком - да још једном огледамо. Да нађемо како било воденичара...
- Аја! - дочека чича Мирко. - Каког воденичара, бог с тобом? Неће нико за живу главу!
- Ја, вала, не знам... - рече Ћебо - тек мени се чини да бисмо могли и сами преноћити...
- Вала, ја му не преноћих - дочека неки Видоје Ђилас - па макар знао туцати жито у ступи!
- Вала, синко, ни ја - прихвати чича Мирко - па макар кокао кокице те јео.
- Ама, да ми зовемо попа - рече неки Срдан - нек очита што...
- Та читао је, Срдане, и читао - одговори Пурко и ногатну се - па никакве вајде.
- Ја велим, људи - рече чича Мирко - да ми градимо нама другу воденицу. Хвала богу, потока доста - имамо где.
- А шта ћемо с овом? - упита Ђилас.
- Па угарак у њу! - рече чича Мирко.
- Додуше, боље и то него да свет пропада... - додаде Пурко.
- Од кмета и беседа! - подсмехну се Ћебо.
- Немој ту дробити! -осече се чича Мирко и устаде.
- Та махни се, Мирко, богати! - рече Срдан.
- Ко сеје со ничу му скакавци.
- А јеси истегао греду, Срдане, а? - подсмехну се Ћебо.
- Оканите се, људи! - виче Пурко, јер виде да ће бити русваја.
- Ако си и истезао греду - рећи ће чича Мирко - ниси скакао у јарину као Ђилас.
- Ако' сам и скакао - одговори заједљиво Ђилас - нисам затурао вилама орахе на таван као ти чича!
- Не лај, море! - плану чича Мирко. Сви пођипаше на ноге. Кмет их стаде мирити:
- Баталите, људи!... Де, да се разговоримо као људи!...
Аја! Реч по реч, заједај један другог, док ти пуче шамар Ћебу иза врата. Ошамари га Ђилас.
Зачас се начини читава гужва. Сваки дочепа шта му паде шака, па удри... удри! Само се чује:
"Не, Ћебо!... Станиде, чико!... Држ' се, Срдане!... Не дај, кмете!..."
Еле, бише се до миле воље, па се разиђоше куд који. Неко гологлав, неко нарамује, неко се пипа око ребара.
Кмет уђе у кућу да се умије, јер сав беше изгребен по лицу.
Тако се сврши тај састанак зарошки.
Рано на Петровдан, још пре сунца, сео је Страхиња код Змајевца, најхладнијег извора у свој Овчини, што је баш поред пута сеоског ниже куће Живанове. Сео је ту да се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље. Спремио се да путује некуд. За појасом му два пиштоља и велики нож. Торбу и гуњац спустио поред себе на земљу.
Таман је распалио лулу, а ето ти озго Радојке са судовима. Пошла на воду. Кад виде Страхињу, она се чисто трже и обазре се узверено.
- Ене, ти си, Радојка!...- рече Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена.
- А куд си ти тако поранио? - упита Радојка полако и снуждено.
- Та ни сам ти не знам - одговори Страхиња и слеже раменима.
- Остаде ли, болан, жив ономадне?
- Ја једва... а ти? - упита Страхиња чисто бојажљиво.
- Не питај!... - рече Радојка и заплака се.
- Знам већ, онај душман... - заусти Страхиња, па само одмахну руком.
- Нема ми већ живота... - наставља Радојка кроз плач.
- Вала, ни мени!... - прихвати Страхиња. - Идем у свет, па што бог да!
- Куда, болан? - упита Радојка и погледа га.
- Куд било... Идем доле у Посавину...
- Благо теби!... А шта ћу ја, јадна!
- Шта знаш, трпи! Ваљда ће и томе злу бити једном крај.
- Барем да си ти овде... Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашта...
- Аја, Радојка!... Ја те волим као своје очи... Али шта ћу? Онај рчин не да да се узмемо. Казао ми је све чича Средоје. Више ми није вајде ни помињати... Премишљао сам од сваке руке. Друга није, Радојка! Морам се уклонити одавде... Барем док се ти не удаш... А после како буде.
- Зар, болан, одиста хоћеш да одеш?
- Богами, Радојка, одиста.
- А твоја кућа?
- Кућу сам затворио мртвим коцем. Боље нек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој! - рече Страхиња одсечно.
- Баш сам ти ја несрећна! - учини Радојка, па поћутавши мало, додаде: - Кад си баш тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!... Ето, можеш и у Зарожју остати. Имаш и тамо својих познаника; имаш, хвала богу, и родбине... Тетка Мирјана, пада ти, чини ми се, баба по мајци, родом је отуда...
- Све је тако, Радојка, али баш не могу... Волим отићи мало даље!
Напослетку, Радојка га поче преклињати да не иде, или барем да не иде далеко. Све узалуд! Страхиња наумио, па га не може никако намолити ни одвратити.
Она се исплака, што никад дотле; изјада се Страхињи на Живана; рече да се можда неће ни удавати кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде плачући навише кући...
Страхиња уздахну, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се осврташе за Радојком - догод није већ замакла горе у воћњак.
Што је даље Страхиња одмицао, бивало му је све теже. На махове га тако стегне нешто у грлу, рекао би, угушиће га. Осећа како су му очи пуне суза, па га то чисто љути, те се мргоди. Испушио лулу брже него обично, па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу...
Кад би наврх Голога брда, стаде мало и погледа онамо у Овчину. Види се кућа Живанова, зграде око куће, гај, по горе рудина. Учини му се као да неко чељаде изиђе из куће... Нико други већ - Радојка. Чини му се, види је како још плаче... Затим погледа мало даље. Види се она лужина, где је Радојка често изгонила овце на попас и где су се састајале и слатко разговарали. Мало више на брдашцу види се његова кућица; чини се одатле колик добра печурка, није већа. Наоколо мало њивице, нешто поврћа, ливадица. Све лепо уређено...
Страхиња је још у детињству остао сироче, без оца и мајке. Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео, к себи узети нити се постарати о њему. Само тетка Мирјана распитивала се кашто за њега и дала му једном назувице... Еле, Страхиња се још од малена почео потуцати по туђим кућама. Служио је по Овчини код бољих газда, док је мало одрастао и ојачао. После је отишао по мајсторији. Пристао је уз мајсторе Осаћане и спазио с њима чак доле у Посавину, те градио куће, вајате и остале зграде богатим Посавцима. Кад је тако спечалио неку парицу, вратио се у Овчину - на она мало баштинице што му је остало иза оца. Стару кулачу развалио је, па начинио сам ону кућицу и ту живео као вредан и скроман сиромашак...
