Поноћна песма
Војска врх њега протутња за славом.
Покопали су мртве и сажегли.
Над трофејима облаци се слегли,
Већ и гаврани одоше са стравом.
А заборављен леш у муљу труне
Што чекао је Косовку с кондиром
И свога цара с челичним панциром
И слепца да му смрт сложи у струне.
О, реч потомства како је замукла
Када му очи мутне у присенку
Сањаху давно невиђену женку
А гробна киша оловом је тукла.
Он хтеде звезда пепелиште бело
Да њихов пухор понесе кô спомен
На живот ком је киша задњи помен
И леден ветар стравично опело.
Ватара даљних задња жар се мрачи,
Далеко плачу гробљишта назебла,
Јаучу суха и згромљена дебла,
Нејасна туга с небеса се свлачи,
И видик влажни у црно облачи.
1912-1913
