Пакао/8

Осма појава

Осма појава

ЈЕЛЕНА и ПРЕЂАШЊИ
(За Јеленом улази Један војвода који стаје у крај.)

ЈЕЛЕНА
(држећи у руци писмо)
Марија, брже! Где си? Гласници рд султана
Који путују к нама већ доста, доста дана,
Донеше једно писмо од османскога цара,
Који не трпи, кажу, да њега жена вара.
У Једрене те зове, јер ти му душу узе,
Зато не трпи више чекање, плач и сузе.
МАРА
Ох, шта ћу, мајко драга. Ни овде добро није,
Али ми дивљи султан на дому крвцу пије;
Овде бар имам твоје пољупце слатке, медне,
Султанови су горки, уснице су му ледне,
Не чујем твоје гласе, не чујем речи једне
— За пољупцима твојим усне ми тамо жедне;
Загрљаји су топли кад твоје грле руке.
У нежном гласу твоме божанске слушам звуке,
А када Турчин грли, срцем ми влада страва,
Уздрхти слабо тело, бесвесно клоне глава.
ЈЕЛЕНА
Што залуд збориш, Маро, што реñаш своје јаде?
На. Боље читај писмо које ми весник даде.
(Пружа јој писмо.)
МАРА
(махне руком одбијајући)
Читај.
ЈЕЛЕНА
(чита писмо)
Где си, Маро? Очи моје те свуда траже, али те
нема. Већ трећи пут како те себи зовем, али од
тебе хабера нема. Или те шејтан у џенем од-
веде или те хурије к себи у џенет одзваше?
Снијег бјеше тада када ти отац умре, а ти од мене
оде, да оца плачеш. Бијелише се онда Турш и
Арбалик на Странџи, као беаз мунарета на
џамији алаховој, а сада бисерна вода шадрвана
у серају моме поји раздрагане булбуле, а они на
пенџер долијећу и траже Пембе-Мару. Мујезин је умукао, јер му ја забраних пјевати. Пјесма
његова ме растужи. Праштам ти, Маро, гријехе
твоје, а ако и сада гријех учиниш, ако и сада не
поñеш к дому моме, дворе ће ваше ватра прож-
дријети. Маро, чуј ме, не убиј земљу твоју. . .
ЈЕРИНА
(милујући Мару)
Несрећна јадна Маро, о дете, моје дете,
Чији ли то се греси на теби јадној свете?
Четрнаест си лета тек напунила била,
Када је коса твоја мекана као свила
И твоје лице нежно и сјајне твоје очи,
Очаравале сваког који ти ближе крочи.
Гркиње, ни Једренке не беху теби равне,
Јер кад се злато сјаји, сребрне ствари тавне.
Мисписмо, Бог ти посла лепоту, чар ти даде,
Те да нам сладиш дане и да наи блажиш јаде,
Али је ñаво хтео да и то буде казна,
Јер за наше муке смишљао чуда разна:
Млада си тада била, пупољче нежна крина,
Када занесе, опи Мухамедова сина.
Мислисмо, твојом бедом Србија ће се спасти,
Јер једно дрво вене, да друго може расти.
МАРА
Има ли спаса тамо где суза сузу стиже,
Да ли се, мајко, дворац на влажној земљи диже?
ЈЕЛЕНА
(подругљиво)
Несрећној Мари Тура скраћуј бедне дане,
Што царску круну носи још од младости ране.
(Озбиљно.)
Турска је силна, моћна, Европа од ње страда,
А над султаном турским мађија твоја влада,
По твојој жељи он ће рушити куле, стене,
На пророка ће самог у војну да се крене.
Зар немаш сребра, злата? Зар немаш царска плашта?
МАРА
(кроз сузе)
Беда је само вечна, а све је друго ташта.
ЈЕЛЕНА
(продужава истим гласом као пре)
А шта ја имам, Маро, код влада твоја мати,
Што ни на смртном часу порфиру неће дати?
ЈЕРИНА
У очи то ми кажеш? Та знаш ли, кћери јадна,
Да мене овде нема, утвара турска гадна
Двор би нам порушила, изгнала наше људе,
Одвела пред султана, мачеви да им суде.
ЈЕЛЕНА
Много и нудро владаш. Још нема пола лета
Како се ðурñе седи по божјем двору шета.
ЈЕРИНА
