Поглед с врха
Лепоте! Уз реку, као лабуд бео,
Лежи Мостар и, пун сунца, адиђара,
Сав трепти, и стреми с копљама мунара
Као да би небу полетети хтео.
Све видим, и башту комшије Муктара,
И исти капиџик, и пчелињак цео;
Под орахом, гдје је неко на пањ сео,
Јоште чесма прска ките ђулбехара.
Преко зида висе и сад гране ротке
С којих ме плод румен у детињству зваше,
И мени је - к'о да куком наврх мотке
Снова свијам рачве и крадем главаше,
Муктар виче, а ја, бос и голих гњата,
Преко плота с венцем распуклих граната.