Сад ће, ето, остати све пусто. Доћи ће сеоска стока те потргати оно мало њивице и утрти оно нешто поврћа. Она лепа кућица обрашће у коров, а ону белу шиндру покриће маховина.
Страхиња уздахну, опет га љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже к зарошком хатару. Пресамари преко Голога брда. Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретке њиве и још ређе куће.
Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових. Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких познаника, те да се алали с њима. Ко зна кад ће се видети. Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије. Додуше, Страхињу су сад волели сви и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима. Само, су му неки помало замерали што је "пропалио" дуван, а још момак.
Онда се тамо врло ретко палио дуван; тек погдекоји могао се видети с чибуком у зубима, па и то само од старијих људи, а момчад - никако.
Страхиња се осврте још једном. Од Овчине се ништа више не виђаше.
Око мале ручанице беху се искупили под оним орахом, пред кућом Пурковом: чича Мирко, Ћебо, Срдан, Ђилас и други одабрани људи из села. Неки поседали по трави, а неки стоје. Слабо се разговарају, а почесто погледају један другога испод очију. Као да их је стид што су онако завршили свој пређашњи састанак на Ивањдан. Па и кмет Пурко нешто оклева. Откад су људи дошли, а он још не излази из куће. У зло доба ето ти и њега - изнесе пун бардак ракије.
- Ама где си, добар човече? - упита га чича Мирко.
- Та оно... знаш... чељад... - поче кмет Пурко замуцкивати, као човек кад хоће да забашури што, па тек пружи Мирку бардак: - Де, богати, наздрави!
- Е, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђеније дабогда! - рече чича Мирко, па натеже бардак.
Пурко се, међутим, упита за здравље са Ћебом, Срданом, Ђиласом и осталима.
Они се чине - ни лук јели ни лук мирисали.
- Деде, Ћебо! - рече чича Мирка пруживши му бардак.
И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.
Кад су се сви обредили и кад је последњи спустио празан бардак на земљу, поче кмет Пурко:
- Вала, људи, ми смо се често састајали. Богу хвала, често смо се и споречкавали...
- А, богами, и побили! - додаде Ђилас полако.
- Тек никад се нисмо онако душмански разишли - наставља Пурко, чинећи се и не чуо Ђиласа - као ономад на Ивањдан...
- Батали, кмете, богати! - дочека га чича Мирко. - Било па прошло! Што то заподиреш?
- Та ја кажем само... - поче кмет.
- Окани се, море! - прихвати Ђилас. - Живи се људи кашто и споречкају, па и побију... Људи су, чудна ми чуда!
- Јест, јест!... Тако је!... Батали, кмете, батали! - завикаше готово сви углас. Кмет мало поћута, па поче:
- Па шта велите, људи? Хоћемо ли тражити воденичара или градити другу воденицу?
- Ух, опет та проклета воденица! - прогунђа неко.
- Да градимо, другу! - вели чича Мирко.
- Јок, да тражимо воденичара! - рече Срдан.
- Да чувамо сами! - виче Ћебо.
- Аја!... Да развалимо ову! - узвикује Ђилас.
- Нећемо! - вичу једни.
- Хоћемо! - деру се други.
- Полако, људи, народе, браћо! - стишава их кмет.
- Шта полако? - цичи чича Мирко, и сав се запурио. - У ову угарак! Другу гради!
- Гради је сам! - довикују му једни. - Какав угарак?
- Право вели чича Мирко! - деру се други.
- Ама, људи, браћо!... - стишава их кмет. Диже се читава граја. Ништа се не зна шта ко говори. Кмет млата рукама, трчи од једног до другог, умирује их...
Утом се помоли озго путем неки човек. Затурио торбу преко рамена, па хита наниже.
- Ко ли ће оно бити? - учини кмет. Сви се утишаше и погледаше навише.
- Чини ми се Страхиња - рече Ћебо.
- Који Страхиња? - упита чича Мирко.
- Па онај наш из Овчине! - вели Ћебо.
- Јест, богами! - додаде Ђилас.
- Шта ли ће у Зарожју? - упита неко.
- Па, хвала богу, има коме доћи!... - рече кмет.
Утом Страхиња стиже доле до вратница Пуркових.
- Страхиња, брате! - зовну га кмет. - Акобогда тако? Сврати мало амо!
- Па сврати мало, Страхиња, сврати! - повика и Ћебо.
- 'Оди, 'оди, брате!... - прихватише и остали.
- Одмори се мало! - додаде кмет. Страхиња већ уђе на вратнице и назва им:
- Помози бог!
- Де, Страхиња, пијни мало! - рече Срдан и додаде му бардак. - Може бити уморан си.
- Вала, и јесам!... - одговори Страхиња, па узе бардак и седе међу њих.
- А одакле тако? - упита кмет.
- Од куће... - рече Страхиња и натеже бардак, па брже одујми, осмехну се мало и упита: - Зар ви овако нудите путника?
- Ваљда празан? - упита Ћебо.
- Јест, богами!... - рече кмет узевши бардак и мућнувши га, па брже отрча у кућу.
- А јеси наумио далеко? - упита чича Мирко.
- Богами, далеко... - одговори Страхиња озбиљно.
- Е?... А докле?
- Може бити чак у Посавину.
- У Посавину... - завикаше готово сви зачуђено.
- А што, море? - упита кмет, који баш у тај мах донесе ракије у бардаку.
- Мора се, Пурко!... - рече Страхиња и уздахну.
Сви га погледаше мало зачуђено. Страхиња се напи једном, извади лулу иза појаса да запали, па тек онако, упита:
- Ви овде нешто већате, чини ми се?
- Море, муку ти мучимо! - рећи ће Ђилас.
- Е?... А што? - упита Страхиња одбивши један дим.
- Та остали смо без воденичара - прихвати Пурко. - Не можеш ниједнога наћи.
- Нико не сме, брате, не сме! - уплете се Ћебо.
- Неко чудо дави људе - настави Пурко. - Ниједан воденичар не може да се одржи. Омркне здрав и читав, а осване - мртав.
