Патријарх Павле
| Патријарх Павле Писац: Славко Перошевић |
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
Ево ноћас одозгор с’ небеса,
Мене — бићу од крви и меса,
Стиже нека чудесна порука,
Па ми перо узе’ десна рука.
Прекрстих се и помолих Богу,
И започех најбоље што могу.
Душом својом по листу папира
Писат' пјесму што у срце дира.
Стихови се ко’ бисери нижу
Бистре мисли, једна другу стижу.
A зори се примицаше вече,
Кад и гусле почеше да јече.
Кроз ноћ тамну из мојега крила
„А’ ОЈ’ СРБИ БРАЋО МОЈА МИЛА”
Ја вам нећу ове ноћи тамне,
Пјеват битке и бојеве славне.
Ноћас неће ова пјесма моја
По’ костима пребират хероја.
Нити ћу вам распаљиват машту,
Причајући о српском јунаштву.
O витештву и јуначкој срећи
Ноћас неће јатагани сјећи.
Нит’ ће пушка да грми и пуца
Ноћас Вука неће срести Љуца.
Нит’ ускочка ударити чета,
На Смаила агу и Ахмета.
Ноћас неће врискат коњи врани,
Неће црни грактати гаврани.
Неће бити кукњаве нит’ плача
Неће Никац купити харача.
Нит’ ћу с’ Пеком ходити у чету
Ноћас нећу искати освету.
Нит’ тражити кавге и белаја,
Ноћас нећу спомињати Баја.
Нит’ чекати Турке у бусију,
Нит’ велику славити Русију.
Нит’ ћу Црну спомињати Гору,
Јањичаре што друмове ору,
Нити Марка како вино пије,
Но’ ћу ође у срцу Србије.
Кроз најљепше стихове и риме
Поменути једно свето име,
Што ми груди оставља без даха
ИМЕ ПАВЛА, СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА.
II
Шта је небо без сунчевих зрака,
Шта је коло без младих момака,
Шта планина без срне и вука,
Шта је епска пјесма без хајдука?
Шта пакао, без мрака и тмуше,
Шта је људско тијело без душе,
Шта је монах без душевног мира,
Шта је стадо без свога пастира?
Пастир стадо његује и чува,
И кад вјетар у планини дува.
Пастир стадо пази од звијери
И држи га у нади и вјери.
А српски је народ Павла бира,
За својега духовног пастира.
У времена слијепа и глува,
Да му душу од ђавола чува.
Та је борба тешка и дугачка,
Јер душа је ђавоља играчка.
Још одавно у људском се бићу
Зло и добро боре и преплићу.
Силе пакла са силама раја
То је борба којој нема краја.
Јер ђавоље силе људе уче,
Да се људи прогоне и муче.
А Бог вели: Свог ближњега љуби,
Зло не чини, не варај не уби’
Што не желиш другоме не ради
Старијега слушај и не кради!
Немоћноме и слабом помози,
Живи с’ другим у миру и слози...
А Павле је за живота свога
Српску душу окрето пут Бога.
И у оне за нас, тешке дане,
Спасавао српство од Сатане,
Што се диже у највећој снази,
Да Христоса у нама порази.
И Балканом за кратко вријеме,
Разасија зла и мржње сјеме,
Са коjијем многог заслијепи,
Брат од брата поче да стријепи.
Друг од друга, кум од свога кума,
У људима нестаде разума.
Гроб започе ницати до гроба,
Вратисмо се у камено доба.
Злоба крену, човјечност да гони.
Измиљеше из пакла демони.
Што не маре за бол и за сузу,
Но’ им закон лежи у тупузу.
И свуд наста покољ и кланица.
Из човјека измиље убица.
Народ поче да пати и страда.
Црни ђаво Балканом завлада.
Ал’ Патријарх не клекну нит’ приста,
Нечастиви да хули на Христа.
Но’ на челу Српске цркве свете,
С’ часним крстом Антихриста срете.
Да спасава из мрака и тмуше,
Од ђавола заведене душе.
И докле је ишао кроз масе,
И грехове српске примо на се’.
Овако је старац приповједа:
Дјецо моја, Бог нас с’ неба гледа
И о свему по заслузи суди
Нај’прече је да будемо људи.
Шта је земља, народ и држава,
Кад је душа мрачна и крвава.
Није Христос завладо свијетом,
Са топузом и са бајонетом.
Него ширећ љубав међ’ људима.
Са топлијем срцем у грудима.
Учећи нас међу поштовању,
И хришћанској вјери и праштању.
Кад разапет рече са висине
“ОПРАШТАМ ИМ, НЕ ЗНАЈУ ШТА ЧИНЕ“
Те’ његове посташе ријечи,
Лијек којим, мржња се лијечи.
Дјецо моја још ћу ово рећи,
Богаство је у миру и срећи.
Богатство је здрава породица.
Осмјех среће са дјечијег лица.
Богатство је у вјери и раду.
Богатство је када имаш наду.
Да ћеш’ једног дана испред Христа,
Стати срца искрена и чиста.
Да ти тамо по дјелима суде,
Браћо Срби, сјетите се Јуде!
Што поклекну пред силама мрака,
И за једну шаку сребрењака.
Свога брата, продаде џелату,
Ал’ у сребру, раскоши и злату,
Не пронађе ни’ среће ни’ мира,
Јер проклет је ко ђавола бира.
Па ме дјецо послушајте за то,
Чист’ се може проћи и кроз блато.
