Папагал и друге птице

Папагал и друге птице
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Папагала донесу из Индије уједан вилајет гди њих нејма, купи га велики господин и дâ га ставити у позлаћен кавез. Друге птице, чудећи се толикој отмености, скупе се око њега и начну га питати држе ли њем у толиком поштењу у земљи рожденија његова. „Не”, — отвешта он — „онде смо ми као и остале птице, баш као и ви овде.” „А како то бива,” — приложе друге — „дa се теби овде у иностраној земљи толика слава и чест показује?“ „Зар ви не знате” — одговори онај — „дa право достојинство мало се кад у свом отечеству како ваља признаје?”

Наравоученије

Инглези овако о овом веле: „Learned and excellent men have seldom the credit and esteem in their own countries which they have in another: Учени и превосходни људи имају ретко кредит и почитаније у својим истим отечествам које они имаду у другим.” Ови беспоредак у они мести не бива гди су поглавари народни просвештени и опште ползе прави ревнитељи и желатељи; а ту гди по несрећи бива, по вишој части из зависти произлази. Давно је речено да завист не зна почитати полезноје. Коју су ману они завидљиви Јудеји Христу Спаситељу находили разве што је од њихова рода био? Ево им њихове паметне речи: „Није ли то И с у с , син Јосифов из Назарета, кога ми знамо оца и матер? А може ли што икада из Назарета добро бити? Је ли икакав пророк из њега произишао?” Бедно сујеверије! Гнусни пород скаредне и слепе зависти! Ко је они! И шта је ови? Та ми га знамо! Невредан нек изиђе само с празном кесом из свога гњизда, пак намах мора бити просјак; а трудољубив и вредан гди год дође, благопотребан је и честањ. Разумни људи и туђе призивљу к себи, присвојавају, и награждавају по мери ползе коју виде да од њих могу имати, и на ови су се начин народи један од другога просветили и научили; а глупи варвари и своје од себе очуждавају презирући их, пренебрегавајући их и недостојно с њима опходећи се.

Како Турци Цариградом обладаше, сви учени Греци разбегоше се који у Италију који у Францију, и затим она славна Греција, мати мудрости и свију наука, назва се „туркобарбара Греција.” Сама токмо церковна достојинства, што мусулмани не могоше на се узети, остадоше христјаном; но и ова, чрез турску и калуђерску кабалу и хитрост, дођоше такима у руке који боље умедоше лагати, лицемерствовати, отимати, грабити, бедном и удрученом народу и мозак из костију сисати и Турком бљувати. Патријаршески престоли и епархије епископске, једнако како год провинције и пашалуци, оном ко више да почеше се продавати; а епископи у својим бедним епархијама цркве, парохије, литургије, исповед, са свих страна калуђером дозвољење да народ деру, и, што је најужасније, и сама проклетства и анатеме таксираше, и почеше их продавати (ваља знати да ту кад један хоће другога у цркви да анатеми преда, од владике ваља да купи анатему).

Ево, браћо и народи, у каково срамотно и плачевно состојаније чисту Христову црков доведоше и низринуше варварство, тамно невјежество и проклето неправедно среброљубије. Епископи! Оци духовни! Пастири Христова стада! Калуђери посници и богомољци! — сви су ту жестоки сурови крвопије волци, који под извјетом вере и закона кров человеческу пију, гди варварство и мучителство влада. Серафим, ових прошастих година цариградски патријарх, у време свога митрополитства у великом Трнаву, распродао је четрдесет хиљада котлова и тенџера сиромаши који му нису могли димнице и подушја платити. Да добро расудимо, тога покора и сијасета они исти који су Христа распели нити су чинили нити су за то знали! Поштен а к тому учен човек то не може да трпи, но жали, тужи се и обличује; зато он ту мора пострадати, ако пре не утече. Онде дакле гди варварство не влада, науку свештенству и благонаравије! Свештеник мора бити предводитељ, совјетник и учитељ општеству своме; а неучен учитељ, шта то значи? Ништа и преко ништа.

Свак из овога ласно може видиш (ако само хоће) какова је потреба народу од учитеља, а учитељем пак потребно је лепо награжденије и јошт лепша чест. И ако се јоште за неко време гди нађе који владика или сасвим неучен или недовољно за једнога епископа учен, а он нека се стара да својом отменом добротом то што му у науци недостаје надокнади: на ученије и добродјетељније од себе нека не наскакује и нека их не чини плакати. Оно што му је цар и народ дао нек се дан и ноћ стара како ће заслужити, и нека заборави оне турске обичаје својих старих који су све достојинство епископства у том држали да свештенство деру и бију.

Ово се пише не само за садашња времена, но и за последња, нека знаду и на хиљаду година после нас потомков наших потомци: да у време царствованија ЈосифаФтораго, римскаго императора, истина је смела с умереностију, но у исто време с благородном свободом свој глас воздвигнути. Ниједан народ тако не почитује своје старешине, а навластито архијереје, како Сербљи, и весма добро чине: ово је леп и прекрасан характер своје старије љубити и почитовати. Праведно је дакле да се и богољубиви архијереји старају да ови похвални обичај всегда у нацији остаје. Право и пожелателњејше почитаније оно је које не из сујеверија и простоте него из здраве и просвештене происходи душе.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.