Поремећен план/4

IV ПОЈАВА

IV ПОЈАВА

(НАДА, ДРАГА, СТЕВИЋКА, МИЛИЋКА)

ДРАГА и НАДА (дотрче споља смијући се; у један мах застану и полете међу Стевићку и Милићку): Шта је то?
СТЕВИЋКА (отргне Драгу): Амо ти! ... Да се ниси с њоме састала!
МИЛИЋКА (отргне Наду): Да јој се ниси примакла.
ДРАГА: Али шта је било?
НАДА (у исти мах): Али шта се десило?
СТЕВИЋКА (Драги): То није твој посао! ... Ти само треба да знаш да данас у ову кућу долази млад и лијеп судац...
ДРАГА (весело): Судац!
МИЛИЋКА (Нади): Долази млад судац и треба да му се допаднеш. ..
НАДА (весело): Млад је дакле!
СТЕВИЋКА (Драги): Лијепо се обуци и очешљај, јер он мора бити твој... Јеси ли чула?
МИЛИЋКА (Нади): Мораш га задобити, јер иначе тешко теби! ...
ДРАГА: Па зар сте се око тога завадиле, да...
СТЕВИЋКА (зачепи јој уста): Ћут’! Нећу с њима да говориш!
НАДА: Зар због...
МИЛИЋКА (зачепи јој уста): Ни ријечи више! Она је мени рекла да сам корњача.
НАДА (зачуђено): Шта?... ти корњача!
СТЕВИЋКА (Драги): Она је теби рекла да си трутина...
ДРАГА:. Ја трутина!
МИЛИЋКА (Нади): Али ја нисам корњача! ... Она је корњача и то ... морска...
СТЕВИЋКА (разјарено): Ух, ух (опет полете једна против друге, но Драга и Нада раставе их).
НАДА: Али умирите се!
ДРАГА: Утишајте се!
СТЕВИЋКА: Нећу се утишати! ... Хоћу да јој покажем ко сам ја.
ДРАГА: Али лакше забога... Истина, госпођа није имала право...
МИЛИЋКА (Нади брзо): Видиш, одобрава јој.
НАДА: Не вичи, мајко... Госпођа је још мање имала право...
ДРАГА (упада): Зар је то лијепо и право, да ми се каже да сам трутина.
НАДА: Није лијепо ни да се мојој матери каже да је корњача.
ДРАГА (пакосније): О, знам ја већ да је ти дивно знаш бранити... Ти си увијек приправна на инат.
НАДА: Ти инат почињеш, па хоћу да ти покажем, да и ја имам зубе.
ДРАГА (с подсмијехом): Та извадила си их пет...
МИЛИЋКА (плане): Гле ти ње!
НАДА: А ја се опет не бијелим као ти. Ти и не знаш ништа друго, него се налицкати и угладити.
МИЛИЋКА: Дабогме, дабогме. (Подсмјехом). Може се млади судац заљубити баш у њезино — бјелило.
ДРАГА (љутито): Није него ће се заљубити — у те.
СТЕВИЋКА: Или у твоју усиђелицу!
МИЛИЋКА (разјарено): Шта? И опет почињеш вријeђати! ... Е, па добро! ... Знаћу ти ја на све одвратити... (Нади) Ти се сад приправи, да судца што боље дочекаш. Он може сваки час доћи... Разговарај се паметно, пјевај му и све... све...
НАДА: Та знам ја то и сама... Баш ћу му се за инат допасти...
ДРАГА: Није него још нешто... Видићемо брзо све... Та паметан човјек може на лицу глупост да ти прочита... Пет ријечи, само пет ријечи нека ја проговорим с њиме, па смо готови.
СТЕВИЋКА (тише, храбри је): Тако, само тако.. .
НАДА: А ја само нека му запјевам... (Пјева).

Вјетар душе, алкатмер мирише,
Драги драгој доћи не могаше ...

та неће му ништа друго ни падати на памет, него да ме слуша...
МИЛИЋКА (храбри је): Само тако, само тако...
ДРАГА: Ја знам да би те слушао, само кад ти глас не би био тако рапав...
НАДА: Мој глас рапав! Зар је твој љепши...
ДРАГА: Ја и не пјевам.
НАДА: Јер не знаш.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.