Писмо групе муслимана из Бања Луке од 22 новембра 1941. год. влади НДХ

Господи

Џафербегу Куленовићу, потпресједнику владе Н.Д.Х. и Инг.Хилмији Бешлагићу, министру промета и јавних радова.

Загреб

Господо министри,

Још од почетка успостављања ове наше Н.Д.Х. гледамо ми муслимани с највећом забринутошћу како су неке усташе и други одговорни и неодговорни фактори чинили најгрубље грешке па и злочине. Најелементарнија права човјека гажена су без икаквих скрупула. Сигурност живота и иметка, слобода вјере и савјести престали су да важе за велики дио народа ових крајева.

Убијање свећеника и других првака без суда и пресуде, стријељања и мрцварење у гомилама често посве невиних људи, жена па и дјеце, гоњење у масама из куће и из постеље читавих породица с роком од један до два часа за спремање те њихово депортирање у непознате крајеве; присвајање и пљачкање њихове имовине, те силење на прелазак у католичку вјеру, све су то чињенице које су запрепастиле свакога истинитог човјека и које су и на нас муслимане ових крајева дјеловале најнезгодније.

Ми нисмо никада ни очекивали а камоли желили овакве методе рада и управљања у нашим крајевима. У нашој бурној прошлости се нисмо ни под најтежим приликама служили оваквим сретствима и то не само зато што нама брани ИСЛАМ него и зато што смо вазда вјеровали и што вјерујемо да овакве методе рада доводе до рушења јавнога мира и реда у свакој држави и угрожавају њезин опстанак. Ми сматрамо, да се оваква насиља не би смјела вршити нити над најгорим непријатељима, јер ово што се код нас радило сумњамо да би могли наћи примјера у повијести којег било народа.

Резултати овакве политике (ако се овакви поступци могу уопће називати тим именом) управо су грозни, што је сваки паметан човјек могао и очекивати. Вјерска сношљивост која је била на висини у Босни и Херцеговини поред вјерске подвојености срозала се страховито. Увреде и изазивања једног дијела наших католика узимале су често таквога маха према нама муслиманима да нас силе на озбиљно размишљање. Однос између ова два дијела нашега народа који је био врло добар на путу је да се посве поквари. Рад оних хрватских националиста и на једној и на другој страни који је ишао за тим да доведе до братства ова дјела народа и који је ово уродио добрим резултатима на путу је да доживи потпуни слом.

Један дио католичког свећенства сматра да је дошао његов час и он га без скрупула искоришћује. Пропаганда за покршћавањем је узела такав мах да потсјећа на шпанску инквизицију. Под њеним притиском је и уз толерирање јавних органа извршена су покатоличавања хришћана у масама. И тако су они којима се дотле порицала свака грађанска вриједност и свака национална сродност постали и грађански пуноправни и национално Хрвати само зато што формално примише католичку вјеру. Равноправност ИСЛАМА истицана често писаним словима и многим изјавама с највиших мјеста доводи се често у питање у животу и пракси. Прелазак на ИСЛАМ који ми нисмо пропагирали, није никада пружао ону заштиту као прелазак на католику вјеру. Многи интелектуалци су такав покушај платили и животом као што је то био случај и у Травнику. Чују се често и погрдне пјесме од стране неких католика који вријеђају вјерске осјећаје муслимана и прориче им се иста судбина као и хришћанима.

Један дио усташке војнице и то не само "дивљи" него и редовни свршио је тешке испаде и нападаје не само према хришћанима него и према муслиманима па је изазвао и у нашим редовима запрепашћење. Случај с грозним убиством полудјелог сеоског хоџе Едхем-ефендије Хоџића овдје у Бањој Луци испред болничке авлије и у пола дана страшан је примјер разузданости усташе Јосипа Бабића. И што је најжалосније ни данас се незна да ли је злочинац уопће ухапшен и ако је тражило и тражи све бањалучко па и остало муслиманско становништво.

Устанак у нашим крајевима који се све више шири посљедица је је наведених поступака и грешака. Овај устанак носи у себи све оне гроозоте које носе устанци и грађански ратови и устаници пале и убиају на звјерски начин људе, жене и дјецу да би се светили често и онима који нису криви за њихове невоље. Устанак је допро и до капије нашега града и његове се последице све више осјећају. Већ је три дана био град без воде, а оскудица огрева и животних намирница притискује нас све више и више, и ми морамо мислити и на друге још горе последице.

