Песма умрлом брату Стевану

Песма умрлом брату Стевану Писац: Бранко Радичевић

Песма умрлом брату Стевану

Jедна нас је носила утроба,
Једна дојка дојила нас оба,
Једна игра веселила, брате,
Зашто није обојицу и једна
Заронила тавна рака ледна,
Зашто није, о мој мили брате?
Радо ја имам овај бели свет,
Врело, дољу, планину и цвет,
Радо даљне клепетуше јасне,
Радо сунце, месец, звезде јасне,
Радо имам муњу и громове,
Оне страшне муњине синове,
Радо буру штоно душу диже
Створитељу својему ту ближе,
Све ово, брате, све, и сама себе,
И најдраже оне песме моје,
Све би дао, да повратим тебе.
Свет је овај пун имена славни
Из садањи и времена давни:
Овај, веле, снажано је тукô,
Онај муњу са неба је свукô,
Овај, вели, певао је јасно
Кâ у гори што славујче гласно,
Овај драгој запливô је журно,
Утопи га оно море бурно.
Тако с' име до имена блиста,
Ди је твоје, брате, душо чиста?
Жиће лепо кâно лепи санак,
Добар беше ти кô добар данак,
Умиљато кâно вруле јек,
Ка извора што је бистри тек
Потекао па запао бедно,
Па да ово није пева вредно!
Знаш ли оно када једном, брате,
Насрнула она двој'ца на те?
„Ацо, Ацо“, вика ти сирома;
Аца теби те у помоћ ома;
Један итац вешто, те у главу,
Крвца лопну у зелену траву;
Па да те ово не избави од мука,
Веруј, брате, ја би и утука.
Ти у гробу лежиш онде тавном,
Украшај је покривало травно,
Нада травом један крстић мали,
Друго ништа, да те свету фали.
Сама нарав нема ништа туда,
Да се око задржи од чуда.
Да је само туна једна гора,
Само вода бистрога извора,
Само једна стена поносита,
И дубова на њој једна кита,
О, да има само ту пастира,
Да по нашки у врулу засвира —
Гору, врело, твој, пастиру, глас, —
Он имаде тако радо вас!
Зашт' вас нема поред себе вође?
Зашто амо у туђину дође?
Оно место на Дунаву силном,
Са ономе горицом умилном, —
Оно, брате, беше место за те:
Живот твој кâ извори његови,
Тек потекли, па брже утекли;
Дани твоји, цветови његови,
Процветао, брже увенуо;
Дани твоји, меки вруле звуци,
Тија ветра вечерњи су зуци,
Зајечали, таки нестанули.
Око, што си онда за брдашце
Залазити видило сунашце, —
Око бајно кано сунце сјајно,
Зашто с' ниси онда заклопило?
Не би сад ми тако тешко било!
Красно доба беше прамалеће,
После кише бурне тио доба;
Ми у поље изађосмо оба,
Па гледасмо оживљено цвеће.
Око твоје беше тада чисто,
Лице свјеже као цвеће исто.
Ал' поред пута тополицу једну,
Оборену олујом, ти згледну:
На гранама листова ту пуно,
Дуб изнутра сасвиме иструнô:
„Ацо, брате, ето мога здравља,
О, не вјеруј моме свјежем лицу,
Што иструли више с' не понавља, —
Ја ту чатим моју судбиницу.“
Твоје лице, као после ноћи,
Кадано се зорица зажари,
Ко би рекô да ће с' у немоћи
У бледило скоро да поквари!
Ко би рекô око твоје сјајно
Да је сјање огња оног крајно,
Кад с' у један пламен скупи ноћу,
Па засјаје том последњом моћу;
Рекао би да ће сад изнова
Букнут сила пређашња његова —
Пламен сине, пепô скрије жар,
Па за мало пепô је само и гар.
Пролетна ти не дочека дана:
Тебе згуби тиха бољезана,
Попи лице, попи око драго,
Попи тебе, о млађана снаго!
О, кад мора те земља да покрива
Тако млада, а тако зелена,
Зашто копљем по сред срца жива
Не чух тебе, брате, убијена?
Борећа се за дом, за огњиште,
Заш не проли крвцу на бојиште?
Не би око сузама потекло,
Не би грло јао мени! рекло
Од големи, преголеми јада,
Не би, брате, не би, брате, тада!
Јуначку би т' рану целивао,
На освету тада се дигао,
Доватио мача пламенога,
Потерао би тог убицу твога:
Па ол' би двој'цу'скрио тај гроб лађан,
Поред брата лежô братац млађан,
Ол' би певô крваво бојиште,
Како јунаци ту јунаке кољу,
Како коњи тлаче, како вриште,
А на бојном јунак пада пољу,
Осветитељ како мача вата,
Како братац замењује брата!