- Ама казују то и овамо по Овчини... - рече Страхиња, па се нешто замисли.
- Село велико - прихвати Срдан - воденица једна...
- Па и у њој нека анатема! - додаде чича Мирко.
- Да градимо другу - вели кмет - богами, нисмо ни кадри.
- А не можеш наћи куражна човека... - додаде Ћебо.
- Знате, људи, шта? - рече Страхиња одважно.
- Шта? Шта? Шта? - повикаше готово сви радознало.
- Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар.
- Ти?!... Бог с тобом!.. Махни се!... - повикаше многи зачуђено.
- Јест, ја... Барем за једну ноћ - одговори Страхиња поуздано.
- Окани се, брате - вели му Пурко. - Немој се шалити.
- Па ето ћеш и у Посавину - рече чича Мирко.
- Нећу... предомислио сам се! - одговори Страхиња и одби два дима узастопце. - Баш сам рад да вам чувам воденицу макар само једну ноћ.
- Море, Страхиња - прихвати опет Пурко - ми тебе знамо, волимо те... па нисмо ради...
Аја, Страхиња се укопистио, неће баш никако да попусти!
Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити пристадоше... Нека га кад је толико навалио! Он им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину.
Зарожани се разиђоше, сумњиво машући главом и слежући раменима.
Страхиња остаде код Пурка. Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан. Довече ће га већ спремити у воденицу...
Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка. С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу. С друге стране кршеви и стене, све некаке окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле. Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између крупних као плашће стена. Воденица је баш под једном таком стеном, припета као ластино гнездо уз њу.
Беше се већ давно смркло. Помрчина као тесто. Време тихо. Кашто чак доле ниже воденице на броду хукну вода јако. Нигде се не чује ништа. Само гдешто звонац зазвони крај реке, или совица завије у шуми, или се из села озго чује гдекоји пас да залаје два-три пут, па ућути.
Страхиња наложио у воденицу ватру. Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје спремне. Изиђе још једном те разгледа да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у мучњаку.
Затим увуче некакву грдну кладетину, дугачку сврх човека! Метну је поред ватре, с једног краја потури јој неки пањић, па је покри и намести тако као да неко лежи.
Кад све то намести, онда се полако попе на таванчић, што беше начињен од неколико дасака баш изнад врата. Извади обе пушке, у које беше сабио по парче челика и по један салауски марјаш, запе их и метну преда се, па се пружи потрбушке на оном таванчету, и чека шта ће да буде...
Настаде глуво доба. Не чује се више ни звонац ни совица. Само чекало чекеће, вода хуји на омаји под воденицом, и... ништа више.
Док ти наједанмах уђе у воденицу повисок човек црвена као крв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише. Претурио преко рамена крпу платна, па му се спустила низ леђа чак до пета. Приђе полако мучњаку, потури руку те узе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак.
Страхиња узе полако обе пушке и спреми се; чисто већ не дише колико се притајио.
Онај, човек приседе крај ватре. Поседе мало, а све погледа испод ока у ону кладу, па се тек диже полако, приђе онај клади и наједанмах притиште је гњавити. Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди се. Постаја тако, постаја, па тек викну да је сва воденица одјекнула:
- Еј, Сава Савановићу, деведесет година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас!
А он то изусти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру!... Само нешто писну и као мало зајеча. Дим се разиђе. Нигде ништа!...
Страхиња полако сиђе озго, старну ватру, погледа на врата, а она широм отворена. Узе угарак у једну и нож у другу руку, па изиђе напоље; разгледа свуд око воденице - нигде ништа! Врати се опет унутра, притворив врата, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу. Напуни пушке и запали лулу - хоће да чека баш док не сване. Иако је био куражан беше се, боме, прилично узјазбио!
Утом запева петао у селу. Страхињи чисто лакну. Добро је, сад се већ ничега не боји!
Тако је Страхиња дочекао свануће здрав и читав.
Таман се он спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана - оних истих што су били на састанку, и с њима кмет.
Откако за се знаду нису се ваљда никад толико пренеразили, као сад кад су затекли Страхињу жива.
- Их, побогу, зар си жив? - викнуше сви углас од чуда.
- А жив, ја! - одговори Страхиња нешто немарно.
- Па шта би, брате?... Казуј, казуј!.. - салетеше га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо како је остао жив.
Таман им поче Страхиња причати све по реду, док ето ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене. Све се то начети око њега, пуна воденица, па још и пред вратима.
Прича он њима, а они се чуде, машу главом, узвикују:
- Их, брате, забога!
- Е чуда, људи!
- O, бог с нама!
Али кад им каза шта је вампир узвикнуо - сви се замислише. Дуго су ћутали. Ту нико, није умео паметовати.
- Богами јест - почеће чича Мирко. - Ето откад и ја памтим, није се могао ни један воденичар одржати, а ионако је по селу много мрло људи.
- Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? - упитаће Пурко.
- Аја!... Не зна нико!... - повика готово сав онај народ.
Зарожани се и опет замислише.
Утом се прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски:
- Знате ли, децо, ко ће то најбоље знати?
- Ко, ко, ко?... - повикаше многи радознало.
- Нико други већ баба Мирјана!
- Која Мирјана? - упита Пурко.
- Па она из Овчине - рече баба и окрете се Страхињи. - Теби, синко, пада и као неки род.
- Јест - одговори Страхиња немарно, па додаде: - Може бити она ће најбоље знати...
- Ја још нисам била ни проходала - настави баба - кад се Мирјана удала у Овчину. Ако она не зна, не зна нико.
- Па да зовнемо Мирјану - рећи ће Пурко. - Нек отпадне ко часом у Овчину.
- Ама она је обневидела - рече Страхиња.
- И оглухнула! - додаде Ћебо.
- И не може на ноге! - рече чича Мирко.
- Па да идемо ми њојзи! - рече кмет.
- Хајдемо, хајдемо Мирјани! - грануше многи.
- До ручка стићи ћемо у Овчину! - викну Ћебо и Срдан.
- До мрака можемо се вратити! - довикује Ђилас.
- А ја велим да идемо сутра - вели чича Мирко.
- Аја!... Боље данас!... Сад!.. Одмах!... - диже се граја.
- Стојте, људи! - виче кмет. - И ја велим боље данас!... Него хајдемо горе до моје куће да попијемо коју... И овај је човек уморан... (Ту кмет пружи руком на Страхињу.) А ваљао нам је!...