Комунисти су искористили незадовољство једног великог дијела народа и ставили се често на чело устанка. При прогањању комуниста се чине неправде нама муслиманима. Нећемо да тврдимо да и међи муслиманима у граду који комуниста али се на рачун ових хапсе и прогањају и они муслимани који нису били никада комунисти, само ако се изразе неповољно против разних неправилности које се дешавају. Напротив многи католици који су били познати као комунисти не само што се прикривају него се често награђују разним положајима и синекурама.

Нас испуњава нарочитим негодовањем што су они елементи који су проузроковали овај устанак увукли у ову акцију и дио муслиманског олоша што ми жалимо и осуђујемо. Ми знамо доста примјера гдје су усташе приступиле клању и убијању хришћана под фесовима на глави. То је било у Бос.Новом гдје су 4 камиона усташа дошли из пријека под фесовима на глави удружили се с муслиманским олошем и извршили клање хришћана у масама. Исто се десило у Бос. Костајници када је на исти начин и за један дан поклано 862 хришћана. И у Кулен Вакуфу су то исто урадили и ту се је нарочито истакао Мирослав Матијевић УСТАША из Врточа. Ту је поклано око 950 хришћана, што је дало повода за освету четника од 6 рујна када је Кулен Вакуф попаљен и гдје је платило главом 1.365 муслиманских људи. жена и дјеце.

Ми знамо случајева гдје су неке усташе католици ударили на хришћане с повицима: "удри Мујо, држи Хусо, недај тамо Мехо" и си. Ми знамо и таквих случајева гдје се је шапутало хришћанима како их убијамо и кољемо ми "балије" да их тако истријебимо. Да смо ми хтјели тријебити, убијати и провјеравати Србе и друге ми смо то могли лакше чинити прије неколико стотина година када смо имали више власти него данас и када се могао такав поступак лакше правдати него данас.

Изазвавши овако тежак сукоб између нас муслимана и хришћана позвани смо ми као војници да тај устанак угушимо, и да тако убијамо Србе и они нас па да се тако међусобно сатиремо и истрјебљујемо не знајући када ће то престати ни каквим ће посљедицама уродити. И тако је та борба коју ми нисмо изазвали узела толико маха да су многа наша села попаљена и опљачкана а њихови становници, људи, жене и дјеца лутају голи и боси, гладни и жедни тражећи помоћи заштите од позваних и непозваних и бјежећи у наше градове који их препуни и гдје им се помоћ тешко може указати. Заштита је нашега свијета по селима посве недовољна особито у оним крајевима који се налазе под талијанском окупацијом. Тамо талијанска војска често мирно посматра како горе муслиманска села као што је то било ових дана по селима кључког, петровачког и санског котара гдје им ни наша војска не пружа помоћи.

И што је најгоре виновници ових нереда се повлаче у позадину парадирају у униформама забављени добрим дијелом око пљачке српске и јеврејске имовине. То најбоље видимо ми овдје у Бањој Луци гдје је са имовином исељених и избјеглих Срба и Жидова направљен извор пљачке и богаћења за појединце, њихове обитељи и пријатеље. При томе се није водило рачуна о поштењу и прошлости тих особа ни о интересима државе. Стручне су радње даване нестручњацима, иметци огромне вриједности су давани често без икакве процјене или уз багателне процјене и без икакве гаранције и то онима који немају никакви посебних заслуга за Државу Хрватску. То су наређивали они, који нису имали овлаштења за такве одлуке, него су узурпирали себи ту власт. А кад је у интересу државе, у интересу јавнога морала и поштења била поведена истрага тих неисправности, пожурио се да је омете баш онај који заузима нажалост највећи положај у ПОНОВИ и то баш на интервенцију главних криваца за ове радње. Одбијамо с презиром подметање да се ми желимо дочепати тих радња. Ми се обраћамо на вас господо министри као наше претставнике у влади Нез. Државе Хрватске и као прве савјетнике Поглавникове с молбом да по овоме свему извијестите Поглавника и уложите сав свој уплив у ово озбиљно доба које проживљујемо да се овоме страшноме стању учини што прије крај.

