Павловица и њезин дјевер Петар
Петар коси поред Саве траве,
Јока б'јели на б'јелилу платно;
Немило је Петар дозиваше,
Немило се Јока одзиваше:
„Што ме зовеш, мој ђевере Петре?" — 5
„Не зовем те, да ти заповједам,
„Већ те зовем, да те нешто питам:
„Које младе с тобом доведене,
„Свака носи чедо у наручју,
„А и друго носи под појасом: 10
„Ти га јоште под појасом немаш?" —
„Не питај ме, мој ђевере Петре!
„Већ ти питај твога брата Павла:
„Ево има девет годиница,
„Како сам ти млада доведена, 15
„Још ја не знам, ђи ти братац спава.
„Ђе ли спава, ђе л' се распасује."
Петар снаси тихо говорио:
„Иди пошљи Павла у тазбину,
„Простри мене ђе простиреш Павлу, 20
„А покриј ме, чим покриваш Павла."
Она оде двору бијеломе,
Те оправн Павла у тазбину,
Па прострије Павлову постељу,
На њу леже њен ђевере Петре, 25
Покри њега, чим покрива Павла.
Кад је било вече по вечери,
Ал' закуца алком на вратима,
Уста Петар, те отвори врата,
Ал ето ти Ружице ђевојке! 30
Увати је за бијелу руку,
Одведе је горе на друмове,
Растрже је коњма на репове.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