И тако се сви одабранији Зарожани кретоше горе у село кући кметовој. Остали народ разиђе се свак на своју страну чудећи се куражи Страхињиној.
Кмет и Страхиња изосташе мало и затурише разговор.
- Вере ти, Страхиња, да ми право кажеш што ћу те питати!
- Вала, Пурко, хоћу, само, ако буде за казивање.
- Право ми кажи, шта је то тебе отерало од куће?... Ми смо, хвала богу, одавно добри знанци и пријатељи. Волим те као сина... Сви те волимо овде у селу... Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља.
Страхиња поћута мало, па рече:
- Вала, Пурко, могу ти казати; али мучно ћеш ми помоћи... Могу ти казати тек да ми мало одлакне. Ти ваљда знаш нашег кмета?
- Живана Душмана?... Знам, јакако... И кумови смо неки... Лане сте га тамо окметили.
- А знаш и његову Радојку?
- Знам... честита девојка, само јој отац мало џенабет.
- Ја сам, видиш, Пурко... - настави Страхиња гледећи преда са - ту девојку подавно замиловао...
- А слушао сам ја то... И овде се већ зуцкало... Па Живан, бој се, не да?
- Не да... Баш уочи Ивањадне замолио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене.
- Па шта би, добар човече?
- Ништа!... Живан се разгоропадио и, као што је већ рчин, умало се није побио са Средојем.
- Е, нуто, ти угурсуза једног! А, само док му одем тамо - изрезилићу га да ће све отресати ушима!... - рече Пурко готово јетко, па упита:
- А ти?
- Кад ми каза Средоје, мени се нешто смрче пред очима. Сву ноћ ти нисам свео око на око. Премишљао сам од сваке руке. Најпосле прегох да идем у свет...
- Море, Страхиња, и ти си луд!... Какав свет! Чуда, боже, ако ти је не да! Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака...
- Аја, Пурко!... - дочека Страхиња одсечно. - Мени је од Ивањдне омрзнуло и оно село, и људи, и моја кућа, и све... Вала, не мили ми се више ни живети.
Виде Пурко да је Страхиња од тешка дерта отишао из Овчине; да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у свет, па, можда, и пропасти гдегод... Поче га карати и одвраћати.
Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толико замиловао, па макар је и отели од Живана.
И у том разговору стигоше горе до пред кућу. Тамо већ беху сви одабрани Зарожани, што су малопре пошли оздо од воденице. Пурко одмах изнесе ракије, те се обредише сви по једном-два. Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћебо оду у Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић.
Подне беше увелико превалило. Пред кућом Мирјанића у Овчини седи, у хладу на некој поњавици, стара, престара бака. Већ саставила браду и колена, изгледа као нека аветиња. Трећи зуби давно јој никли.
То је баба Мирјана. Неки је по селу зову "баба Мирјана", а неки "тетка Мирјана". Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући - Мирјанићи.
Еле, седи баба у хладу на некој поњавици, празник је, па су је изнели мало пред кућу. Радним даном баба се обично не одмиче од огњишта.
Чељад послује по кући.
Утом се отворише вратнице и уђоше Зарожани.
Кмет Пурко још с вратница викну:
- Домаћине!... Има ли кога дома?
- Има, има! - одазва се Срећко, кућни старешина, праунук Мирјанин, и истрча из куће.
- Јеси рад гостима, Срећко? - упита чича Мирко.
- Добрим у свако доба! - одговори Срећко идући им на сусрет.
Ту се лепо здравише, као људи и пријатељи. Пита их Срећко којим су добром потегли к њему у Овчину. Зарожани му све испричаше што се ноћас догодило код њих и рашта су дошли.
Срећко се насмеја, па им рече:
- Ето бабе Мирјане, па је упитајте!
- Деде, Пурко, почни ти! - вели чича Мирко.
- Немој, вала, Мирко - одговори Пурко - него дела ти!
- Па хајде де, ја ћу... кад није друга! - рече чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу. Мирко се накашља, па викну:
- Мирјана? Баба ћути.
- Не чује она! - рече Срећко и осмехну се. - Викни боље, чича Мирко!
- Ја, вала, не могу боље! - одговори чича Мирко. - Деде ти, Пурко!
- O, Мирјана! - викну Пурко што год може. Баба ништа!
- Боље, боље, Пурко! - рече Срећко.
- Вала, не могу ни ја боље! - одговори Пурко. - Деде викни ти, Ћебо!... Хвала богу, најгрлатији си у Зарожју.
- Мирјана! - дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће.
- Ој, синко! - одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу.
- Знаш ли ти неког Саву Савановића? - дрекну опет Ћебо.
- Шта велиш, синко? - упита баба полако.
- Знаш ли ти неког Саву Савановића? - подвикну Ћебо.
- А одакле сте ви, децо? - упита баба.
- Из Зарожја! - подвикну Ћебо.
- А? - учини баба, не чувши добро.
- Их, ала је глува! - рече Ћебо дружини, па се искашља и зину што игда може: - Из Зарожја! Пси опет залајаше и завијаше иза куће.
- Е ако, ако! - рече баба полако, па се као мало промисли шта су је питали и одговори: - А кога то, синко?
- Саву Савановића! - дрекну Ћебо и сав поцрвене од тешка напора.
- Знам, децо! - одговори баба. - Једва га памтим. Био је то опак човек!
- А где је укопан? - подвикну Ћебо опет.
- У Кривој јарузи, под рачвастим брестом... - одговори баба, па опет спусти главу.
Веома се замислише Зарожани.
У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест. Најпосле и да нађу јаругу, али - брест? Може бити да му се већ ни корена не зна... Кад је себе то било, није шала!...
Питаше још баба Мирјану би ли знала казати местимице где је. Аја! Баба ништа не чује. Ћеби промукао, па не може ни да подвикне, а остали не могу ни колико он. Ни Срећко им не умеде ништа казати. Не сећа се да је баба Мирјана икад причала што а томе.
Кад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше.
Пошто су изишли на вратнице, рећи ће кмет Пурко:
- Није вајде, људи, баш нам ваља тражити ту јаругу, а?
- Ваља, јакако! - вели чича Мирко.
- Да се смиримо једном! - додаје Ћебо промукло.
- Него где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? - упита Мирко.
