ПЕСМА МЕНИ
Од мисли голих празнина зјапи,
Тромости магла притиска жар,
Згариште сетно минулог плама
Ћилимом црним покрива гар.
Изворе живи сећања лепих
И он ми гаси најслађи вир —
У срцу дишу гробови сами,
Самртан покој, страховит мир.
Гле! све ме самца издаје кришом.
На кобном ждрелу борим се сам.
Празнина гробска потмуло шуми,
У сестре виле кад ступим храм.
Из сваког кутка подло се плази
Авета страшних гарави рој,
По жртвеници мирисни, свети
Скрнави дигли покољ и бој.
Још студен хладна од свуд ме бије,
Несити гробе отвара клет,
Потеру страшну на мене дигла
Пакост и злоба и цео свет.
Све је то нагло кришом и ником,
Терајућ’ слошке удружен јад,
Да мојим падом зајазе, хале,
Неситих уста, неситу глад.
Ал’ се не бојим — уз мене стоји,
Што ће им оштар саломит’ рог!
Демони с њима — а малог мене
За руку води старина Бог.
Док мане руком — сасуће грају
У њине дворе — углове те;
А ја ћу опет смејат’ се само,
Невин ка’ дете, без освете.
Рађај се, дакле, животе нови!
Ви зраци, браћо, гоните ноћ!
Будите песму — ето ће чета
Најлепших мисли у помоћ доћ’!
Ходите амо и слике лепе;
У мојој души широк вам лет —
Будите творци — а ја ћу само
Из себе пуштат’ створени свет!
