Пакао/7

Седма појава

Седма појава

ТЕОКРИТ и ПРЕЂАШЊИ без Михаила

ТЕОКРИТ
(улазећи нагло)
О, Маро, дете моје, утишај своју тугу;
Та можда послушаће бар мене, божјег слугу,
Јер ја ћу речју својом са срца жуч му свући,
Браћа ће твоја опет у дворац овај ући.
(Мара плаче не слушајући га.)
ЈЕРИНА
(тужно)
Божја казна то је; Господ је тако хтео.
За зграду ову он је трнове венце сплео.
И зар би човек јоште противити се смео?
Та ко би самог творца, та ко би Бога клео?
ТЕОКРИТ
Ако је Господ хтео казнити ову кућу,
Доиста не могаде смислити казну љућу,
Него да завист пошље, неслога да завлада,
Због којих често може и невин да пострада.
ЈЕРИНА
(горко)
Бранковића је дрво свршило своје дане,
Иструнуло је стабло, закржљале су гране.
С нама и престо пада, јер после наше смрти
Последњи листак злата са круне ће се стрти.
Кад време разорава, кад самрт није лења,
Народи кад се губе, зар неће поколења?
ТЕОКРИТ
Реч ти је мудра, госпо, та све је само мена,
А човечији пут паклена древна стена:
С једне је стране стрмен, са друге блага коса,
Човек се горе раñа чист, мио, као роса.
Навикнут ли је ходу, по благој коси ходи,
Опрезно иде путем који га срећи води;
Ако му слабе ноге спутава сила нека,
Упутивши се путу који га жељно чека,
Забатрга се, сроза, низ ону стрмен пусту,
ðаво га к себи вуче у помрчину густу.
Потомци Душанови у понор право лете.
Кад кола низ брег поñу, и сам се возар сплете,
Коњу се ноге ломе, точак путању пара,
По испрепуклој земљи дубоке бразде ствара.
ЈЕРИНА
Велико зло је дошло, пропаст је наша близу,
Многолетноме дубу већ црви корен гризу,
Суши се лоза наша, Азијат круну граби,
Застрашен народ стење, неслога земљу слаби.
(Живо)
Но нека, нек се купе облаци тмурни, тмасти,
Нек прети земља да ће од турске руке пасти,
И нека црни гавран због свеже крви гаче,
Зидине ове нека крваво море плаче,
(Устане)
Ипак на браник Српства с хоругвом ја ћу стати,
Оштрицом мача мога отпора ја ћу дати,
А када сила груне, победно ја ћу рећи:
Само се мачем може ðурñева круна стећи.
А тада би се спава на гробу моме сјала:
»На престолу је с круном, с мачем у руци, пала«,
»Погинут је знала!«
И рекао би сваки, што на мом гробу клекне:
Заслужила је делом да царство вечно стекне
»ðурñевој жени слава! Србима беше мати!
Народна ће се клетва с имена њена спрати!«
(Говорећи ово, узбудила се, чини се да је заборавила свој бол. Мара је гледа нетремице. — Пауза. Зачyје се из цркве звоно и почетак опела, које се чује кад јаче, кад слабије до краја.)
ТЕОКРИТ
Рођаку, госпо, твоју опева Рувим сада.
Сирота жена. .. умре. .. Мислим од оног гада.