- Богами, јест! - рече Пурко. - То ће нам требати.
- Аџијазме имам ја - рече Ћебо - али врана коња?
- Имам ја неког вранчића - рече чича Мирко - али је почишћен... А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног?
- И мој је почишћен - одговори Пурко. - У Зарожју, чини ми се, нема нико пастува.
- Већ ако овде у Овчини да упитамо... - рече чича Мирко.
- Право велиш, богами! - прихвати Пурко.
- Има у мог кума Живана. Баш могу узгред сад свратити да заиштем... Даће ми ваљда. Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћемо.
То Пурко рече, па окрете неком путањом онамо кући Живановој. Чича Мирко и Ћебо, одоше у Зарожје...
Таман Живан устаде, јер се хлад беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти му Пурка.
- Помози бог, куме! - поче Пурко још издалека. - Ти се одмараш, а?
- А јест, ја - одговори Живан зевајући и бунован. - Легох мало, па ова врашка жега... ааа! А одакле ти, куме?
- Па озго из села - одговори Пурко и седе. - Идох с људима до Мирјанића - неким послом...
- Знам да питате бабу Мирјану... - рече Живан, па се насмеја и зену.
Пурко га погледа мало зачуђено, па се осмехну и рече:
- Кад си пре то дознао?
- Па што сам, хвала богу, кмет!
- Ти имаш, чини ми се, вранца пастува? - упита Пурко да се не отеже разговор.
- Имам, ја!... А што ће ти?
- Па треба нам... Знаш...
- Баш сте ви Зарожани луди!... - рече Живан, па се опет насмеја. - Тражите вампира!... А ко вам је оно ноћио у воденици?
- Па Страхиња - рече Пурко, па да би затурио разговор, упита: - А богати куме, што ви отерасте оног човека?
- Кога, куме?
- Па Страхињу!
- Вала, нико га није гонио - одговори Живан и још једном зевну.
- Вала, ти си га отерао!
- Нутоде! - учини Живан и попридиже се мало. - А почем?
- Што не даш момку девојку?
- Зар њему?!... - викну Живан и скочи.
- Зар оном дроњи што је забаглао чибучић чим је испао из пелена?... Море, куме, ти немаш памети!
- Куме! - викну и Пурко и скочи. - У памет се ти, море, ја сам кмет!
- И ја сам кмет! - обрецну се Живан на њ.
- Ако си ми дошао за то, слободно иди! Ено ти вратнице!
- Немој тако, куме, немој! - поче Пурко блаже. - Није оно момак наодмет. Кад се деца воле и милују, нека их нек се узму.
- Јеси чуо ти, куме! - рече Живан и унесе се пред Пурка. - Е не дам му је, па макар ми седе плела!...
- Море, куме, немој да се кајеш! - рече Пурко, поћута мало, па упита: - И баш не даш?
- Више ми слободно не помињи! - одговори Живан одсечно.. - Већ ако хоћеш да се свадимо.
- Како ти драго! - рече Пурко и слеже раменима. - Само да се не покајеш. Свакад је боље милом него силом.
- Дете! - викну Живан и не слушајући шта Пурко говори.
- Чујем, чико! - одазва се неки момчић из куће.
- Идиде доле с кумом на ливаду. Ухвати вранца, па му подај нек води.
Момчић истрча из куће, па оде напред у ливаду.
- Е да идем и ја, куме! - рече Пурко. - Ваља ми похитати кући да ме људи не чекају.
- Чувај ми, куме, коња!... - наручује Живан, па пође у кућу. - Другом га не бих дао за живу главу.
- Баш ти хвала, куме У здрављу!... Памти што ти рекох! - рече Пурко и оде наниже за оним момчићем.
Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља...
Пурко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје.
Зором сутрадан искупише се готово сви Зарожани под онај орах пред Пурковом кућом. Спремљено је све као што су синоћ уговорили. Чича Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што. Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена. Ђилас осекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити. Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме. Неки понели будаке и мотике.
Кад већ оскочи сунце с копља, крете се сав тај народ да тражи Криву јаругу и рачвасти брест. Уђоше у једну јаругу, истина, прилично је крива, али нигде бреста, и не познаје се да је ту могло бити какво дрво. Није то!
Пређоше у другу. У њој има брестова, погдекоји је и рачваст; али опет јаруга није крива, него пукла права - као под конац одсечена. Није ни то!
Пређоше у трећу јаругу. Ту, опет, пуно рачвастих дрва, али ниједно није брест, него букве или друго које дрво. Јаруга је крива да кривља бити не може; али која вајда кад нема бреста. Није ни то!
Уђоше у четврту јаругу. И крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, једва да има најдебљем двадесет година, а куд је себе деведесет! Није ни то!
Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи - сва им је мука узалуд! Хајде да виде још једну јаругу. Истина, подалеко је, али кад су већ пошли - што му драго.
Препентраше се преко једне врлети, па се спустише у неку широку, голему јаругу. Чињаше им се доста крива. Баш кад уђоше у њу, наиђоше на једну букву - дебела је, голема, рекао би, има јој сто година. Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, неки огорели, неки већ натрулили - начинили се готово сама прњад.
Тумараше Зарожани по тој јарузи, и тумараше, па и ту ништа. Беху већ сустали - спали с ногу.
- Стан'те, људи! - викну Пурко - да мало душом данемо! Ово се изгибе!
- Вала, браћо, баш изгибосмо - рече чича Мирко - па још улудо!
- Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? - упита кмет чисто сумњајући. - Рече ли она баш "у Кривој јарузи под рачвастим брестом"?
- Чусмо, брате, као и ти, ето баш тако! - одговорише Ћебо и Мирко углас.
- Е не можеш наћи, није вајде! - рече кмет готово у очајању. - Миран, отргао се! - повика одмах утом на вранца, који се беше нешто, усфрктао и почео копати ногом.
Коњ мало стане, па опет копа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче. Пурко га трже за улар и умирује, неће да се смири!
- Ама шта му је сад! - узвикну кмет већ љутит, па ожеже коња подобро штапом.
Коњ се мало смири, па опет паче копати, фркати и њушити.
- Море, кмете, гледај де! - учини Страхиња.
- Шта?
- Ама, ето ту, чини ми се, неке труловине, као од дрвета... ту где коњ копа!
- Јест, богами! - рече кмет и стаде завиривати онде.
