Политичка прошлост Хрвата 10
| ←< 9. глава | ПОЛИТИЧКА ПРОШЛОСТ ХРВАТА Писац: Васо Чубриловић |
11. глава >→ |
Лудвик I Анжувинац постао пред крај своје владе и пољски краљ, мање се бавио стварима у Хрватској, зато Босна за владе Твртка I расте и напредује. Кад су после смрти Душанове 1355 г. настали метежи и грађански ратови у Србији, Твртко се умешао у њих и освојио Хум све до Никшића и стару Рашку до иза манастира Милешева. Позивајући се на немањичко порекло по женској линији, он ов 1377 крунисао за краља „Србљем и Босни“ у манастиру Милешеву, на гробу св. Саве. Лудвик Велики то је дозволио. Кад је он 1382 г. умро и на угарско-хрватски престо дошла његова ћерка Марија и муж јој Жигмунд Луксембуршки, почиње грађански рат који ће из темеља потрести хрватским земљама. У ово време се на хрватским границама јавља турска опасност.
Твртко I босански краљ умешао се у хрватске нереде помажући браћу Хорвате и Иваниша Палижну. Око њега створио се један јужно-словенски савез, коме су поред хрватских бунтовника припадали и многи српски владаоци са кнезом Лазаром Хребљановићем на челу. Овај савез био је окренут у исто време и против Турске Мурата I и против Жигмунда Луксембуршког. Побуњени хрватски великаши довели су у Хрватску као противкандидата Марији краља напуљског Карла Драчког, али је он убијен 1386 од Маријиних присталица у Угарској. Хрватски великаши извичу, затим, његовог сина Ладислава за хрватског краља. Борба се наставила свом жестином. Босански краљ Твртко I завлада у то време целом Хрватском јужно од Велебита па се прогласи 1390 г. краљем хрватским и далматинским. Окупљајући око Босне као средишта добар део српских и хрватских земаља Твртко I био је први југословенски владалац у правом смислу те речи.
Док се водиле борбе око престола у Хрватској и Угарској, са југа је постепено али упорно надирала нова сила, која ће у току будућих неколико векова играти главну улогу у животу свих Јужних Словена, па и Хрвата, Турска. Да би разбио савез југословенских владалаца, Мурат I дошао је у лето 1389 на Косово Поље и ту тукао са њима чувену косовску битку на Видов дан 28 јуна 1389. Поред погинулог кнеза Лазара и осталих српских господара у бици суделује босанска војска под војводом Влатком Вуковићем и један хрватски одред са Иванишем Хорватом на челу. Српским поразом на Косову Србија више није могла да задржава турску навалу. Дошао је ред на Угарску и Хрватску. Међутим, и оне су биле у потпуном распадању. Европска политика вођена од Анжувинаца, настављена је и за Луксембурга. Краљ Жигмунд (1387—1437) спадао је у ону врсту владалаца, којима је провиђење по рођењу одредило да играју историске улоге у судбини држава и народа, али због њихове лакомислености и неспособности оне испадну фаталне. У најтеже време, кад је требало сабрати целокупну снагу државе против турске опасности, Жигмунд је за 50 година своје владе само растурао, ништа сабирао. Он после Тврткове смрти 1391 место да јача, разбија Босну читавим низом ратних похода. Кад је уништио тамо владалачку власт, почео је борбу са великашима, док није Хрвоје Вукчић Хрватинић, господар Доњих Крајева, довео 1415 Турке у Босну, потукао му војску под Павлом Чупором и преко својих земаља пустио први турски пљачкашки поход на хрватске земље.
У самој Хрватској наставља се борба између Жигмунда н његових противника. И после Тврткове смрти велики део хрватских земаља остаје под босанском влашћу, Хрвоје Вукчић није само господар Западним Странама и Доњим Крајевима тамо до Уне, него и приморју до под Задар. Кад је он умро 1416 борба око његова наследства довела је у приморју на власт хрватског великаша Нелипића. Међутим, у грађанске борбе у Хрватској умеша се и лукава Венеција.
Венеција је искористила слабљење пласти угарско-хрватских краљева и грађанске борбо да обнови своју моћ у јадранском приморју. У борби против Жигмуида хрватски су великаши довели и окрунили 1403 у Задру Ладислава Напуљског за хрватског краља. Он је именовао Хрвоја Вукчића херцегом сплитским и својим намесником у Хрватској и Далмацији, али овај се покори Жигмунду. Ладислав Напуљски изгуби наду да ће завладати Угарском и Хрватском и продаде своја права на Далмацију 1409 Венецији за 100.000.— дуката, са градовима, Задром, Новим и Враном које је држала напуљска посада. Венеција заузе ове градове и за десет година у два рата са Жигмундом заузе Трогир, Сплит, Шибеник и Котор са већином острва, тако да је 1420 загосподарила целом јадранском обалом од Раше до Бојане.
Освајање далматинских градова од стране Венеције почетком XV века играће велику улогу у историји хрватског народа. Видели смо колико је труда и жртава поднео тај народ да би их увукао у састав своје државе. Господство над јадранским приморјем давало је Далматинској Хрватској онај велики геополитички значај и чинило суштину њене историје. Угарско-хрватски краљеви као наследници тежња старе хрватске државе бринули су со о томе да сачувају своју превласт на Јадрану. Али коликогод со они у томе трудили, тежиште државе, пренесено у Панонску Низију, било је и сувише далеко од јадранског приморја да би било довољно способно да га брани од упорних навала Млетачке Републике. Још више, светска политика Анжувинаца и Луксембурга тежећи већим спољно-политичким циљевима у Средњој Европи, занемаривала је проблеме у хрватским земљама. Све већа феудализација њихове државе доводила је до слабљења и онако слабе централне власти у тим пределима, до јачања локалних величина, па напослетку до грађанског рата који је омогућио потпуно расуло Далматинске Хрватске. Мало по мало њу кида Босна са копна, избијајућина Уну; сад с мора долази Венеција и још почетком XV века, пре но што је и дошла турска најезда, од некадање Далматинске Хрватске, што се простирала од Раше до Неретве, остала је Лика са Книном, Острвицом и Брибиром на копну, Сењом и Омишом на мору, а све друго, осим предела под кнезом Иванишом Нелипићем, држе Венеција и Босна. Хрватски политички центар померио се још пре турске најезде из Далмације у Посавину и Подравину.