За ово кратко време Српству сам много дала,
Несрећника сам доста од турских спасла зала,
Од самрти сам злобне отргла жртву многу.
ЈЕЛЕНА
(имитирајући је)
И разривала срећу, блаженство, мир и слогу.
ЈЕРИНА
(плане)
Лажљивац тако збори!
ЈЕЛЕНА
(хладно)
Истину рекох праву,
Зато од тебе сваки окреће своју главу.
МАРА
(скочи)
Ја мајку своју браним, крв своју за њу даћу,
Штићеник њен ћу бити, пред сваком силом стаћу.
Та зар је мало теби, што јавно вреñаш мене,
Но дижеш своје гласе противу часне жене?
ЈЕЛЕНА
(смеје се)
Вечито плач и лелек. Кукавице сте сиње.
МАРА
Лелече, плаче сваки којега Турци киње,
Зар може срце боно, зар може душа сетна,
Што не осети сласти ни мирис врта цветна
Хвалити вечну правду. Зар могу срећна бити,
Кад нигде среће нема, кад се морам крити
У куте дворца турска и тамо сузе лити.
ЈЕЛЕНА
(истим гласом као пре кад је говорила ово исто)
Султан ће ако желиш рушити куле, стене,
На пророка ће самог у војну да се крене
А шта ја имам! реци, кад влада твоја мати,
Што ни на самртном часу порфиру неће дати.
ЈЕРИНА
(бесно)
И нећу никад дати!
ЈЕЛЕНА
И Ђурађ тако рече,
Но зачас горе оде, да друго царство стече;
Од свега на свијету то му је било прече.
ЈЕРИНА
Смрт моју, дакле, желиш и ти, то смело збориш?
Због моје смрти можда од нестрпљења гориш?
ЈЕЛЕНА
Смрт се не жели никад никаквом добром створу,
А зломе сваки жели, јер свако мрзи мору.
ЈЕРИНА
(љуто)'
Никада нико мени не рече речи горе.
Од тебе, снахе своје, да чујем такве зборе?
Ти мира ðурñу не даш чак ни у самом гробу,
А живе речју мориш и сејеш јед и злобу.
Па бар да Господ хоће у томе да те смете.
ЈЕЛЕНА
А ти си дивља мајка: презиреш своје дете.
МАРА
Јелена, ћути једном, тако ти твога чеда,
Тако ти ока божјег које са неба гледа.
ЈЕЛЕНА
(Јерини)
Љубави свуда тражиш, а свуда раздор шириш,
Да свога сина сатреш, са крвником се мириш.
(Показује на Теокрита.)
По вас дан каје грехе, радостан никад није,
Пред Богомајком јеца и грешна прса бије,
Као имењак његов.
ТЕОКРИТ
(Дотле је био мало подаље и слушао више опело, које се тихо чује, но њихов разговор. — Бесно)
Има ли горе змије,
Има ли већег врага, што крв из груди пије!
Умукни, грозна жено, станиште зверске крви,
Та живу треба Господ у парчод да те смрви.
ЈЕРИНА
Двор рушиш, као вихор гнијездо јадне ласте:
Откада ти ми доñе, несрећа нагло расте.
ЈЕЛЕНА
(запрепашћено)
Зар са мном доñе беда?
ЈЕРИНА
Ти је донесе к нама,
Од двора деспотскога постаде гробна јама.
МАРА
Проклета да си зато, мада си моја снаха.
ЈЕЛЕНА
(Мада је узбуђена, хоће да буде мирна.)
Проклетство тако примам без икаква страха.
(Војводи) Деспота брже зови! (Војвода оде. — Мари)
То ће те скупо стати!
ТЕОКРИТ
(Јелени)
И тебе нека беда и срећа њина прати.
МАРА
Деспота више нема, државом влада мати.
ЈЕРИНА
(гневно)
Од када Ђурађ умре, деспота нема више.
ЈЕЛЕНА
Слушах за многе ствари у Српству што се збише,
Али још нисам чула да жена круну носи,
Јер то се, кажу људи, с обичајима коси.
ЈЕРИНА
Онда је друго било.
ЈЕЛЕНА
И сад ће тако бити.
Ко хоће плашт и круна и скиптар да га кити,
Тај мора у бој ићи и крв за народ лити.
ТЕОКРИТ
Не треба руке чврсте, сада се мудрост тражи.
Мач ломи, сече, руши, злато на порок дражи,
Лепота брзо свене, но знање тугу блажи,
Човека с Богом веже, земљу и престо снажи.