Сви нагрнуше да виде.
- Копниде који будаком! - рече чича Мирко. Један приђе те закола неколико пута, и доиста се указа некакав пањ. Коњ све више фрче и копа ногом.
- Ту је! Ту је! - повикаше сви некако узјазбено.
- Дајде, дете, мало те прњади! - рече чича Мирко.
Онај што беше закопао будаком, узе мало труловине од оног пања и пружи чичи. Чича разгледа, па рече:
- Брестово, богами! Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста.
- Може бити - рече неко - видиш где коњ једнако копа ногом и фрче.
- Па и ова је јаруга - настави чича - како ми се чини, понајстарија. Ни једна од оних не беше онако дубока и пространа.
- Е, људи, овде да копамо! - рече кмет.
- Да копамо! - гракнуше сви.
Они с будацима и мотикама окупише копати живо. Ископаше грдну пањину на оном месту, па копај даље. Сунце већ превалило, а још ништа нема. Готово хоћаху да се окане; али смислише да копају још мало, па ако не буде, да иду кући. Нису ударили још два-три пут будаком, док се указаше некаке даске. Сви се згрнуше да виде. То је! Што дубље, даске се све боље указују. Напослетку се, познаде да је гроб. Очистише полако земљу свуд око оних дасака и спремише се да подигну капак.
Ћебо принесе воду аџијазму. Поп натаче петрахиљ и отвори требник. Ђилас засука рукаве, примаче онај глогов колац и спреми се.
- Добро гледај, море - вели му чича Мирко - да не прсне на те или на нас кога крв. А ти, Ћебо, одмах залиј аџијазмом. Чувај да не излети лептирак!...
Кмет викну онима што су копали:
- Дела сад подухватите полако капак будацима и дигните га!
Они то учинише... Имају шта видети! Лежи читав читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили. Само што је претурио ногу преко ноге, руке пружио поред себе, надувен као мешина, сав црвен, чини ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено. На прсима му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле.
Ђилас истеже оним коцем те вампира у сред трбуха.
- Аџијазмом, Ћебо! - викну Пурко. Ћебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу. У тај мах излете вампиру из уста прамичак некаке маглице - сушти лептир и одлете некуд.
- Их, утече лептирак! - повикаше многи.
- Шта учини, Ћебо, да од бога нађеш! Поп очита нешто над вампиром, па га онда одмах закопаше. На гроб натрпаше камење, клада и свакојака трња, највише глогова.
Једва у сами сумрак вратише се Зарожани својим кућама, радосни што су нашли вампира Саву и заварчили га тако. Истина, утекао им је лептирак, али не мари. То не може маторим људима наудити.
Онаке части, онаког весеља није било одавно у Зарожју као у петак, на Павловдан, кад су се Зарожани вратили из Криве јаруге гладни и уморни са својим кметом и попом, и сутрадан у суботу.
Кмет их је позвао све к себи на част. Ту ти се пило, јело, певало. Ту се пило за покој душе свима воденичарима што су год дотле осванули мртви у зарошкој воденици. Ту ти се напијало у здравље попу, кмету, Страхињи и свему Зарожју. Ту су се метале пушке уза сваку здравицу.
Вечера беше давно прошла. Неко је доба ноћи. Гости се веселе пред кућом. Месечина као дан, лето, милина људма седети. Неки хтедоше да иду. Пурко их уставља:
- Седите, људи!... Седи, Мирко, Ћебо! Дела још па једну! Сутра је недеља. Не чека нас никакав рад. Деде, попо, наздрави!
- Може, може, ја!... - замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто рећи, па само попи и седе.
Зарошки поп није био ни онако речит, а кад се нађе на каквом весељу с људма, баш му се нешто узме језик, те не уме ништа више рећи него само: "Може, може, ја!"
- Деде ти, чича Мирко! - нуди Пурко. - Одмени нашег попу. Наздрави што!
- Е, у здравље нашег Страхиње! - поче чича Мирко, узевши чашу. - Прво његове главе, његове домаћице...
- Уха, чича Мирко!... Не будали!... Нема он још домаћице!... - гракнуше сви гости у смеху.
- А јест, богами! - рече Мирко. - Видиш, ја се нешто претурих!... Па имаће, ако нема! - чисто се осече чича, јер му не би право што се тако претурио.
- Дабоме!... Јест!... Имаће, ако нема! - завикаше готово сви.
- Само се чудим оном лудом Живану - рече Пурко као уз реч - што му не да девојку!
- Зар онај из Овчине? - упита чича Мирко.
- А он, дабоме... Кад се воле и милују - настави Пурко - што да се не узму?
- Махни се, Пурко! - вели му Страхиња и отреса руком.
- Шта махни се! - наставља Пурко, а долази све више у ватру. - Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко синовицу, је ли, браћо?
- Јест, јест!... Страхиња је ваљан момак!... Страхиња је наш! - гракнуше готово сви.
- А онај му џенабет није дао ни поменути!... Па човек од тешка дерта оставио и кућу и све, хоће у свет.
- А што си, море, луд! - ђипи Ћебо окренувши се Страхињи. - Ако тебе само девојка хоће, нађи људе, па је одведи!
- Окани се, Ћебо! - вели му Страхиња. - Нисам рад...
- Шта ниси рад? - скочи и Срдан. - Ево ми ћемо поћи с тобом!
- Богами, и хоћемо! - прихвати Ћебо. - Ево ја ћу први. Хоће ли још ко?
- И ја ћу! - викну Ђилас.
- И ја!... И ја! - завикаше доста њих, па чак и чича Мирко.
- Вала, кад ћеш ти, чича Мирко, и ја ћу! - рече Пурко.
- Море, људи! Пурко! Ћебо!... - виче Страхиња да их стиша. - Станите да се још промислимо! Да видимо кад ћемо!...
- Сад одмах... Јест!... Одмах!... - вичу сви у тој мешавини.
- Грехота је... - заусти Страхиња.
- Нема ту грехоте! - дочека Ћебо и не даде му изговорити. - Ето ту је поп, да га питамо.
- Је ли грехота, попо, отети девојку?... - упита Пурко.
- Може, може, ја! - одговори поп, а нешто му се крпе трепавице.
- Кад је момак ваљан, честит?... - прихвати чича Мирко окренувши се попу.
- Може, може, ја!
