Подсјет на прошлост

Подсјет на прошлост  (1892)  Писац: Драгутин Илић

У часу када усамљен станем
Бројати дане прошлости своје,
Обнажен живот преда ме ступа
Срушене снове носећи моје.
Шта видим тада? Пустош и туга,
Очајне муке и борба љута,
По стрмој стази к’о сужник бедни,
Суморна душа без цели лута.
У силној бури живота мога
Снови и наде падају моје,
К’о јато тица под јесен хладну
Топлијем путу када се роје,
И као пророк очајни, што је
Развале града вечитог глед’о
И тужне песме певао своје,
Ронећи сузе низ лице бледо
И моја душа суморним летом
Прелећућ’ тако прошлости дане,
Узаман тражи идоле своје.
Ту леже само развале тамне;
Под маховином и густом травом
Скривени леже одавна они,
Над њима време прелеће шумно
Стресајућ’ крила „вечнаја” звони.
Пусто је свуда, ни суза нема
Над прахом мојих млађаних нова.
Усамљен ходим по стрмој стази
К’о путник, коме не дају крова.
Одбачен, не знам, куда ћу сада,
Већ немом гробљу прошлости своје,
Где лежи вера, љубав и нада,
А где се сада гуштери роје.
Ах, теби, теби, спомене неми
Суморна душа једино жуди.
А кад бих мог’о дићи вас с нова
Па да вас вратим у пусте груди!

Извор

1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 6, стр. 82.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.