О брате, брате, ти не беше сунце
Што крваво зађе за врхунце,
Веће звезда мало затрептила,
Па с' на ведру небу изгубила.
Ти не беше онај расте силни
Кога бура с уком доле руши,
Веће цветак скрован и умилни
Који цвета, вене, па с' осуши.
Брате драги, цвете мојој души,
Мало цвета, клону, па с' осуши!
У књигу те мето житка свога,
Житка свога, брате, млађанога;
Читам књигу, па се онде смијем
Ди су места житка веселога,
А ди тужна, онде сузе лијем;
А кад дођем чатећи на твоје,
Кишом груне братско око моје,
Заш ти зађе данак тако рано,
Та теке је, велим, био сванô!
Па узмем гусле, па узмем гудало,
Па запевам што ми је нестало,
Песму тужну, песму пуну јада,
Певам увек кâ и ову сада.
Мучи сада, срце моје пуно,
Мучи, мучи, о гусала струно!
У потаји ружа млада цвала,
У потаји па је и опала;
За мирис јој нико ту не знао,
Све нестало, а трн је остао,
Па забô се у срдашце моје,
Тужни оче, и у оно твоје;
Љута нама, нама тешка трна, —
Лака теби, брате, земља црна!
Једна речица јошт ми, брате, гуди
Из љубавни што т' истече груди.
Ми сеђасмо један до другога,
Болан брат до брата боланога:
„О ако мора један ту од нас
Оставити овај света крас,
Ако умреш, ако ја оздравим,
Ја не умем песму да ти справим;
Живи, брате, у гроб идем ја,
Живи, брате, опевај ми пра!“
То ти рече у јесење доба,
Тад бијасмо слаба ал' жива оба.
Кâ јунаци оне чарне горе,
Што за појак смионо се боре,
И ти гледа смрти у чељусти,
Смионо гледа, те мени изусти:
„Живи, брате, у гроб идем ја;
Збогом остај, опевај ми пра!“
Кад последњи растасмо се пут,
Један брат кâ други болан и жут;
Мене болна оздрави туђина,
Каква за те беше то милина:
„О Боже, рече, хвала ти на свему,
И мени је, кад је добро њему.“
Још онда, брате, када оно млади
Ми бисмо се, двоје детешцади,
Час били се каконо петлови,
Час љубили кано голубови,
Још онда беше, било макар како,
Све што реко за те, брате, тако:
Један лабуд бије орле млоге
А цар беше без иједне ноге;
Као тороњ, бог од злата сува
Од дрвета иде до дрвета,
Невидимо држи преко света
Бог за уже, тако ветар дува.
Па када ти за аљину од звезда
Приповеда, и од тичи гњезда;
И о оној љутој гвоздензуби,
И јунаку штоно је погуби;
О керови и красни коњици,
И лаганој по води лађици;
О гујама под каменом љутим,
О смоквама, и наранџам' жутим;
И спомено чудновату траву
Што на свету сваку отвара браву;
И алину златну саливену,
Још и крила на људском рамену;
И којешта ето тако друго
Што измисли, што ђегодер чу
Ја помеша у приповед ту,
Па отего два-три дана дуго,
Па кад би је веће окончао:
„Лепо, лепо, а тако дугачко!
Ко да тако преповедат зна?“
Тако рече детешце слабачко.
Дете слабо момком ојачало,
Момка жарке певе послушало:
„О, лепа пева!“ рече пун весела;
„О, певај даље!“ твоја беше жеља.
И даље, брате, тада сам певао,
Тебе млада жива забављао.
Ја певам и сад, гроб ти крије тело,
Моја песма теби је опело!
О песме, што сам некада вас ноћу
Ја певао са млађаном моћу,
Ви можете и не видити данак;
А ви, о друге, што вас роди данак,
Можете спават заборава санак;
Он вељаше да сте ми убаве,
Нашто мени овде друге славе?
Ал' само ти, о песмо пуна јада,
Штоно певам ја уз гусле сада,
Ти живи само, док врело извире,
Без имена па тада утиче,
Докле гласак вруле јечи, па умире,
Љубичица докле, докле ружа ниче,
Докле она ниче, цвета, па уњива,
Док се јасно сунце у запад сакрива!
О сунце онде у западу јасно,
Ала сјајеш амо мени красно!
Скоро ће ти дивну светлу моћ
Да покрије ево тавна ноћ!
Но сутра опет диће се твој зрак,
Па растерати ноћи силне мрак.
О кад би, кад би растерао тад
И големи мога срца јад!
О кад би само света твоја сила
Донијела мени брата мила!

(марта 1846)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 171 година.