- Кад и девојка њега милује?... - настави Пурко.
- Може, може, ја! - одговара поп ђа овом ђа оном.
- Па кад, може, хајдемо, браћо! - викну Ћебо. - Хајде, Страхиња!...
Страхиња салете да их како год устави. Молио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај, и крв због њега. Аја, све узалуд! Ко ће Зарожане одвратити кад што науме!
И тако се одабраше: Ћебо, Срдан, Ђилас, чича Мирко, кмет Пурко и још два-три отресита момка. Понеше и пусат, нек се нађе - злу не требало. Немаде се ни Страхиња куд, него и он пристаде с њима.
Кмет се окрете гостима што осташе:
- Ви, браћо, седите ту, једите и пијте што је бог дао!
- Хоћемо, хоћемо, Пурко!... Хвала ти! - повикаше они.
- Кад запевају први петли - наставља Пурко - ето и нас с вођевином, ако бог да!
- И треба!... Дај, боже!... - одговорише гости углас.
- И будите, браћо, спремни, ако дође до невоље да нам се нађете у невољи!... У здрављу, браћо! - заврши Пурко.
- Хоћемо, брате!... Не бери бригу!... У здрављу! - гракнуше гости за њим.
- Може, може, ја! - чу се међ њима и попов глас.
Еле, кмет одиста оде с дружином.
Брзо су стигли у Овчину, пред вратнице Живанове. Ту застадоше мало да се договоре шта ће и како ће.
Одмах су се договорили. Страхиња и Ћебо прескочише преко плота, полако уклонише неку грдну каменчину којом беху подупрте вратнице, па их отворише широм. Пурко, чича Мирко и остали ту код вратница. Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше.
- Знаш ли ти да је она баш у вајату? - упита Ћебо шапћући.
- Тако ми је пре говорила - одговори Страхиња.
- А Живан и кућани?
- Они свакад спавају у кући.
- Де, зовни је!... Брзо!... - шану Ћебо, па се склони за вајат.
Страхиња се полако прикраде до на врата вајатска, заклони се мало иза неког празног бурета што беше ту, па зовну тихо:
- Радојка! Радојка!
Не одазива се.
Страхиња ослушну. Ништа се не чује. Он поћута мало, па опет зовну:
- Радојка! Радојка!
- Ко је? - чу се изнутра санан женски глас.
- Ја!... Страхиња! Изиђиде часом! - одговори Страхиња брзо, па принесе уво уз врата.
Унутра се чу шушкање, па тих ход, па се полако отворише врата и изиђе Радојка сасвим обучена и обувена.
- Откуд ти у ово доба? - упита шапћући Страхињи.
- Па дођох!... - поче Страхиња, па тек додаде: - Нутоде! кад се ти пре обуче и обу!
- Не питај, мој Страхиња! - одговори Радојка још тише. - Тата ми не да живети!... Ушла сам у овај пусти вајат. Овако обучена, као што ме видиш, пала сам на кревет, па плакала, плакала - мишљах, очи ћу искапати. Тако ме савлада сан, те заспах. Утом ти зовну...
- А он те једнако кињи због мене, а?
- Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд... Више се не може дурати.
- Па хајде, Радојка, ми баш и дођосмо...
- Та шта чините ваздан! - шану Ћебо, што се утом беше прикрао до њих.
- Ко је то? - учини Радојка и стукну мало натраг.
- Не бој се! - вели јој Страхиња. - Наш познаник из Зарожја. Хајде, Радојка!
- Болан, Страхиња... како ћу?... - поче се она као устезати.
- Лепо! Хајде с нама! - шану Ћебо брзо. - С људма добрим, поштеним... Хајде, хајде!... Брзо! Да нас не опазе...
Радојка заусти опет да рекне нешто; али Страхиња и Ћебо навалише: "Хајде, хајде!" те она, готово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њима.
У хитњи и забуни закачи Радојка, на пакост, оно буре, те се отиште низа страну, тутњећи и ударајући ђа о дрво ђа о камен.
- Их, шта учини, болан! - рече Ћебо. - Избуди чељад!... Бежи, бежи!
И сви троје побегоше, што игда могу, на вратнице...
Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па подвикну:
- Лопови! Пушку амо! Не дај!
За њим испадоше још двојица из куће. Груну једна пушка.
Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из села и да се докопају чистине. Пројурише већ поред Змајевца, и таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од куће до куће:
"Хај, не дај! Отеше кмету девојку!..." Зарожани само грабе навише. Вика и пушке, -рекао би, све за њима.
Кад избише на Голо брдо, застадоше сви једва дишу колико су су се задували. Радојка се прибила уз Страхињу, па сва дршће, а не уме ни речи да рекне. Пушке и вика оздо све ближе.
- Хајдемо, људи! - рећи ће чича Мирко. - Ето онога с потером, може осакатити кога!
- Вала, не бежах му више - рече Пурко задуван - па макар крв легла!
- Вала, ни ја! - прихвати Ћебо.
- А станите, лопови! - чу се оздо глас Живанов.
- Ено их, Живане! Удри! - чу се други неко и груну пушка.
- Страхиња, склониде то чељаде амо за букву! - рече чича Мирко. - Они се лудаци не шале!
- Хватајте и ви бусију! - рече Пурко и осталима.
И сви стрчаше за пушкомет наниже, па западоше - ко за букву, ко за камен.
Утом изби Живан с људма на брдо, па подвикну:
- Амоде, лопови, да видите ко је Живан!
- Одмичи, море! - продера се Ћебо иза букве. - Сад ће крв лећи!
- А ти ли си, Ћебо! - подвикну Живан, па потеже из пушке на онај глас.
- Зар тако? - дрекну Ћебо, па опали пиштољ.
- У ветар удрите, Људи! - виче кмет Пурко дружини - да не осакатимо кога!
- Зар си и ти ту, кмете? - викну Живан, јер чу Пурков глас. - А станиде, море! - па скреса на онај глас.
- Не на кума и светог Јована! - учини Пурко, па и нехотице опали пиштољ.
Осуше се пушке и с једне и с друге стране. Дигоше вику и једни и други. Само се чује:
- Држ' се, Пурко!
- Ха, пас ниједан!
- Овамо, људи, изгибосмо!
- Не дајте, крв леже!
- Станиде, Живане!
- Ух, погани Ћебо!
- Уједе ме пас, ја!
