Петровданска визија
Пучина спава огрнута дахом
Уморне ноћи задиханог лета,
Што небо златним обасипа прахом;
И тешко дишу сазрела дрвета.
А седи монарх узбуђено шета
И слуша шумор са далеких њива,
Кô тмули уздах неког другог света,
Окован како у помоћ призива.
И он се сећа фанфара и труба,
Што језом туђе стресале су дворце,
И славе, што је са победног стуба
Цвећем његове засипала борце.
Тад, кô изаткан паучином ноћном,
У дугој бради и с руком на мачу,
С порфиром, круном и у ставу моћном,
Срете га Деспот, и реч му се зачу:
»Зар не сећаш се да путем изгнања
Кô сенка твоја ја сам те пратио,
Кô бледи символ вере и уздања,
Кад јецао си и кад си патио?
Јер ти си одблес мојих болних дана:
И ја сам, негда, без престона стола,
Лутао преко вода и пољана,
Кад судба мач ми у срце забола.
И цео народ чуо сам да цвили
И тешке ланце врелом сузом роси.
Сунце из дечјих зеница су пили
Крвници моји у скерлетној чоси.
И видео сам разваљена села,
Храмова мојих спаљена кубета
И дворац који поруга је сплела
И поља, како пожар врх њих цвета.
Чух врисак жена на заблудном пиру
И јаук деце на врху мачева,
Чуо сам цео народ да запева
Над крвљу која кључа у кондиру.
Не поклекнувши, горд са своје вере,
Скупљеном крвљу пољане обојих,
И видех, враг мој стегове да дере
И ковитла се од удара мојих.
И ја сам воде пребродио, што су
Вриштале, када крст изгнанства добих.
Вратих се, ратну размахнувши косу,
И расух кугу и неман раздробих.
Али, вај, твоје не имадох среће!
Усамљен бејах, без друга и брата,
Ослоњен на свој мач и своје плеће,
Дрхтаве руке и рањена хата.
О, како ти си велик и пун славе
Окружен венцем младих оклопника
И колом деце поносне и здраве,
А жељне части и ратнога клика!
Мој враг је био сунце што се пење,
Нов талас који пени се и брише,
А твој противник кô лишће јесење
Последњом снагом сок свог срца сише.
А, кад сам куле разорио надне,
Капије тешке разбио и кврге
И нове химне пропојао складне
Аждаји чељуст смрвивши и шкрге.
Ког имао сам, да мој мах замени,
Да створи бедем, уставу и гребен?
Два сина слепа што блуде кô сени
И трећег — авет и леш непогребен.
А твоје стопе, твоју главу седу,
Крв твоја прати набујала, врела:
За тобом песме младих дана греду
И блесак твога подмлађена чела.
И као вијор мачева се креће
За том младошћу што мами и коси
Јато орлова свежих, што полеће
И осмех зоре у очима носи.
Обојици нам бол набора лица.
Слична је судба, но с другим свршетком:
Твој мучен народ поздравља Врбица,
А мој награђен би Великим петком!«
И изгуби се у том светлом часу
Утонув негде у зелена недра,
А пучином се мрка сенка расу
Чемпреса шумног, маслине и кедра.
И Монарх Седи те ноћи румене
Чуо је како са горе га свете
Трубама горде поздрављају чете
И дижу, као фаланге збијене,
Заставе старе, кроз крв пронесене.
1916