Ми се овим прикључујемо свакој акцији нашој која иде са истим циљевима а нарочито акцији Сарајевских муслмана од 12 листопада о.г. па у ту сврху тражимо и предлажемо с њима заједно следеће:

1) Да се што прије заведе стварна сигурност живота и иметка, слобода вјера свима становницима ове државе.

2) Да се невини свијет заштити јачом војном обраном.

3) Да се убудуће не дозволе никакве акције које ће изазивати побуне у народу.

4) Да се позову на судску одговорност сви кривци који су починили какво било насиље или зло дјело без разлике на положај и на вјеру као и они који су таква дјела наређивали или потстицали те казне по закону.

5) Да законе примјењују само редовна власт и редовна војска.

6) Да се онемогући свака вјерска нетрпељивост да се што прије пружи довољна материјална помоћ онима који су невино пострадали у нередима.

Бања Лука 22 студеног 1941

Хакија Бешлагић, градоначелник

Инж. Суљага Салихагић, град. и предсј. удруж. велепосјед.

Хасанбег Нинић, посједник

Хусеин Хаџић, прив. чиновник

Хамдија Афган, посједник

Др. Асим Џинић, адвокат

Халидбег Џинић, велепосједник, предсејдник Народне Узданице

Авдија Хасић, пензионер

Др. Сеид Буљина, прав. реф. Опћине и предсједник Магфирета

Ћерим Ћејван, посједник и предсједник Мусл. зан. удружења

Илијас Омербеговић, геометар и предсједник Бањ. Шпорт Клуба

Мухарем Ибрахимбеговић, трговац

Неџиб Биберић, трговац

Др. Али Кјамил бег Џинић, велепосједник

Хаџи Хафиз Мустафа Хуркић, муфтија у миру

Хафиз Идриз Скопљак, мудерис

Латиф Демировић, трговац

Аго Абазагић, умировљеник

Дервиш Џанић, трговац

Сејдага Ћејван, посједник

Ћерим Муфтић, посједник

Шаћир Дедић, пенз. учитељ

Заим Ибрахимбеговић, трговац

Рамиз бег Беговић, велепосједник

Алибег Градашчевдћ, велепосједник

Галијашевић Бећир, инспектор рачуноводства

Алија Генмовић, књижар

Др. Асим Куленовић, примаријус Државне болнице

Инж. Ибрахим Суљић, шеф техн. одјела Хигијенског завода

Наирн Ћејван, проефсор и предсједник Вакуф, меариф. повјер.

Др. Ихсан О. Зукановић, лијечник Држ. болнице

Др. Ибрахимпашић Ибрахим, државни тужилац

Алија Табаковић, чиновник судбеног стола

Кемал Хаџиомерспахић, професор

Дороцић Сафет, учитељ

Сулејман Хаџидедић, чиновник Прве хрв. штедионице

Хафиз Изет Муфтић, главни имам Ферхат Пашине Џамије

Ахмић Осман, шеријатски судија

Капетамовић Хусеин, учитељ у пензији

Хамзага Хусејиновић, индустријалац

Дервиш бег Капетамовић, посједник

Хамдија Софтић, џематски имам

Ибрахим Карасадимовић, трговац

Мустафа Зухрић, шеријатски судија

Алија Капиџић, војни имам

Мехмед Ибрахимбеговић, посједник

Инж. Џевад Глухибеговић, чин. Вјер. завода

Џоџић Салих, повјереник Пољопривредне коморе

Шаћир Хафиз Ковачевић, посједник

Инж. Омер Кајтаз, шумарски надсавјетник

Хамид Хафиз Муфтић, имам и вјероучитељ

Инж. Мухарем Катан, шум. чиновиник

Осмам Куленовић, равнатељ ОУЗОР-а

Асим Крајишник, чиновник ОУЗОР-а

Мехмед Јахић, трговац

Инж. Агр. Ризо Хаџиомерспахић, пол. чиновник

Халид Буљина, професор

Инж. Бедрудин Гужић, чиновник

Мујо Гунић, обућар

Смајил Абдулах, чиновник ОУЗОР-а