- На пешкир, завиј!
- Није ништа.
- Огребао га трн!
- Куршум, море!
- Та трн!... Какав куршум!
Утом се диже граја доле у Зарожју: "Хај, људи!... Потеците!... Погибе нам кмет!... Не дај!" Пушке учесташе оздо из села; граја и вика све ближе.
- Беж'те, људи, изгинућемо! - викну неко од дружине Живанове.
И док би човек оком тренуо, на брду горе о'стаде сам Живан. Оставише га његови. Он застаде мало, па довикну:
- А нека те, куме, нека! Наћи ћу ја тебе и сутра!
То рече па нестаде и њега.
Зарожани брже опучише наниже у село. Сретоше се са својима. И они гости од Пуркове куће и готово сав народ беше се кренуо да се нађе у невољи свом кмету и својим људма.
Кад их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље. Само се чује: "Алал вам вера!... Тако му и треба!... Баш сте јунаци!"
И сва та галама оде права Пурковој кући. Сад тек поче весеље и пијанка, као на правој свадби.
Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља. Зарожани, као људи, подремали мало, па поустајали и наставили опет разговор, весеље и пијанку. Недеља је, не чека их никакав посао.
Кмет Пурко, чича Мирка и још неки одабранији људи већ се беху договорили да оду са Страхињом и Радојком до попа. - нек их венча. Кумоваће Пурко, јер већ ионако пада Радојци кум; стари сват биће чича Мирко, а девер Срдан, као понајмлађи, међу њима.
Таман се они тако договорише, док зовну неко озго с Голог брда:
- O, Пурко!
- Ко то зове? - упита Пурко и погледа онамо.
- Живан, богами! - рече Срдан.
- А ено и неких људи с њим! - додаде Страхиња.
- O, Пурко! - зовну Живан још јаче озго.
- Ој, море, ој! - одазва се Пурко.
- Изиђиде, мало 'вамо, изиђи! Пурко изиђе онамо до вратница. Сви се ућуташе да чују шта ће бити.
- Што зовеш, море, што? - викну Пурко Живану.
- Море, врати ми дете... биће белаја! - викну Живан.
- Окани се ћорава посла! - одговори Пурко. - 'Оди да учинимо весеље као људи!
- Аја! Нема од тога ништа док сам ја жив!
- А ти иди откуд си и дошао!
- Море, врати ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!... Свима ћу вам судити.
- Суди ти у свом селу, овде јок! Овде ми судимо!... Одосмо ми попу, нека их венча!
- Не вреди то венчање, море ич!
- А што, море, што? Зар наш поп не ваља?
- Ваш је поп луд!
- Море, хеј! Не грди нам попа!
- Луд вам је поп, луд! Иде те копа вампире!
- Е, баш да видимо је ли луд!... - викну Пурко, па се окрете својим људма: - Хајдемо, браћо, нашем попу. Нека га нек зија колико хоће, хајдемо ми одмах попу!...
- Ама, може доћи село на нас, какав је! - рече Срдан.
- Како село, Срдане, бог с тобом! - рече Мирко. - Нема од тога ништа.
- Па нека дигне! - прихвати Ћебо. - Бојимо се ми њих!
Живан још једнако виче озго с брда, прети, псује.
Зарожани баш ни у уво! Дигоше се лепо, са Страхињом и Радојком, те одиста одоше попу на венчање...
И опет је весеље код куће Пуркове. Слегло се све Зарожје на свадбу. Ту ти се пева, игра, пије, мећу пушке. Подне већ увелико превалило. Кад опет неко зовну озго с Голог брда:
- O, Пурко!... O, Пурко!
- Ко виче море, еј! - одазва се Пурко и приђе мало напред.
- Ја, море, ја!
- Нутоде! Оно је чича Средоје!
- Шта ли ће? - упита Ћебо, и сви се утишаше да чују.
- Је ли ту Пурко? - викну опет чича Средоје озго.
- Јест, море, јест! - одговори Пурко.
- Упитајде га је ли вера да неће бити кавге?
- Аха, боје се! - рече чича Мирко.
- Имају и кога! - додаде Ћебо.
- Ако неће, море... - виче чича Средоје - да му дођемо као пријатељи!
- А је ли тврда вера, море, је ли? - упита га Пурко.
- Јест, море, јест! - отеже чича Средоје.
- Па кажи Живану нек дође! - викну Пурко. - Врата су му отворена!
- Шта велиш? - упита чича озго.
- Дођите, браћо, слободно! - довикну му Пурко што игда може.
Чича Средоје махну руком онамо за брдо. Мало постоја, а помоли се одонуд Живан и с њим десетак људи. Сви се упутише у Зарожје. Зарожани им изиђоше подалеко на сусрет.
- Добро нам дошли.
- Срећно весеље.
- Та ми смо своји!
- Како си, Ћебо?
- Добро дошао, куме!...
Диже се весела граја међ њима.
Запрашташе пушке од шенлука. Ижљубише се ту сви као пријатељи и добри суседи, па одоше пред кућу Пуркову.
Живан се још мало мргодио, па најпосле немаде се куд - него се лепо измири и са Страхињом, и с Радојком, и са свима...
Сад тек поче весеље, какво се, ваљда никад, није запамтило. Три дана само се јело и пило, певало и играло... Кад се већ свак надовољи, рекоше неки да ваља ићи кући.
Живан и Пурко умало се не завадише око Страхиње. Пурко га уставља да остане у Зарожју, прима га у кућу и у задругу. Живан не да - већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у задругу. Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Живану, па рече да најволи ићи у своју кућицу, јер је, вели, своја кућица - своја слободица.
И тако се Овчинци кретоше кући с младожењом и невестом. Зарожани их испратише чак горе до на Голо брдо. Ту се лепо ижљубише и расташе као пријатељи. Овчинци одоше у Овчину, певајући и пушке мећући, а Зарожани, се вратише у Зарожје - и они певајући и пушке мећући.
И једно и друго село смири се. Зарожани нађоше воденичара, воденица им поче млети и дању и ноћу. Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашна.
Онај лептирак дуго је, кажу, још морио малу децу по Зарожју и па Овчини, па је и њега нестало.
И дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи, о Сави Савановићу и о зарошкој воденици, и куну се свим чудима на свету да је све тако било и да су им стари тако казивали.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милован Глишић, умро 1908, пре 116 година.
|