Не мјерите човјека по џепу,
Избаците из срца похлепу.
Послушајте шта вам старац збори,
Немој’ да сте склони љубомори.
И гордости, злоби и инату.
Не пузите с’ ђаволом по блату.
Него душу окрените вјери,
Јер човјек се по доброти мјери.
И у овом сулудом земану
Не сјеците испод себе грану.
С’ културом се својом поносите,
Српски народ у срцу носите.
У Русију не губите наду,
Не рађа се сунце на Западу.
Ја сам многа проживио љета,
И на мјеста службовао света.
И како је божја воља хтјела,
Пјешке ишо’ од села до села.
У мантији и старој обући,
Сам кувао и спремо’ по кући.
На даскама у манастир спаво’.
Све што имам сиротињи даво’.
Пред Господом смјерно руке склапа’
НИШТА СВОЈЕ НЕМАМ ОСИМ ШТАПА.
И сам себе, понекад сам пито’:
Што ме живот провлачи кроз сито?
Ко’ гуја сам, писто испод плоче,
Кад још мали остадох сироче.
Поврх тога у вихору рата,
Убише ми и Душана брата.
То је рана што ме љуто боли,
Па се одах молитви и школи.
Гладан, жедан и босијех ногу,
Свуда вјерно служио сам Богу.
По’ равноме Косову и шире,
Зидо’ цркве, зидо’ манастире.
И свуд вјеру Христову сам сијо’
Епископ сам у Призрену био.
Јер Божја је воља тако хтјела,
Ал’ српска се испразнише села.
Младице се осушише врба,
Ста’ Косово остајат без Срба.
Све до оног, нама судњег дана,
Када дође „Велики Сатана”
И пред хордом безбожника крену,
На Србију и слободу њену.
А у мени дрхтала је душа,
Док сам с’ болом посматро’ и слуша,
Како ђаво, пламен мржње пири,
Горе цркве, горе манастири.
Боже драги, страшнијех ли слика,
Тужно јече звона са звоника.
Сваки Србин да зна и да чује,
Да Косово поново робује.
Бог се драги једио с’ висине
Због нељуди, што недјела чине.
Вапај његов с’ небеса сам слуша,
Молећи се за спас њиних душа.
Ал’ ви дјецо, не имајте страха!
Ђавоља је сила кратког даха.
Не бојте се, од његовог мача.
Од мржње је вазда љубав јача.
И учите и ноћу и дању.
Будућност је у школи и знању.
Напојите своје груди снагом.
ЗА КОНАЧНИ ОБРАЧУН СА ВРАГОМ!
Још ме ово послушајте стара:
Из љубави будућност се ствара,
Срце моје притисла је туга,
Свуд Бијела завладала „куга”.
Па ми душа цвили од безнађа,
Неће дјецу Српкиња да рађа!
Ето тако са пуно памети,
Зборио је овај човјек свети.
И ако је говорио мало,
За старца се надалеко знало.
Мудрац један за њега је реко’:
„ТИХО ЗБОРЕЋ, ЧУО СЕ ДАЛЕКО”!
С’ добротом је планине помјера,
Ђавола је са молитвом тјера.
Скромношћу је вјернике осваја’.
Дјеца су га звала „Чика Паја”.
Тога свеца са сиједом брадом,
Гледали су гдје сам иде градом.
Љети, зими у ципеле старе,
Српској цркви да уштеди паре.
Срето’ људе обичне и мале,
Слушао их како му се жале.
Слушо’ муке што им душу дробе,
Видао им патње и тегобе.
А великим знавао је рећи:
Брините се о народној срећи,
Немој народ од вас да стријепи,
Не будите код очи слијепи.
На кашику правда се не дјели,
Па владајте како народ жели,
Дајте Срб’ма слободу што траже,
Јер овако једна мудрост каже:
Кад у кући роди се дијете,
Вас’ га свијет са осмјехом срете,
Јер почиње кроз живот да краче,
Сви су срећни, он једини плаче.
А човјек би’ требо живјет тако,
На дан смрти да га жали свако.
Да сви плачу, а он иде срећан,
Тамо гдје га чека живот вјечан.
Па тог дана кад се са уздахом,
Растадосмо с’ нашим Патријархом.
Кад смрт њежно, склопи оба ока,
Божјег раба, Стојчевића Гојка.
Сви плакаху, а он срећан бјеше,
Анђели му душу однијеше.
У небеса у мир и тишину.
Да и тамо служи Божјем Сину.
Да у миру Божијега раја,
Са добротом анђеле осваја.
Он у рају, Срби сузе точе,
Остадасмо духовно сироче.
Па Србине кућо моја драга,
Кад духовна прихвали ти снага,
Нек ти поглед ка небу полети,
Ту је Павле и сви Срби свети.
Ту је гњездо српскијех светиња,
Ту је Свети Петар са Цетиња,
Ту бескрајем небескога мира,
Лебди душа Светог Владимира.
Сунце вјечно, ту сија и грије.
Ту столује Свети Василије.
Ту молитва једина је храна.
Ту је Свети Стефан са Дечана.
А крај њега под Христово крило,
Сједе Сава, Кирил и Данило.
Па кад душа, стане да те боли,
Прекрсти се и њима помоли.
А са срца, кад одагнаш муку,
Узми гусле у десницу руку,
И глас нек’ ти одлијегне рески:
„ОЈ’ СРБИНЕ, ВИТЕЖЕ НЕБЕСКИ”!
(новембар 2019.)