Последња ружа

Последња ружа Писац: Војислав Илић

Одбегло је красно лето,

Оголео дô и брег

Мила поља и вртове

Завејао бели снег.

А последња рујна ружа,

У пустоме врту мом,

Повила се тако тужно

На промрзлом стаблу свом.

Кад је студен ветар такне,

Стресајући снежни прâ,

Она тужно зашумори,

Повија се тихо сва.

А кад сијне премалеће

И отопи хладни снег,

Кад украси росним цвећем

Равно поље, травни брег,

Моја ружа биће љупка,

Јер ће доћи живот млад,

И весело с поветарцем

Ћеретаће срећно тад.