Паша од Билећа
Посла мајка свог јединца,
Да с' бори код Алексинца.
„Иди, сине, за слободу:
Синџир кује Турчин роду!“
„Лепа хвала, добра мати!“
— „Мој благослов нек те прати!“
Тако мајка свом јединцу,
А он оде Алексинцу.
Ни три часа не почека,
Ал топ рикну из далека.
Иде Турчин страшним гадом
Као облак с' тешким грàдом.
Ударио у борије
И грлате кераније.
Јечи земља са свих страна
Од зила и дамбулхана.
Храбром борцу од радости
Затресле се младе кости.
Из ока му огањ бије,
Лице му све руменије.
Бој се заче... пушка пуца,
Раздрагано срце куца.
Младо момче чуда твори,
К'о увређен лав се бори.
Дави Турке, мили боже,
Само самрт тако може.
Ал ето ти једног паше,
Што помамна коња јаше.
Завитлао оштру палу,
Па оде да збија шалу:
„Каква тебе, пасја вера,
На бојиште нужда тера?
Иди дома, змијо мала,
Мајка ти би дојке дала.
Или хајде, да с' меримо,
Да се мало нашалимо.
Ну запамти, веро псећа,
Ја сам паша од Билећа!“
Не извија момче дуго:
„Ја сам Србин, ништа друго!“
Сабљом махну, у две поле
Паде паша с' коња доле.
Па сада на другом свету
Или можда у џенету:
Размишља о кобном дану
И о српском јатагану.
